Fotografija autorke: rad Sandre Dukić
Volim osmi mart u svakom obliku. Kad sam bila mala, želela sam da budem učiteljica samo zbog toga što sam bila oduševljena količinom poklona koje svaka učiteljica dobije za taj dan. Kod mene se 8. mart baš slavio – i dalje se slavi. Evo juče me je tata zvao i pitao šta želim da mi kupi za praznik – hoću li parfem ili da mi plati grejanje. I tu dolazimo do druge suštine ovog praznika – borba za jednaka prava, ravnopravan tretman u društvu i naravno – iste plate.Tematski sam se zasitila priča o svemu što znam, o ustanku tekstilnih radnica, zasitila sam se memova sa Hedi Lamar u kome neko piše kako je ona seks simbol ali i pionirka kibernetike. Takođe me smara što se sve što znamo i umemo sabije u taj jedan dan, a pre i posle toga smo manje više u istom sranju. Naravno, nikad ne bih odbila cveće i poklon, ali za ovaj osmi mart sam sama sebi kupila parfem i još nisam platila grejanje. U samom uvodu, moram navesti da ženska borba nije samo priča o evoluciji, već koreografija uspona, zastajkivanja, zaziranja, vraćanja u nazad, gubljenja već zagarantovanih sloboda. Počeću zato ovu osmomartovsku poslanicu citatom pevačice Sanje Đorđević “Nema garancije, svejedno je i šta mi vredi što sam super žena” da bi - po ko zna koji put - citirala svog omiljenog obućara – Mi uvijek moramo biti budni!Za ovaj tekst sam izabrala da istražim sve ono što ne znam dovoljno o 8. martu u Srbiji (mada uvek više volim da kažem Jugoslaviji) i ženskoj borbi koja traje u svim danima između. Evo zato jedan oštri presek istorije 8. marta i toga za šta su se žene Jugoslavije borile i šta su radile za 8. mart.Od podataka koji se manje više znaju o ženskoj borbi i feminizmu u posleratnoj Jugoslaviji bitna je činjenica da su žene posle II svetskog rata osvojile aktivno i pasivno pravo glasa (da biraju i budu birane), zatim su sledila prava na posedovanje imovine, pravo na porodiljsko i trudničko odsustvo kao i pravo na abortus i planiranje porodice, kao i prava koja se odnose na porodicu i decu – obavezno opismenjavanje, dostupnost jaslica i vrtića, osmogodišnje osnovno školovanje i besplatno dalje stručno usavršavanje, zatim zdravstveno i penziono osiguranje. Borba protiv nasilja drugarskom kritikom, javnim ukorima unutar radnih organizacija i krivičnim postupcima bila je nedvosmislena poruka o nultoj toleraniciji na nasilje, koje se osim direktne akcije iz društva odstranjivalo i sistemski – obrazovanjem, ohrabrivanjem i osnaživanjem žena, kao i donošenjem seta zakona u vezi sa nasiljem nad ženama i decom koje se nedvosmisleno smatralo reakcionarnom i retrogradnom tekovinom zaostalih društava. Sve o istoriji Antifašističkog Fronta Žena, našla sam na digitalnom arhivu AFŽ-a koji su moje drugarice iz Bosne vredno sakupile i priredile.U sledećim etapama razvoja ženskih pokreta u SFR Jugoslaviji nakon ukidanja AFŽ (1953. godine), odnosno njegovog prerastanja u Savez ženskih društava (ukinut 1961. godine), došlo je do neke vrste zaokreta od borbene i državotvorne žene do žene domaćice i majke, u procesu koji bismo danas zvali retradicionalizacija rodnih uloga. Time je i obeležavanje i proslavljanje 8. marta, išlo u smeru spajanja Dana žena i Dana majki, što je u našem kolektivnom sećanju obeleženo školskim zadacima pravljenja čestitka mami. Iz tog vremena je i onaj slogan “Proleteri svih zemalja, ko vam pere čarape?” sa velike već istorijske feminističke konferencije “Drug-ca žena” koja je održana u SKC 1978. godine povodom proslave 30 godina feminističke borbe. Miroslava Malešević u knjizi „Osmi mart – od utopije do demagogije” koju je 1988. godine izdao Etnografski institut SANU navodi “Sa povlačenjem žena iz javnog života, vraćanjem u kuću i ulogama koje iz tog okruženja proističu, i Osmi mart se postepeno odvaja od svoje prvobitne orijentacije i menja svoj smisao i sadržaj. Namesto nekadašnjeg „borbenog dana‟ preobražava se, šezdesetih godina u dan Majki, praznik roditeljice i odgojiteljice.“Roveći po materijalima iz arhiva ŽINDOK u potrazi za nečim što ne znam, našla sam akcione ankete iz 1986. i 1988. godine u kojima su pitanja koja bi mogla da kvalitativno pokažu tadašnju stvarnost Jugoslovenske žene, koja se po mišljenju mnogih ogledala u liku Štefice Cvek iz romana “U raljama života” Dubravke Ugrešić. Neka od super pitanja su:Zna li vaš muž/mladić gde u kući stoji usisivač?
Ko kod vas pere klozetsku šolju?
Da li si nekad vodila ljubav a da nisi htela?
Koliko minuta vaš muž provede s decom?
Da li vaš muškarac zna kada imate orgazam?
Da li su te tukli kao dete?
Da li ponekad udariš svoju decu?
Koje nasilje osećaš – fizičko (udarci), psihičko (vređanje) ili moralno (podcenjivanje)?
Kako se braniš?
Šta misliš o tome kad se kaže da žene daju povoda za batine, dobacivanje, silovanje i ostalo nasilje?Između dve vatre
Za samo godinu dana između dva Dana žena (1990-1991) – ostvareno je više ženskih inicijativa nego ikad u zadnjih tridesetak godina“: organizovan je Treći jugoslovenski feministički skup, osnovani su Ženski lobi i Ženska stranka, pokrenuta je inicijativa formiranja Ministarstva za žene, predočena je važnost CEDAW-a na saveznom državnom nivou, prvi put zaseda Ženski parlament, upravo 8. marta.Centar za ženske studije
Na dan žena 1992. godine simbolično počinje s radom Centar za ženske studije, mesto sa koga su izašle sve generacije feministkinja koje su danas profesorke, aktivistkinje, naučnice ili radnice u kulturi ili politici. Centar se zalagao za “suštinske promene pre svega naših, ženskih svesti, a jedan od puteva [za to] su studije žena, o ženama, za žene. To pre svega znači u interesu žena, a prvi naš interes je mir.“ Dok u Jugoslaviji besne ratovi, žene se bave pitanjima mira “u teoriji i na terenu gde se organizovanim akcijama “praktično izvodi na ulicama gradova u Srbiji”.Niko nas nije pitao
1993. godine za 8. Mart pokrenuta je inicijativa za Ženski parlament, a beogradski SOS telefon koji je pružao pomoć ženama – žrtvama nasilja izdao je proglas povodom tri godine rada a Žene u crnom protiv rata obeležile su 8. Mart na trgu republike uz Žensku antiratnu manifestaciju, puštanje balona kao poruku ženskoj međunarodnoj javnosti i žensku radionicu Centra za antiratnu akciju: Ima li ratu kraja. Tom prilikom, žene su imale sledeće parole “Niko nas nije pitao - Nismo odlučivale o ratu, želimo da odlučujemo o miru – Hoću da vidim svoju sestru u Zagrebu – Izvucimo se iz pakla i mraka fašizma – Žene siluju muškarci a ne njihova nacionalnost – Ne uništavajte detinjstvo deci – Sarajke, volimo vas – Po nacionalnosti smo žene –Kad rat vode muškarci, nužna je ženska solidarnost - Stop silovanju, ratu, etničkom čišćenju, razaranju!”Kako su?
1994. godine Beogradski ženski lobi izdao je proglas “Učinimo živote izbeglica vidljivim”. U njemu se između ostalog navodi “Izbeglice su ovde, u Srbiji. Njih je vlast smestila u kampove, najčešće u bivša dečja odmarališta udaljena od sela i gradova. Tamo žene, deca i starci žive po pravilima nepoznatim većini građanki i građana Srbije. (…) Svi vide profitere rata iz Bosne koji otvaraju butike, voze poznate marke automobile, oblače se u svilu i lister odela. Životi pravih izbeglica, istinskih žrtava ovog rata ostaju nevidljivi. One su prepuštene bezdušnoj logorskoj birokratiji, osuđene na viktimizaciju bez dna. (…) Građanke i građani Srbije, izbeglice nisu krive za naš težak život. (…) Denuncirajmo ugrožavanje njihovih ljudskih i izbegličkih prava. Zahtevajmo da humanitarna pomoć upućena iz sveta stigne do njih. Pitajmo ih kako su.”Kraj karanfila
Iz 1998 godine sam našla intervju sa Žaranom Papić, legendom domaćeg feminizma iz nedeljnika Naša Borba 7-8 marta te godine pod nazivom “Kraj osmomartovskih karanfila” autorke Suzane Miličić. Pored kritike trivijlaizacije i depolitizacije Praznika žena, podsećanja na borbe protiv patrijarhalne modele koji su opstajali i pored deklarativne jednakosti polova unutar komunističkih dogmi i deklarativne zapadne demokratije, zatim antiratne proteste i suprotstavljanje agresivnim nacionalizmima ali borbe za rađanje civilnog društva, meni posebno bilo značajno podsećanje da su “feministkinje jedina grupa koja je kontinuriano kritikovala društvo, ma u kakvoj se fazi ono nalazilo.” Možda zato što su žene u svakom sistemu od nastanka civilizacije koju znamo – podčinjene.2000 razloga
2000. godina Svetski marš žena – u nekoliko gradova SR Jugoslavije (Beograd, Novi Sad, Užice, Zrenjanin, Novi Pazar…) Asocijacija za žensku inicijativu organizovala je veliki marš na kome su deljeni leci, ali i različite radionice na temu siromaštva, ekofeminizma, politike, video i poetske performance, promocije knjiga, pozorišne prestave. U lecima je pisalo i “zato što obavljamo 75odsto svih radnih sati, primamo 10odsto svetskog dohotka a posedujemo samo 1 odsto imovine, zato što nas je više od 51 odsto, na mestu odlučivanja nas je manje od pet odsto; zato što trpimo porodično, seksualno, ratno i ekonomsko nasilje; zato što je lično postalo političko I zato što imamo još 2000 razloga…; zato što verujemo da ne može biti demokratizacije društva bez učešća žena”Veličanstvena feministkinja
2001. godina je nosila zanimljiv proglas Kako biti veličanstvena feministkinja Autonomnog ženskog centra. U njemu između ostalog kaže Voli samu sebe! Ne očajavaj! Organizuj se! Suprotstavi se seksizmu, odmah! Reci NE! Ne prepuštaj se boli i izolaciji! Ne sagorevaj za druge! Reskiraj! Voli moć. Preuzmi noć. Voli svoje telo. Ukrasi ga kako god želiš. Raduj se seksu! Neka svako dete bude voljeno i željeno. Glasaj, demonstriraj, lobiraj! Zahtevaj socijalnu pravdu za sve! Sklopi mir sa muškarcima! Podrži zločeste devojke. Pomakni. Protresi. Postani jaka. Nek ate poštuju. Leči se, zaleči traume. Prikupljaj i čuvaj lepe uspomene. Promeni svet.Globalizacija bede
2003 godine, 7, 8. i 9. Marta je u CZKD u Beogradu održana Međunarodna konferencija “Globalizacija solidarnosti i socijalne pravde” u organizaciji Ženskih studija, Žena u crnom i društva studentkinja i studenata filozofije “Filonus”. Zanimljivo je da su teme konferencije bili efekti globalizacije i da se tad, još pre fenomena društvenih mreža govorilo o masovnoj kulturi koja “dospeva do najzabitijih delova svih kontinenata”, problemu “centralizacije finansijske i ekonomske moći” i “neviđenom rastu ulozi i uticaju multinacionalnih kompanija” kao i neoliberalnom konceptu globalizacije koji “dovodi u pitanje socijalnu državu” donosi “porast vojnih troškova” koji je legitimisan “pokušajem da se vojnim intervencijama pripiše humanitarni karakter” a globalizacija ljudskih prava i pravde neretko se ispoljava kao pravo jačega. Navodi se da globalizacija podstiče i strah od gubljenja nacionalnog identiteta što “rezultira usponom raznih retrogradnih tendencija, od fundamentalizama svih vrsta pa do etničih i religijskih sukoba”. Naravno poseban deo posvećen je rodnoj dimenziji globalizacije koja sa jedne strane ohrabruje rast broja i uticaj globalnih ženskih mreža a sa druge stvarnost pokazuje tendenciju feminizacije bede jer “politika privatizacije u zemljama tranzicije najviđe pogađa upravo žene”.Sto godina samoće
2008. godine, povodom obeležavanja 100 godina borbe za ženska prava u organizaciji Žena u crnom, izdata je brošura bavi “nasleđem i značajem 8. marta, nakon sto godina od velikog štrajka tekstilnih radnica u Njujorku 1908. godine”. U njoj se navodi da je “borba za ženska prava ujedno borba za dostojanstvo svakog čoveka”, jer je “kroz poslednjih sto godina, pored problema pola i klase, uključivala i pitanje rasizma, nacije, vere, seksualnosti..”. Tom prilikom, navedeno je da je “mesto sa kojeg je "krenuo" 8. mart - klasa- danas gurnuto u stranu” odnosno da “propast socijalizma, i primat kapitalističkih odnosa u svetu, danas zamagljuje temeljni problem - privatnu svojinu kao važan izvor nejednakosti” isto kao što je “socijalizam, ukidajući privatnu svojinu, zaboravio da razgradi patrijarhalnu kulturu i time onemogućio puno ostvarenje socijalističke ideje- slobodne žene i muškarce u slobodnom društvu”. Žene u crnom ističu: “Na stogodišnjicu 8. marta, upravo zbog naraslog fašizma svuda oko nas, kao moto brošure i obeležavanja uzeta je izjava aktivistkinje Slavice Stojanović : "…trčimo, radimo, mislimo, delimo…", kao ilustrativnu za ženski aktivizam danas u Srbiji.”Ljubičasta boja
2011. godine povodom dana žena, Žene u crnom imale su liflet na kome je bila ispisana istorija 8. Marta ali i podsećanja na aktuelne loše uslove rada žena u industriji kao i poziv na solidarnost, snagu i borbu za prava žena. Tom prilikom, naglasile su da je u Srbiji u 2011. Godini 40000 manje žena bilo zaposleno nego 2001. Godine, da zarađuju u proseku 8.5 posto manje nego muškarci ali i da su uskraćena elementarna prava i slobode – pravo na sindikalno organizovanje, osmočasovno radno vreme, zdravstveno osiguranje pa čak i pravo na život. Navode “U fabrici municije “Prvi partizan” iz Užica, zbog očiglende nebrige države, došlo je do eksplozije u kojoj je stradalo šest žena.” Meni je bio zanimljiv deo pod nazivom Ljubičasta boja- simbol ženske borbe. “Svakog 8. Marta u celom svetu, ljubičasta boja dominira u svim ženskim akcijama, manifestacijama, marševima. Ljubičastu boju usvojile su kao svoj symbol prve sifražetkinje, žene koje su se od polovine XIX veka borile za žensko pravo glasa. Takođe se veruje daje to bila boja tkanine koju su radnice u tekstilnoj industriji “Cotton” (pamuk) tkale pre štrajka kada su bile ubijene.“Zašto su žene u crnom u crnom
Možda pomalo posvećujem ovaj tekst Ženama u crnom, koje su u godinama iza nas, mračnom srednjem veku devedesetih do mraka neotradicionalnog neoliberalnog društva danas kontinuirano stajale “uvek neposlušne”. Nažalost, o njima se mnogo više zna kroz pogrdne izraze domaćih obično muških političara, nego kroz divne reči svih koji su ikada sarađivali sa njima, pa čak i jako kratko, kao ja. Malo je poznato da su Žene u crnom, svoju crninu nasledile od Izraelske pacifistkinje koja je protestovala 1988. godine protiv okupacije palestinskog naroda. U februaru 1991. godine, italijanske pacifistkinje su na isti način izrazile neslaganje sa ratom u Persijskom zalivu, a usledile su akcije žena u Nemačkoj i Britaniji. Nekoliko nedelja kasnije, Žene u crnom Italije, protestovale su protiv rata u Jugoslaviji. Žene u crnom u Beogradu, svake srede su se sastajale na javnim mestima i u crnom u tišini protestovale protiv rata. Crnina koju su nosile je univerzalni simbol i izraz žaljenja zbog smrti žrtava rata za koje se zna i za koje će se tek saznati. Ćutanje je izražavalo odbijanje da se koristi jezik kao sredstvo ućutkivanja drugih, većine naroda, koji je uvek bio u (ne)milosti neodgovornih I nacionalističkih “lidera”, naroda za koji su zatvorena vrata masovnih medija i čije se neslaganje sa ratom i razaranjem nigde ne čuje. Ove ponosne žene, izabrale su nenasilje umesto nasilja, solidarnost umesto opresije i život ispred destrukcije, nekrofilije i smrti. Njihovi strašni nemi performansi evociraju reči proročice kasandre “Želim da svedočim, čak i ako nema žive duše koja je tražila moje svedočenje”.Zaslugama i znanjem onih žena koje su govorile i borile se pre nas, mi smo danas ono što jesmo, i imamo obavezu da ne odustanemo od vrednosti Feminističke etike i u svakom trenutku bilo da radimo u javnom ili privatnom prostoru pokušamo da ostanemo dosledne u borbi koja je započeta još u 19. veku. “Mi uvijek moramo biti budne!”Hvala drugaricama koje sam pitala i koje su mi pomogle da naučim više o svojoj skorašnjoj istoriji. Hvala Jelena, Danijela, Andreja, Adriana, Katarina i svim njihovim i mojim saradnicama i prethodnicama, hvala arhivima ŽINDOK i AFŽ što postoje i srećan nam 8. Mart.
Reklame
Reklame
Reklame
Ko kod vas pere klozetsku šolju?
Da li si nekad vodila ljubav a da nisi htela?
Koliko minuta vaš muž provede s decom?
Da li vaš muškarac zna kada imate orgazam?
Da li su te tukli kao dete?
Da li ponekad udariš svoju decu?
Koje nasilje osećaš – fizičko (udarci), psihičko (vređanje) ili moralno (podcenjivanje)?
Kako se braniš?
Šta misliš o tome kad se kaže da žene daju povoda za batine, dobacivanje, silovanje i ostalo nasilje?Između dve vatre
Za samo godinu dana između dva Dana žena (1990-1991) – ostvareno je više ženskih inicijativa nego ikad u zadnjih tridesetak godina“: organizovan je Treći jugoslovenski feministički skup, osnovani su Ženski lobi i Ženska stranka, pokrenuta je inicijativa formiranja Ministarstva za žene, predočena je važnost CEDAW-a na saveznom državnom nivou, prvi put zaseda Ženski parlament, upravo 8. marta.Centar za ženske studije
Na dan žena 1992. godine simbolično počinje s radom Centar za ženske studije, mesto sa koga su izašle sve generacije feministkinja koje su danas profesorke, aktivistkinje, naučnice ili radnice u kulturi ili politici. Centar se zalagao za “suštinske promene pre svega naših, ženskih svesti, a jedan od puteva [za to] su studije žena, o ženama, za žene. To pre svega znači u interesu žena, a prvi naš interes je mir.“ Dok u Jugoslaviji besne ratovi, žene se bave pitanjima mira “u teoriji i na terenu gde se organizovanim akcijama “praktično izvodi na ulicama gradova u Srbiji”.
Reklame
1993. godine za 8. Mart pokrenuta je inicijativa za Ženski parlament, a beogradski SOS telefon koji je pružao pomoć ženama – žrtvama nasilja izdao je proglas povodom tri godine rada a Žene u crnom protiv rata obeležile su 8. Mart na trgu republike uz Žensku antiratnu manifestaciju, puštanje balona kao poruku ženskoj međunarodnoj javnosti i žensku radionicu Centra za antiratnu akciju: Ima li ratu kraja. Tom prilikom, žene su imale sledeće parole “Niko nas nije pitao - Nismo odlučivale o ratu, želimo da odlučujemo o miru – Hoću da vidim svoju sestru u Zagrebu – Izvucimo se iz pakla i mraka fašizma – Žene siluju muškarci a ne njihova nacionalnost – Ne uništavajte detinjstvo deci – Sarajke, volimo vas – Po nacionalnosti smo žene –Kad rat vode muškarci, nužna je ženska solidarnost - Stop silovanju, ratu, etničkom čišćenju, razaranju!”Kako su?
1994. godine Beogradski ženski lobi izdao je proglas “Učinimo živote izbeglica vidljivim”. U njemu se između ostalog navodi “Izbeglice su ovde, u Srbiji. Njih je vlast smestila u kampove, najčešće u bivša dečja odmarališta udaljena od sela i gradova. Tamo žene, deca i starci žive po pravilima nepoznatim većini građanki i građana Srbije. (…) Svi vide profitere rata iz Bosne koji otvaraju butike, voze poznate marke automobile, oblače se u svilu i lister odela. Životi pravih izbeglica, istinskih žrtava ovog rata ostaju nevidljivi. One su prepuštene bezdušnoj logorskoj birokratiji, osuđene na viktimizaciju bez dna. (…) Građanke i građani Srbije, izbeglice nisu krive za naš težak život. (…) Denuncirajmo ugrožavanje njihovih ljudskih i izbegličkih prava. Zahtevajmo da humanitarna pomoć upućena iz sveta stigne do njih. Pitajmo ih kako su.”
Reklame
Iz 1998 godine sam našla intervju sa Žaranom Papić, legendom domaćeg feminizma iz nedeljnika Naša Borba 7-8 marta te godine pod nazivom “Kraj osmomartovskih karanfila” autorke Suzane Miličić. Pored kritike trivijlaizacije i depolitizacije Praznika žena, podsećanja na borbe protiv patrijarhalne modele koji su opstajali i pored deklarativne jednakosti polova unutar komunističkih dogmi i deklarativne zapadne demokratije, zatim antiratne proteste i suprotstavljanje agresivnim nacionalizmima ali borbe za rađanje civilnog društva, meni posebno bilo značajno podsećanje da su “feministkinje jedina grupa koja je kontinuriano kritikovala društvo, ma u kakvoj se fazi ono nalazilo.” Možda zato što su žene u svakom sistemu od nastanka civilizacije koju znamo – podčinjene.2000 razloga
2000. godina Svetski marš žena – u nekoliko gradova SR Jugoslavije (Beograd, Novi Sad, Užice, Zrenjanin, Novi Pazar…) Asocijacija za žensku inicijativu organizovala je veliki marš na kome su deljeni leci, ali i različite radionice na temu siromaštva, ekofeminizma, politike, video i poetske performance, promocije knjiga, pozorišne prestave. U lecima je pisalo i “zato što obavljamo 75odsto svih radnih sati, primamo 10odsto svetskog dohotka a posedujemo samo 1 odsto imovine, zato što nas je više od 51 odsto, na mestu odlučivanja nas je manje od pet odsto; zato što trpimo porodično, seksualno, ratno i ekonomsko nasilje; zato što je lično postalo političko I zato što imamo još 2000 razloga…; zato što verujemo da ne može biti demokratizacije društva bez učešća žena”
Reklame
2001. godina je nosila zanimljiv proglas Kako biti veličanstvena feministkinja Autonomnog ženskog centra. U njemu između ostalog kaže Voli samu sebe! Ne očajavaj! Organizuj se! Suprotstavi se seksizmu, odmah! Reci NE! Ne prepuštaj se boli i izolaciji! Ne sagorevaj za druge! Reskiraj! Voli moć. Preuzmi noć. Voli svoje telo. Ukrasi ga kako god želiš. Raduj se seksu! Neka svako dete bude voljeno i željeno. Glasaj, demonstriraj, lobiraj! Zahtevaj socijalnu pravdu za sve! Sklopi mir sa muškarcima! Podrži zločeste devojke. Pomakni. Protresi. Postani jaka. Nek ate poštuju. Leči se, zaleči traume. Prikupljaj i čuvaj lepe uspomene. Promeni svet.Globalizacija bede
2003 godine, 7, 8. i 9. Marta je u CZKD u Beogradu održana Međunarodna konferencija “Globalizacija solidarnosti i socijalne pravde” u organizaciji Ženskih studija, Žena u crnom i društva studentkinja i studenata filozofije “Filonus”. Zanimljivo je da su teme konferencije bili efekti globalizacije i da se tad, još pre fenomena društvenih mreža govorilo o masovnoj kulturi koja “dospeva do najzabitijih delova svih kontinenata”, problemu “centralizacije finansijske i ekonomske moći” i “neviđenom rastu ulozi i uticaju multinacionalnih kompanija” kao i neoliberalnom konceptu globalizacije koji “dovodi u pitanje socijalnu državu” donosi “porast vojnih troškova” koji je legitimisan “pokušajem da se vojnim intervencijama pripiše humanitarni karakter” a globalizacija ljudskih prava i pravde neretko se ispoljava kao pravo jačega. Navodi se da globalizacija podstiče i strah od gubljenja nacionalnog identiteta što “rezultira usponom raznih retrogradnih tendencija, od fundamentalizama svih vrsta pa do etničih i religijskih sukoba”. Naravno poseban deo posvećen je rodnoj dimenziji globalizacije koja sa jedne strane ohrabruje rast broja i uticaj globalnih ženskih mreža a sa druge stvarnost pokazuje tendenciju feminizacije bede jer “politika privatizacije u zemljama tranzicije najviđe pogađa upravo žene”.Sto godina samoće
2008. godine, povodom obeležavanja 100 godina borbe za ženska prava u organizaciji Žena u crnom, izdata je brošura bavi “nasleđem i značajem 8. marta, nakon sto godina od velikog štrajka tekstilnih radnica u Njujorku 1908. godine”. U njoj se navodi da je “borba za ženska prava ujedno borba za dostojanstvo svakog čoveka”, jer je “kroz poslednjih sto godina, pored problema pola i klase, uključivala i pitanje rasizma, nacije, vere, seksualnosti..”. Tom prilikom, navedeno je da je “mesto sa kojeg je "krenuo" 8. mart - klasa- danas gurnuto u stranu” odnosno da “propast socijalizma, i primat kapitalističkih odnosa u svetu, danas zamagljuje temeljni problem - privatnu svojinu kao važan izvor nejednakosti” isto kao što je “socijalizam, ukidajući privatnu svojinu, zaboravio da razgradi patrijarhalnu kulturu i time onemogućio puno ostvarenje socijalističke ideje- slobodne žene i muškarce u slobodnom društvu”. Žene u crnom ističu: “Na stogodišnjicu 8. marta, upravo zbog naraslog fašizma svuda oko nas, kao moto brošure i obeležavanja uzeta je izjava aktivistkinje Slavice Stojanović : "…trčimo, radimo, mislimo, delimo…", kao ilustrativnu za ženski aktivizam danas u Srbiji.”Ljubičasta boja
2011. godine povodom dana žena, Žene u crnom imale su liflet na kome je bila ispisana istorija 8. Marta ali i podsećanja na aktuelne loše uslove rada žena u industriji kao i poziv na solidarnost, snagu i borbu za prava žena. Tom prilikom, naglasile su da je u Srbiji u 2011. Godini 40000 manje žena bilo zaposleno nego 2001. Godine, da zarađuju u proseku 8.5 posto manje nego muškarci ali i da su uskraćena elementarna prava i slobode – pravo na sindikalno organizovanje, osmočasovno radno vreme, zdravstveno osiguranje pa čak i pravo na život. Navode “U fabrici municije “Prvi partizan” iz Užica, zbog očiglende nebrige države, došlo je do eksplozije u kojoj je stradalo šest žena.” Meni je bio zanimljiv deo pod nazivom Ljubičasta boja- simbol ženske borbe. “Svakog 8. Marta u celom svetu, ljubičasta boja dominira u svim ženskim akcijama, manifestacijama, marševima. Ljubičastu boju usvojile su kao svoj symbol prve sifražetkinje, žene koje su se od polovine XIX veka borile za žensko pravo glasa. Takođe se veruje daje to bila boja tkanine koju su radnice u tekstilnoj industriji “Cotton” (pamuk) tkale pre štrajka kada su bile ubijene.“Zašto su žene u crnom u crnom
Možda pomalo posvećujem ovaj tekst Ženama u crnom, koje su u godinama iza nas, mračnom srednjem veku devedesetih do mraka neotradicionalnog neoliberalnog društva danas kontinuirano stajale “uvek neposlušne”. Nažalost, o njima se mnogo više zna kroz pogrdne izraze domaćih obično muških političara, nego kroz divne reči svih koji su ikada sarađivali sa njima, pa čak i jako kratko, kao ja. Malo je poznato da su Žene u crnom, svoju crninu nasledile od Izraelske pacifistkinje koja je protestovala 1988. godine protiv okupacije palestinskog naroda. U februaru 1991. godine, italijanske pacifistkinje su na isti način izrazile neslaganje sa ratom u Persijskom zalivu, a usledile su akcije žena u Nemačkoj i Britaniji. Nekoliko nedelja kasnije, Žene u crnom Italije, protestovale su protiv rata u Jugoslaviji. Žene u crnom u Beogradu, svake srede su se sastajale na javnim mestima i u crnom u tišini protestovale protiv rata. Crnina koju su nosile je univerzalni simbol i izraz žaljenja zbog smrti žrtava rata za koje se zna i za koje će se tek saznati. Ćutanje je izražavalo odbijanje da se koristi jezik kao sredstvo ućutkivanja drugih, većine naroda, koji je uvek bio u (ne)milosti neodgovornih I nacionalističkih “lidera”, naroda za koji su zatvorena vrata masovnih medija i čije se neslaganje sa ratom i razaranjem nigde ne čuje. Ove ponosne žene, izabrale su nenasilje umesto nasilja, solidarnost umesto opresije i život ispred destrukcije, nekrofilije i smrti. Njihovi strašni nemi performansi evociraju reči proročice kasandre “Želim da svedočim, čak i ako nema žive duše koja je tražila moje svedočenje”.Zaslugama i znanjem onih žena koje su govorile i borile se pre nas, mi smo danas ono što jesmo, i imamo obavezu da ne odustanemo od vrednosti Feminističke etike i u svakom trenutku bilo da radimo u javnom ili privatnom prostoru pokušamo da ostanemo dosledne u borbi koja je započeta još u 19. veku. “Mi uvijek moramo biti budne!”Hvala drugaricama koje sam pitala i koje su mi pomogle da naučim više o svojoj skorašnjoj istoriji. Hvala Jelena, Danijela, Andreja, Adriana, Katarina i svim njihovim i mojim saradnicama i prethodnicama, hvala arhivima ŽINDOK i AFŽ što postoje i srećan nam 8. Mart.