Arnoldu Švarcenegeru je muka od vašeg kukanja

Legendarni glumac i političar priča o meditaciji, o prvom filmu koji je gledao, i o stanju u Americi.

|
jan 10 2018, 2:05pm

U Ranim radovima razgovaramo sa mlađim i starijim umetnicima o zaposlenjima i životnim iskustvima koja su ih dovela do njihove sadašnje situacije. Danas je to Arnold Švarceneger, koga svakako ne treba posebno predstavljati. Krajem prošle godine je glumio u Ubijanju Gantera , koji sada možete da gledate na VOD.

Kada sam ja bio mali, bilo je gotovo nečuveno ići u bioskop. Bili smo siromašni i živeli smo u selu u kome ga nije ni bilo. Morali smo da idemo u prestonicu da bismo gledali filmove, možda jednom godišnje. Prvi film koji sam ikada gledao – ne znam kako se zvao, bio je to neki film Džona Vejna. Moj brat i ja nismo imali predstavu kako funkcioniše filmsko platno, pa smo se stvarno plašili da će nas pregaziti konji i da će nas pogoditi strele. Saginjali smo se i sklanjali ispod sedišta. Bilo je to strašno iskustvo, ali moji mama i tata su umirali od smeha. Bilo je to divlje iskustvo.

Austrija je za mene bila premala. Osećao sam da tamo nema mogućnosti, i da se nalazim na pogrešnom mestu. Saveznici su nas okupirali, pa je bilo dosta kriminala. Svaki put kada bih video slike Amerike, pomislio bih, Tamo ja pripadam. Moj veliki san je bio da dođem u Ameriku – samo je bilo pitanje, „Kako“?

Kada sam slučajno počeo da se bavim bodi bildingom, osećao sam da je to američki sport i da je sredstvo za ispunjavanje cilja. Moja vizija je bila, ako postanem Mister Univerzum i osvojim sve titule, u nekom trenutku će me pozvati u Ameriku. San mi se ostvario u 21. godini. Po drugi put sam postao Mister Univerzum, i dobio sam telegram od izdavača Mišića, Džoa Videra. On je rekao, „Arnolde, ti si nova senzacija. Želim da dođeš u Ameriku. Smestiću te u Masl Bič, treniraćeš sa šampionima, možeš da pišeš za naš časopis, i možemo da te ubacimo na film“. Zbog toga veoma verujem u vizije, ma koliko da si mlad. Što je tvoja vizija jasnija, možeš jasnije da deluješ da je pretvoriš u stvarnost.

Nisam stručnjak za meditaciju, ali jednom sam tokom sedamdesetih vežbao sa nekim ko je bio stručnjak za transcendentalnu meditaciju. Pozvao me je u centar u Brentvudu, gde su me naučili da meditiram. U to vreme sam imao mnogo pritisaka u životu. Bavio sam se bodi bildingom, trenirao sam da se ponovo takmičim za Mistera Olimpiju, radio sam na građevini da bih dodatno zaradio, išao sam na časove glume i pohađao koledž. Imao sam mnogo obaveza, i morao sam da nađem načina da smirim anksioznost.

Transcendentalna meditacija mi je stvarno pomogla. Od tada sam počeo da uviđam različite ciljeve u životu koje sam mogao da postignem mirno i empatično. Ljudi uvek govore da kod mene ima dosta istočnjačke filozofije – ne znam za to, nisam stručnjak, ali preko različitih pristupa može mnogo da se nauči.

Sve što sam zamislio – da postanem bogat i slavan – se ostvarilo. Dok sam ispunjavao te snove, počele su da mi se događaju druge stvari koje nisam zamišlljao. Nisam imao predstavu da ću snimati komedije – jednostavno sam mislio da ću biti jedan od onih mišićavih tipova u filmovima o Herkulu, ali snimao sam komedije, drame, i imao sam najuspešniji film godine sa Terminatorom 2: sudnji dan. Nisam ni sanjao da ću se baviti dobrotvornim organizacijama i da ću pomagati deci, ili se družiti s predsednicima. Nisam sanjao da ću postati guverner Kalifornije. Nisam imao predstavu da ću postati borac za zaštitu okoline. Kada odrasteš, tvoja vizija se menja, i sanjaš o drugačijim stvarima. Radi se o razvoju ličnosti – o odrastanju, o sazrevanju, o interesovanjima za stvari koje su veće od tebe.

Ne mislim da se Amerika mnogo promenila otkako sam se preselio ovamo. Kada sam došao ovamo, bila je zemlja mogućnosti, a to je i dalje. Kada putujem po svetu, vidim da ljudi i dalje žele da dođu u Ameriku, naročito u Kaliforniju. Amerika je bila broj jedan, i još uvek je. Pogledaj kako ljudi pomažu jedni drugima kada su požari, poplave i uragani, kako ljudi pomažu jedni drugima. To je američki duh, i to je ono što volim kod ove zemlje.

Naravno, ima potresa i zbunjenosti. Kada sam došao ovamo ’68, na konvenciji demokrata u Čikagu su izbili nemiri. Rat u Vijetnamu, ljudi su svakodnevno ginuli na bojištu – potpuni haos. Hipi pokret, ljudi su se drogirali da bi zaboravili na probleme. Kidnapovanje Peti Herst. Votergejt. Dolazak Kartera koji je napravio ekonomsku katastrofu. Gledao sam kako Amerika prolazi kroz neke veoma teške trenutke, a i danas prolazimo kroz teške trenutke, na neki način – ali ne mislim da bi iko trebalo da pomisli da to znači propast Amerike.

Ja sam osoba koja ne veruje u kukanje – ja verujem u delovanje. Nemoj da sediš ispred televizora i kažeš, „Nešto nije u redu“. Izađi napolje i rešavaj probleme – probleme dece u dnevnom boravku, probleme sa životnom sredinom, sa manipulatorima i političkim organizacijama. Umesto da se žalimo, hajde da nešto preduzmemo po tom pitanju. Neki ljudi kažu, „Ako ti se ne dopada, idi“. Ja kažem, „Ako ti se ne dopada, promeni to“. Ja sam takav.

Još na VICE:

Ljudi iz Srbije opisuju najveću traumu iz detinjstva u šest reči

Pitali smo studente iz unutrašnjosti Srbije koje probleme kriju od roditelja

Najgluplja pitanja koja su ženama u Srbiji postavljali na razgovoru za posao

Više na VICE
VICE Channels