Delili smo ćeliju sa borcem ISIS-a

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Bodljikava žica je bila manje od sto metara ispred – to je mala razdaljina za dvojicu stasitih momaka od dvadeset i nešto u radničkim čizmama. U daljini su se jedva nazirala svetla stražarnice i senke dvojice stražara koji unutra puše. „Vi ste okej“, prošaputao je jakim akcentom jedan od kurdskih revolucionara koji su pristali da ih u gluvo doba noći prokrijumčare u Siriju. „Kada bi čuvari došli, vas bi strpali u zatvor. Nas bi ubili“.

Bio je prvi avgust 2017, i dva mlada Britanca nikada nisu bili bliži ostvarenju svog sna. Konačno ih krijumčare u Zapadni Kurdistan, kurdski region na severu Sirije, gde jedinice Narodne odbrane (YPG) ratuju sa ISIS-om od 2011. Devet dana su u Iraku čekali na pomračenje Meseca – da bi što bezbednije mogli da pređu granicu. I konačno, bili su tu. Ali zamalo.

Bez upozorenja, kroz baršunastu pomračinu se začuo glas koji je govorio na nekom jeziku koji nisu razumeli. Smesta je usledilo zveckanje obarača oružja, i pred njima se stvorila grupa od 30 graničara Pešmerga, uz povike da legnu na zemlju. „U tom trenutku, shvatio sam da je san okončan“, kaže Re.

Nije imao predstavu kakva noćna mora počinje.

Sever Sirije je usred radikalne transformacije. Inspirisani ideologijom Abdulaha Okalana, zatočenog lidera zabranjene Kurdistanske radničke partije (PKK) u Turskoj, i pobuđeni „arapskim prolećem“ 2011, ljudi su se organizovali u osnovne ćelije i kooperative, i proglasili autonomiju od države, u svojoj želji za stvarnom demokratijom. Anti-kapitalističke, marksističke i feminističke ideje cvetaju, uključujući i sistem kopredsednika, gde muškarac i žena dele moć na svim nivoima. U YPG-u, oficire biraju vojnici, a muškarci i žene se bore rame uz rame.

Ovaj eksperiment se pokazao kao zavodljiv za levičare sa svih strana sveta. Inspirisani Internacionalnim brigadama iz španskog građanskog rata, na desetine ekstremnih levičara sa zapada su se sjatile u Zapadni Kurdistan, otkako je u junu 2015. u prvom naletu oformljen Internacionalni oslobodilački bataljon (IFB), kao reakcija na ono što su nazvali „krvoprolićem“ na Bliskom istoku. „Kao krajnji cilj, sirijski Kurdi žele da unište patrijarhalnu strukturu za koju kažu da ugnjetava žene, i izgrade društvo jednakosti u kome će se svačija reč čuti, bez obzira na rasu ili rod“, kaže Rob. „I sve to u srcu Bliskog istoka! Od trenutka kada sam čuo za Zapadni Kurdistan, morao sam da postanem deo toga“.

Međutim, sirijski i irački Kurdi baš i nisu istomišljenici. „Regionalna kurdska vlada (KRG) na severu Iraka je pod uticajem SAD i kapitalistička je vlast, u neskladu sa onime što se događa u Siriji“, kaže Re. „Nedaće i jad čekaju svakoga ko želi da pređe“.

„Vi ISIS“, povikali su vojnici. „Mi ubijamo ISIS“. Stavili su im lisice na ruke i poveze na oči, držali ih na nišanu i pretili da će povući obarače. „Noge su mi se tresle od straha“, kaže Rob. „Najiskrenije sam mislio da ćemo umreti. Ali šta smo mogli da učinimo u tom trenutku? Samo sam zatvorio oči i čekao“.

Nisu zapucali. Sa naknadnom pameću Rob i Re kažu da to skoro i da nisu bili vojnici, već preterano uzbuđeni tinejdžeri, graničari nižeg čina.

Naredna dva dana, dvojicu mladića su šetali od jedne do druge ruralne ispostave policije, zbog ispitivanja. Rekli su da im za svo to vreme niko nije ponudio advokata, a kamoli telefonski poziv. „Rekli smo im istinu“, kaže Rob. „Rekli smo da smo humanitarni radnici, i da nismo došli da se borimo, već da pomognemo sirijskim Kurdima da izgrade bolje društvo“.

A onda su, 3. avgusta, stigli u Erbil, prestonicu iračkog Kurdistana, gde su ih prosledili u pritvornu ćeliju u gradskom Direktoratu za opštu bezbednost – u impozantnom zdanju koje su podigli Amerikanci, gde su držani najokoreliji kriminalci iračkog Kurdistana. „Svi su zastali da nas odmere, kaže Re. „Nismo znali da li treba jednostavno da produžimo i sednemo u ugao, nadajući se najboljem, ili da napadnemo najvećeg tipa u ćeliji, kao što smo čitali da treba raditi u zatvoru“.

Nisu uradili ni jedno, ni drugo. Zato što su im u tom trenutku prišli jedan Španac, Brazilac i Francuz, toplo se rukovali s njima i rekli im da će preživeti ako se drže njih. U tom trenutku, Brazilac je prošaputao, „Dobrodošli u pakao“.

Rekli su da je ćelija bila 5 sa 13 metara, i da je u njoj bilo 100 ljudi. Noću su mogli da spavaju samo postrance, napakovani kao sardine. „Ni u jednom trenutku nisu ugasili halogensko svetlo“, kaže Re. „Više od mesec dana nismo videli mrak. To je sve nas najviše jebalo u zdrav mozak“.

Profili zatvorenika su se kretali od silovatelja i narko dilera, do kurdskih revolucionara i šačice zapadnjaka koji su se borili u jedinicama YPG-a u Zapadnom Kurdistanu, dok nisu uhapšeni u pokušaju da se vrate kući. Red u ćeliji nisu održavali čuvari, već zatvorenik po imenu Zrijan, nabijeni vojnik Pešmerga i glavni cinkaroš. „Isričao bi čuvarima svaku sitnicu koja bi se dogodila“, kaže Re. „Bio je ortak sa silovateljima i najmoćnijim čovekom u ćeliji. Na primer, svakog dana u jedan popodne je sve terao da dva sata dremaju. U pitanju je bila igra moći“.

Kažu da su čuvari bili nasilni i sadisti, vršeći batinanja i za najmanji prestup, kao što je smejanje u njihovom prisustvu. Alii Rea i Roba nisu tukli. „Kasnije sam saznao da im je bilo rečeno da nas ostave na miru, zato što su nas smatrali za političke zatvorenike, a ne borce“, kaže Re. „Ostali nisu imali toliko sreće“.

Zbog potpunog odsustva mraka, straha od batina i dosade, neki ljudi su gubili razum. „Bilo je toliko malo toga da se radi, da su se ljudi tukli oko toga ko će da oriba pod“, kaže Rob. „Ali kada smo već kod toga, to ne znači da je ćelija uvek bila čista“.

Posle dve nedelje su unutra dovukli dva Španca – još zarobljenih boraca YPG-a – krvave i pretučene. Jedan je bio u toliko lošem stanju, da je u suštini delovao kao da je u komi, verovatno usled moždanog udara. „Bio je toliko dehidriran, da bi mu koža ostala naborana kada ga uštineš“, kaže Re.

Preklinjali su čuvare da ga odvedu u bolnicu, ali im je rečeno da to nije njihov problem. „Jedini razlog zašto je Španac i dalje živ je to zato što ga je jedan kurdski zatvorenik po imenu Omut – tip koji je potpuno izgubio razum – iznebuha napao čajnikom i razbio mu lobanju“, kaže Rob. „Zbog toga je postao problem čuvara, zato što je povređen u njihovoj smeni“. Odveli su čoveka na lečenje.

Jednom drugom prilikom, kažu da ih je probudio jeziv zvuk grupnog silovanja jednog četrnaestogodišnjaka. „Kasnije sam saznao da je bio zatvoren samo zbog posedovanja kanabisa“, kaže Re. „Ali šta smo mogli da uradimo? Silovatelji su bili Zrijanovi ortaci. Da smo se umešali, okomili bi se na nas“.

Zatvorenicima je bilo dozvoljeno da jedan sat dnevno šetaju u malom dvorištu sa krovom, i da koriste WC kabine sa pravim toalet papirom (onaj u uglu ćelije nije nudio takav luksuz). Tokom tog vremena, trojica zatvorenika su pokušala da izvrše samoubistvo cepajući trake sa ćebadi da bi se obesili. „Morao sam da spasim jednog od njih tako što sam se popeo preko vrata toaleta, pošto se zaključao i počeo da urla“, kaže Rob. „Pretpostavljam da je shvatio da ipak ne želi to da učini“.

Hrana je, na njihovo iznenađenje, bila dobra: uglavnom hleb, jogurt, jarčevina ili piletina, sa pirinčem ili kuvanim krompirom isečenim na sluzave trake. Bilo je i trenutaka oduška, za koje je bio zadužen sedamdesetogodišnji bivši mudžahedin koji je postao taliban, a zatim operativac Al-Kaide, koji je pušio cigarete jednu za drugom, izdašno ih delio i učio Rea da igra šah.

A tu su bili i kurdski revolucionari koji bi seli u krug i pevali stare kurdske pesme. „Na kraju smo im se pridružili i učili ih stare britanske revolucionarne pesme, kao što je ’Internacionala’, i pesme Bilija Brega, i dopale su im se“, smeje se Rob. „’Moć sindikata’ je bila totalni hit“.

Rob je čak proslavio i svoj 21. rođendan u ćeliji, a neki drugi zatvorenici iz Evrope su uspeli da prokrijumčare tortu. „Nemam predstavu kako su uspeli, ali to je bio jedan od najdirljivijih trenutaka u mom životu“, kaže Rob.

Negde do sredine avgusta, počeli su da kruže tračevi da će im se pridružiti novi zatvorenik iz Nemačke. „Bili smo prilično uzbuđeni zbog toga što ćemo sresti još jednog zapadnjaka“, kaže Re. „Nadali smo se da zna engleski“.

Ali čovek koga su ubacili u ćeliju nije bio onakav kakvog su očekivali. Krupan i mišićav, sa bradom koja mu je okruživala lice, ovaj čovek – bilo je prilično očigledno – može da potiče samo sa jednog mesta: iz Islamske države Iraka i al-Šama. Ali Re, koji pomalo govori nemački, mu se ipak predstavio. Ali čovek je reagovao na način koji nisu mogli ni da zamisle.

„Š’a ima, care“, kroz smeh je izgovorio na gotovo savršenom engleskom, pre nego što se rukovao s njima kao gangster sa ulica El-Eja. „Bilo je jasno da je nervozan“, kaže Re, „Ali izgleda da se odmah raskravio, čim je video da smo Britanci. Mislim, govorio je kao jebeni čudak, ali barem je to činio na jeziku koji smo mogli da razumemo“.

Čovek se zvao Deniz i bio je Nemac turskog porekla iz Frankfurta. Kasnije je otkrio da su ga uhvatili kada je pokušao da napusti život džihadista sa svojom omiljenom suprugom. „Bio je jedan od retkih ljudi koji je tečno govorio i engleski i arapski, pa nam je prevodio razgovore s čuvarima“, kaže Rob. „Ispod maske je moglo da se vidi da je grozan čovek: držao je robove, imao više od jedne žene, i hvalio se kako je iz zabave mučio kurdske civile. Ali nadrealno, u trenucima kada bismo zaboravili sve to, bio je dopadljiv. Sećam se kada je jedne noći Deniz probudio mene i Rea, iz sveg glasa pevajući ’Gde je ljubav’ Blek Ajd Piza“.

Deniz (čije smo prezime izostavili, zato što mu se trenutno sudi na severu Iraka) nije bio onakav kako su oni zamišljali radikalnog pripadnika ISIS-a. Na vratu je imao istetoviran horoskopski znak jarca, i uzbuđeno je pričao o tome koliko voli Mars čokoladice i svoje omiljene filmove, Početak i Paklene ulice 2.

„Bio je kao dva različita čoveka“, kaže Rob. „Gotovo u istom dahu, pričao nam je koliko je divno što je jedini muzički instrument koji je dozvoljen u islamskom kalifatu bubanj, koji se udara tokom izgovaranja nekih citata iz Kurana, pre nego što počne da priča koliko voli američki gangsterski rep. Bio je opsednut De-em-iksom i Fifti Sentom. Deniz je bio jedan veoma zbunjen tip“.

Posle par dana, Deniz je počeo da priča svoju životnu priču. Tvrdio je da je većinu svojih dvadesetih godina proveo vodeći teretanu u Frankfurtu, gde se navukao na steroide, dok se nije zbližio sa jednom meksičkom bandom iz grada i otkrio kokain. „Onda je jednog dana odlučio da pređe u islam, oženi muslimanku i ode u Irak da se pridruži Islamskoj državi“, kaže Rob.

Razgovor je tekao ovako:

Ipak, od svih razgovora koje su imali sa Denizom, jedan se posebno ističe. „Ja ne znam mnogo o islamu, i želeo sam da saznam nešto više o njegovoj verziji“, kaže Rob.

Rob: Denize, da li čitaš Kuran?

Deniz: Ne, slušamo propovedi na Jutjubu.

Rob: Gde borave ti propovednici?

Deniz: U UK. Svi videi koje u Islamskoj državi gledamo na Jutjubu snimili su islamski učenjaci koji žive u UK. Svi.

„Ja sam bio u fazonu, ’Jebote, bože’“, kaže Rob. „To me je zapanjilo. Mislim da je bio veoma izgubljen i usamljen čovek koji je tragao za identitetom – nešto što će mu omogućiti da kaže, ’Ovo sam ja’. Na veoma kratko vreme, našao je to u Islamskoj državi. A onda se uplašio“.

Deniz je prvo rekao da je pobegao kada su mu ratni zločini koje je video razbili iluzije. Ali kako su nedelje prolazile, počeo je da priznaje da je i sam činio takve zločine. „Na kraju je rekao da je otišao zato što nije želeo da umre“, kaže Re. „Plašio se dronova. Rekao je da smrt baš i nije njegov fazon“.

VICE je kontaktirao Denizovog oca da bi potvrdio Robove i Reove tvrdnje. U telefonskom razgovoru nije želeo da komentariše optužbe da je njegov sin pristupio ISIS-u, zato što je suđenje u toku, ali jeste potvrdio da su se Deniz i njegova supruga predali snagama Pešmerga na severu Iraka. Takođe je porekao da je Deniz uzimao steroide i kokain; da je petljao sa bandama; da je nekada voleo rep muziku; i da ima istetoviranog jarca.

Ubrzo nakon što je Deniz stigao, Reu i Robu su konačno dozvolili da obave jedan telefonski poziv. S toga su okrenuli jedini broj koji su znali napamet: broj Reove mame. „Ona nam je bila spas“, kaže Re. „Pozvala je britansko ministarstvo spoljnih poslova, odakle su poslali britanskog konzula u Erbilu da nas poseti. On nam je rekao da izdržimo još par nedelja, dok on radi na našem puštanju“.

Posle 30 dana im je ponovo bilo dozvoljeno da telefoniraju. „Reova mama nam je rekla da smo pomilovani, ali da moramo da sačekamo još deset dana, do kraja ramazanskog bajrama“.

Ti dani su prolazili kao i svi drugi, sve dok 10. septembra nije ponovo došao konzul. „Rekao je da nam KDP neće obnoviti vize, i da tehnički u zemlji boravimo ilegalno. Rekao da je moramo da platimo 340 dolara kazne zbog vize, i da će nam onda lupiti pečat i pustiti nas iz zemlje“.

Dvadeset četiri sata kasnije bili su u avionu za Hitrou.

Predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova i Komonvelta nije želeo da komentariše detalje Robovog i Reovog slučaja, ali je rekao sledeće: „Obezbedili smo konzularnu pomoć dvojici britanskih državljana koji su od avgusta do septembra bili zatočeni u Iraku. Obe individue su se sada vratile u UK“.

Njih dvojica nikada nisu otkrili šta se dogodilo sa njihovim vodičima nakon hapšenja 1. avgusta. „Mislim da su ih verovatno ubili“, kaže Rob. „Ali to nikada nećemo saznati“.

Sada bezbedni kod kuće, i Re i Rob su našli posao – Rob na železnici, a Re na građevini. Preselili su se u London i tamo dele stan, a Re se verio.

I dalje se sećaju mudžahedina koji igra šah i boraca YPG-a sa zapada. Svako malo im čak i Deniz padne na pamet.

Da li su istraumirani svojom nedaćom? „Još uvek se ponekad probudim noću i pomislim da sam u toj ćeliji“, kaže Rob. „Stresem se svaki put kada neko zazvecka ključevima“, dodaje Re. Ali u celini, obojica deluju iznenađujuće vedro, s obzirom na iskustvo.

Kada sam ih pitao da li su zažalili zbog toga što su uradili, Robove oči su se zacaklile od prkosa. „Ni jedne jebene sekunde. Kada bih mogao, ponovo bih to učinio. Jedino žalim zbog toga što nismo stigli do Zapadnog Kurdistana. Znam da bismo tamo radili dobre stvari. Čak i da sam samo pomogao nekome da sagradi kuću, neko kome je bila potrebna kuća bi dobio kuću besplatno. To bi meni bilo dovoljno“.

Re se ubacuje: „Ako ništa drugo, video sam koliko se reakcionarne snage iz tog regiona plaše revolucije u Zapadnom Kurdistanu. One zatvaraju socijaliste kao što smo mi u zatvore, gde smo veoma lako mogli i da umremo“.

Šta bi bilo da su umrli? Rob se smeje. „I ranije su mnogi ljudi ginuli u ime socijalizma. Ja svakako ne želim da umrem, ali ako ćeš da me ubiješ, moja zastava ostaje crvena. Znaš ’Crvenu zastavu’, himnu Laburističke stranke“?

„Možda ne baš ceo tekst“, promumlao sam.

Srknuo je iz svoj krigle piva, pogledao Rea i iscerio se. Onda su u jedan glas zapevali: „Iako kukavice odustaju a izdajnici se rugaju, naša crvena zastava se i dalje vijori“.

@mattblakeUK