Srpsko NBA veče u Dalasu sa Kingsima: Intervju sa Igorom Kokoškovim, kafica sa Peđom, pesma sa Bobanom

Ove nedelje, nama dobro poznati tim iz severne Kalifornije igrao je u Dalasu protiv našeg centra Bobana Marjanovica i njegovih Maveriksa, koji su u čast svih prisutnih srpskih igrača - a i navijača - napravili zvanično "srpsko NBA veče".

Kad god su mi Kingsi u Dalasu u gostima, kod mene je i srpsko jutro, popodne i veče. Ovog puta je plan bio da se sa Peđom Stojakovicem ujutro ode na kafu, sa Igorom Kokoškovim na intervju popodne i onda uveče na utakmicu pa na "srpsko veče", koje je sa Mavsima vredno organizovala Marija Gluščević Draganić, osnivač lokalnog srpskog kulturnog centra "Rastko". Kafica sa Peđom mi je već dugogodišnja tradicija, sa Igorom je intervju uvek topao, iskren i pruža precizan pogled na svet košarke, a sa Bobanom i Marijom je proslava naše večeri kod Mavsa… nešto posebno. Ovaj put je Boban dobio priliku i da zapeva, ali o tome možda detaljnije nekom drugom prilikom.

Od kako je postao trener našeg nacionalnog tima, Igor Kokoškov je još zauzetiji i i verovatno još vredniji. Mada se znamo skoro 20 godina, on tokom sezone retko ima vremena za kafice i razgovore, jer trenerske dužnosti su mu uvek prioritet. Lako se i brzo dopisujemo telefonom ako imam nekih pitanja oko košarske, veoma često o filozofskim pitanjima šta i kako se dešava u svetu košarke, koji obojica sigurno doživljavamo drugačije. Kao što je već nepisano pravilo u NBA ligi, njegov telefonski broj krijem i nikad ni sa kim delim; Igorova kombinacija skromnosti, iskustva, pristupačnosti, uspeha i rezultata se retko nalazi, pa valja i da se pažljivo čuva.

Iskusni treneri ne odaju svoje karte lako, da ne znam rezultat utakmice, iz razgovora sa Igorom ne bi ni znao kako je prošla utakmica. Pričali smo kad je sa Detroitom izgubio NBA finale protiv San Antonija, a pričali smo i kad je sa Detroitom protiv Lejkersa uzeo NBA finale, i oba puta se jednako odlično držao. Ovog puta smo intervju uradili pre utakmice, jer sam znao sam da će posle biti zauzet, počinje All Star pauza, a kaže mi da mora odmah posle toga za Evropu na par dana.

Razgovor smo vodili ispred platna Kingsa, neka stara navika valjda, podržana verovanjem da se baš tu prave najbolji intervjui.

VICE: Kakav je tvoj lični osećaj, kako je biti trener našeg nacionalnog tima? Naravno da pada na pamet reč "čast", koju si siguran sam čuo mnogo puta uz ova pitanja… Igor Kokoškov: Već dvadeset godina sam u NBA ligi, međutim naravno da nisam zaboravio odakle sam krenuo. Tamo je sve za mene počelo, tamo sam odrastao, to su moji prvi kšarkaski koraci, i igrački i trenerski. Drago mi je, čast je velika, velika stvar za mene lično. Mislim da je naš nacionalni tim jedna ozbiljna institucija koja je cenjena u svetu košarke, ljudi to širom sveta prepoznaju. Meni je velika čast -- i veliko zadovoljstvo - da se posle 20 godina vratim i u srpsku košarku. Veliki je posao biti trener u NBA ligi gde si ti sada sa Kingsima, pa još biti i trener našeg nacionalnog tima, mora da ti je puno toga na umu… Da, mnogo rada tu već ima, u smislu koordiniranja rada, ima tu i logistike i nekih strateških poteza, pravljenje plana za leto. Tako da slobodnog vrema sve manje ima, odnosno uopšte ga i nema, jer ako ozbiljno radiš svoj posao prihvataš se tog posla i nije lako. Ali nema naravno žaljenja, ja sam u FIBA košarci takođe dugo, deset godina, tako da sve to traži puno energija, truda i fokusa, i tako naravno i treba. Ima tu puno novih ljudi i saradnika koje ja ni ne znam. Najlakši je taj lepi deo kad se skupimo svi pa "radimo" košarku - tada ima mnogo, mnogo posla. Bio si trener mnogim našim igračima u NBA ligi, kao na primer Jariću, Miličiću, Dragiću, sad Bjelici i Bogdanoviću, što naravno govori da je bilo puno naših igrača koji su prosli kroz NBA ligu, ali takođe i da si ti bio u jedinstvenoj poziciji da sa svima njima radiš. Da, to je eto bio sticaj okolnosti. To su sve igrači koji su sami za sebe velika imena i veliki igrači, tu ja ne bih rekao da je neki moji uticaj imao ogromnu ulogu. Oni su došli u ovu ligu zahvaljujući svom talentu i vrednom radu, i na neki način i ja sam gradio svoju karijeru i svoje ime svojim radom tih godina. Meni je uvek bilo zadovoljstvo da radim sa našim igračima u timovima u kojima sam bio, ja njih doživljavam kao ambasadore srpskog sporta i uvek mi je drago da ih treneriram, da igram protiv njih i da ih vidim u ovoj najjačoj ligi na svetu. Kingsi su dugo godina naravno bili povezani sa nama i našom košarkom, preko Peđe Stojakovića i Vlade Divca. Oni su sad u upravi, ti si jedan od trenera, tu su naši igraci Bjelica i Bogdanović, kakav je osecaj biti u ovom timu sada? Vlade i Peđa su legende ovog tima. Oni su tih godina vladali NBA-om. Samo je sticaj okolnosti doveo do toga da nisu osvojili titulu. Ovde smo se nekako spojili, ali opet svako od nas ima svoje ime i prezime i svoj trud i rad u ovoj ligi. Naravno, malo se više priča srpski, i oko utakmice i na avionu, ali svako tu ima svoj posao i važno je fokusirati se na košarku. Ovde ima puno kvaliteta i meni je drago i sasvim normalno na neki način da sa toliko naših kvalitetnih ljudi u NBA ligi, da smo se našli u istom timu. Ali što se kaže, engleski je ovde službeni jezik, tako da srpski ostavljamo za neko slobodno vreme.

Ovaj brzi intervju završavamo klasičnim high-five pozdravom i NBA polu-zagrljajem. Kaže da ide nazad u trenerski deo svlačionice da se sprema za večerašnju utakmicu. Mada je NBA liga znatno pooštrila pravila oko fotografisanja - kažu, ne vole kad se na fotkama vide akreditacije, potrudim se da ipak provučem jedan selfi, da i ostatak sveta vidi da Igor ipak ne stari kao svi mi, čak i sa svim stresovima koji dolaze uz trenerski posao.