Hajde da se dogovorimo: mi mladi se lepo zarazimo, vi matori se čuvate

Ljubazni deda sa trećeg sprata živi sam, ima brkove i plaši se korone. Kad je ludilo krenulo, zahvalno je prihvatio ponudu da umesto njega idemo u kupovinu. Lokalni Rewe u Bonu je uveo obezbeđenje, zapravo nekog tipa što stoji ispred i pušta najviše četrdeset ljudi u prodavnicu jer toliko dozvoljava kvadratura. Tih bi se četrdeset možda i moglo rasporediti tako da su svi na odstojanju od dva metra, ali pod uslovom da stoje mirno – u praksi, od tog odstojanja nema ništa.

Kapiram dedin strah. Ako virus mene spiči, sva je prilika da neću ni primetiti. Ako njega spiči, realne su šanse da će mu otići na pluća i da će biti čupavo.

Tako deda uredno, kad kreće u šetnju po kraju, donosi spisak, ceger i mali novčanik. Jedina začkoljica je u njegovom prilično detaljnom spisku koji ne trpi ni najmanju grešku. Jednom je napisao da hoće „KLEINE Würstchen“ (MALE viršlice), što je mene, profesionalno deformisanog, prvo nerviralo jer je pleonazam.

Onda sam u supermarketu video da to nisu naprosto nekakve majušne viršle, već da među milion viršli ima tegla na kojoj piše „Male viršlice“. Da vas sad ne davim, postojale su u manjem i većem pakovanju, ja sam uzeo manje jer je deda napisao „KLEINE“ capslockom, kao da potcrtava da moraju biti baš male. Ispalo je da je trebalo da uzmem velike „Male viršlice“.

Poenta je da smo deda i ja ušli u dil koji bi se – ako se prevede na virusno-ratnu retoriku koju koriste wannabe-diktatori od Vučića preko Trampa do Makrona – mogao opisati ovako: ja idem na front da se, ako treba, sudarim sa virusom bajonetima; deda, na bezbednoj udaljenosti od topovske buke, šeta, gleda televiziju, čita, piše poeziju (da, stvarno piše), dakle živi koliko se sada može živeti.

Upravo je takav dil početkom aprila predložio gradonačelnik Tibingena Boris Palmer, neka vrsta bludnog sina Zelene stranke, tip koji stalno piša uz vetar i iskače iz političke korektnosti koja je u toj partiji na ceni. „To bi bio novi generacijski ugovor prema kojem mlađi idu na posao i na sebe preuzimaju rizik zaraze dok se stariji i bolesni odriču socijalnih kontakata“, rekao je Palmer za berlinski Tagescajtung.

Teza je polemički zašiljena do kraja. Dok neki u ovome vide jedini izlaz iz globalnog vanrednog stanja, drugi hiperbolički vide socijalni darvinizam, ili čak gerontocid. Matori ljudi se u tom čitanju odsecaju iz društva i šalju u spori lapot ili ono što su vikinzi zvali Ättestupa – kad se starci, beskorisni za zajednicu, bacaju sa litice.

Palmerov predlog se u varijacijama javlja svuda, od Švedske preko Teksasa do Srbije, gde nešto slično zagovara Saša Radulović kad ne fantazira o virusu kao oružju u sukobu globalista i suverenista. Da bi predlog uopšte imao smisla, potrebno je da budu ispunjeno pet pretpostavki koje, prema svemu što znamo, deluju realno:

Prvo, virus je relativno bezopasan za mlade i zdrave, a relativno opasan za stare i hronično bolesne. Drugo, jednom zaraženi stiče imunitet, a kada preko dve trećine društva bude prokuženo, nastaje imunitet krda i virus se izgladnjuje. Treće, vakcina neće skoro, ako je uopšte i bude. Četvrto, mere izolacije donose siromaštvo, glad, zanemarivanje „običnih“ bolesti, teške psihičke posledice, pad nataliteta. Peto, mere kojima se poravnjava krivulja zaraza moraju da traju godinu ili dve.

U prevodu, zagovornici „generacijskog ugovora“ dil matorih i mladih vide kao način da se, kad se podvuče crta, najbezbolnije i najbrže izađe iz haosa.

Uzmimo recimo Izrael, zemlju koja, prema analizi londonskog trusta mozgova Deep Knowledge Group,najbolje na svetu rukovodi krizom kad se uporede spremnost medicinskog sistema, broj testova, uvedena ograničenja i njihovo poštovanje.

Kao što je poznato, Izrael u situacijama koje tretira kao pretnju po naciju nije baš oaza demokratije – tamo se u borbi protiv pandemije ukida zaštita podataka građana, a agenti Mosada idu po svetu i dobavljaju medicinsku opremu kako znaju, kao što su nekada lovili naciste. Cilj opravdava sredstvo.

„Važno je da imamo na umu worst case scenario“, rekao je sredinom aprila Dan Jamin, koji na Univerzitetu u Tel Avivu razvija epidemiološke modele i savetuje Vladu. „Ali postoje istraživanja iz više zemalja koja pokazuju da veoma mnogo slučajeva kovida nije registrovano jer protiču blago ili bez simptoma. Kada pribrojimo ove slučajeve, moguće je da je stopa smrtnosti daleko niža nego što se trenutno pretpostavlja. Moguće da nije mnogo viša nego kod običnog gripa – barem za veći deo stanovništva. Doduše, jasno je da je virus mnogo opasniji za starije i bolesne.“

Jamin i kolege su zato savetovale vlastima da postepeno popuštaju mere, što se upravo i dešava. „Inače bismo došli u situaciju da mere izazivaju više problema od same bolesti“, rekao je on za Špigel.

Da li već, širom Evrope, svedočimo ostvarivanju neke vrste „generacijskog ugovora“ samo što vladajući političari nemaju petlju da to tako nazovu? Starima se preporučuje da ne izlaze napolje ili im se to, kao u Srbiji, brani zakonom. Nema poseta staračkim domovima. Oni se, kao moj komšija, više plaše i ostaju kod kuće. Sa druge strane, negde manje, negde više, polako se ukidaju zabrane i stidljivo normalizuje život.

Pomenutom Borisu Palmeru iz stranke Zelenih odmah je odgovorio veteran te partije Hans-Kristijan Štrebele (80): „Ako stari i hronično bolesni budu izdvojeni od ostatka društva, ja sledećeg dana idem u Savezni ustavni sud da podnesem tužbu.“

No dok pravnici pojašnjavaju da se, kada je u pitanju javno zdravlje, diskriminacija određenih grupa može opravdati, postoje dobri razlozi za skepsu prema ovoj ideji.

Megan Mekardl piše za Vašington post da bi nekontrolisano širenje virusa među mlađima moglo da na intenzivnu negu pošalje dovoljan broj ljudi da zdravstveni sistem kolabira. Ona navodi da u Americi više od petine starijih od 65 godina živi u domaćinstvu sa mlađim generacijama, pa oni teško da bi i bili izolovani. Takođe, šta je sa ljudima u staračkim domovima ili u kućnoj nezi, koji zavise od pomoći mlađih?

„ Samo izolujte ranjive grupe je jedno od onih rešenja koja zvuče neverovatno logično, čak očigledno, sve dok ne zađete u detalje. Ali čim promislite kako bi to tačno funkcionisalo, brzo vidite da je ovo zapravo izuzetno efikasan način da pobijete nezamisliv broj ljudi“, piše Mekardl u kolumni.

Njena opaska o udelu starih koji žive zajedno sa mlađima još viš važi za Srbiju. Prema jednom istraživanju, 2016. godine je oko trećine starijih od 65 živelo u domaćinstvima sa mlađima.

Pretnje nezamislivim pomorom pak nisu skrenule švedsku vlast sa njenog specifičnog kursa – bez zabrana, osim zatvaranja srednjih škola, fakulteta i zabrane okupljanja više od 50 ljudi, oni idu na apele i zdrav razum mladih i starih.

Švedski Zavod za javno zdravlje tvrdi da se krivulja zaraženih poravnava, da je vrhunac epidemije u posebno pogođenom Stokholmu prošao. Procenjuju da je stvarni broj ljudi koji su imali virus daleko veći, uz nadu da ih to brže vodi kolektivnom imunitetu. Doduše, o tome koliko je stvarni broj zaraženih viši od broja registrovanih manjka preciznih istraživanja, a matematički modeli mogu da omanu.

Švedski pristup je imao ogromnu cenu – uz sve ograde, da brojke beleže umrle sa virusom, a ne samo umrle od posledica virusa i da razne zemlje mogu različito precizno voditi statistiku – smrtnost na milion stanovnika trostruko je veća nego u susednoj Danskoj ili Nemačkoj, devetostruko veća nego u Srbiji. Istovremeno je dvostruko ili trostruko manja nego u Francuskoj, Španiji ili Italiji koje su odreda uvele drakonske mere.

„Dok su druge zemlje izabrale lockdown i sada moraju da nađu put kako da se ponovo otvore, Švedska ima model koji može da funkcioniše na dugi rok. Ovako možemo da živimo do 2022, ako budemo morali“, rekao je Johan Karlson, šef švedskog Zavoda za javno zdravlje.

Berlinski list Tagesšpigel je tekst o tome naslovio pitanjem: „Da li će na kraju Švedska ipak biti u pravu?“

To je veliki korak u odnosu na vreme od pre mesec dana kada su nas zapljuskivale samo distopijske vizije prema kojima će korona sve promeniti i, nasuprot njima, zaumne teorije prema kojima korona ne postoji. Izgleda da ćemo preživeti, ovako ili onako, i svuda se traga za svetlom na kraju tunela. „Generacijski ugovor“ zato postaje predmet rasprava.

Deda sa trećeg sprata i ja smo ga već sklopili, prećutno. Dao nam je nekoliko pesama koje piše ovih dana. Ne znam da li ima veze sa temom, ali početni stihovi jedne glase:

Čoveče, kuda ti hoćeš?

Da se jednako

ukrug okrećeš?

Ili napred, tek tako?