Kako je na muzičkom festivalu kad si trudna

Otišla sam na Sónar Reykjavík u petom mesecu trudnoće da vidim Denija Brauna, da upoznam Björk, da dokažem sebi da sam još uvek mlada (i da obožavam živu muziku).

|
13 April 2018, 6:47am

Svako u životu iskusi po neki prvi put. Mladi popiju svoje prvo piće, ili odu na prvi koncert. Nešto stariji imaju prozaične premijere, tipa prvi put barim hranu na tihoj vatri, ili prvi put iznajmljujem automobil. Nivo uzbuđenja varira, ali novina je uvek novina. Ovo znam iz prve ruke pošto sam nedavno posetila Island i po prvi put otišla na muzički festival u petom mesecu trudnoće.

Prošlog meseca, organizatori festivala Sonar Rejkjavik doveli su me na svoju malu dvodnevnu manifestaciju posvećenu elektronskoj muzici. Održala se u koncertnoj dvorani Harpa, blistavoj građevini na obali mora koja kao da je napravljena od staklenih ribljih krljušti. Ovaj festival po prvi put je održan još 1994 u Barseloni, ali u poslednje vreme ga seljakaju od Buenos Airesa do Istanbula, od Hong Konga do Bogote. U Rejkjaviku se održava od 2015. za samo par hiljada posetilaca, skromno u poređenju sa 124,000 ljudi koliko se okupilo u Barseloni prošle godine. Program je obuhvatio mahom lokalne bendove sa Islanda, plus još par mladih i nedokazanih – Jlin, serpentwithfeet, Moor Mother – a bilo je i nekoliko manje poznatih izvođača kao što su Sykur, TroyBoi, i Null and Void. Slušalo se sve što vole mladi (Skandinavci) danas. Intimna atmosfera nije uvek idealna za koncerte, ali meni trenutno odgovara više nego divljina koja zahteva da se 15 minuta pešači po blatu od stejdža do stejdža.

Koncertna dvorana Harpa


Nisam baš očekivala da ću se ikad trudna naći na festivalu, ali realno i nije tako nezamislivo. Urednica sam u muzičkoj redakciji. Udala sam se prošle godine. Napunila sam tridesetu. Volim festivale, posećujem ih još od osamnaeste. Neki ljudi pod stare dane počnu da se bave golfom, ali ja nisam želela da dozvolim da mi trudnoća promeni navike. Ne preporučuje mi se suši, jahanje, džiu-džicu, ali festival je sasvim OK. Samo treba izbegavati MDMA, pečurke, alkohol, i ostalu propratnu zabavu. Tako da sam na Sonar otišla trudna i trezna, nadajući se najboljem.

Muž Deni i ja stigli smo na Island u petak ujutru, i za početak odspavali šest sati. U dvorani, gužva je bila skromna što ima smisla ako se ima u vidu činjenica da je Rejkjavik mesto od 120,000 stanovnika. Divno za gurmanske avanture i opuštanje po termalnim izvorima, ne baš sjajno za masovne žurke. Ipak, uticajni Instagrameri i zaljubljenici u glečere ga redovno posećuju. Takvih je bilo na Sonaru, kao i dosta kontinentalne mladeži pod fensi šminkom i zaludnih lokalaca. Nije postojao nijedan hedlajner koji bi mnogo ljudi motivisao da plate avionsku kartu. Pitala sam se da li su prošle godine potrošili sve na Fetboj Slima, Slej Bels, i De La Soul, pa im je ove preteklo samo za GusGusa i Deni Brauna (koga ja lično obožavam, ali o njemu više nešto kasnije).

Prve večeri nismo znali šta nas očekuje, prepustili smo se nepoznatim islandskim muzičarima koje smo prethodno tek nešto malo istražili preko Spotify. Za početak Blissful, pop grupa koja je valjda kao neka verzija Robyn. Šetali smo između setova opčinjeni novom muzikom, pa smo tako uhvatili malo od Vok, tročlanog sint pop benda formiranog pre par godina za Músíktilraunir, lokalno muzičko takmičenje na kom su pobedili. Bilo je interesantno, zvučali su malo kao St. Lucia iako sam ih teško pratila; neke su im pesme na engleskom ali ne previše razumljive. Slično je važilo i za GusGus, haus grupu i lokalnu legendu; oni su izdali desetak albuma za dvadeset godina karijere.

To prvo veče delovalo mi je kao hiper-fokusiran lokalni festival, što nije loše. Dobila sam uvid u regionalnu muzičku scenu, što ne bi bilo moguće sa distance. Imala sam utisak da su posetioci sasvim obični ljudi, a ne ekskluzivni zaluđenici za elektronikom. Bilo je dosta ljudi u džinsu, žitelja Rejkjavika koji su verovatno na nečijem blogu pročitali da se održava Sonar. Nisam videla mnogo Amerikanaca, pa mi je sve delovalo sasvim normalno, ne kao turistička mamipara.

Dok smo slušali Jlin, stajala sam pored neke žene u viktorijanskom kostimu koja me je užasno podsećala na Bjork. Rekla sam sebi da nije previše verovatno da odem na Island i sasvim slučajno nabasam na Bjork, ali ispostavilo se da je zaista bila Bjork u pitanju. Tada sam se setila da ona tu i živi! Njeno prisustvo kao da je dalo određenu težinu celom festivalu. Deci ću jednog dana pričati, „Znate li vi da je vaša mama u trudnoći otišla na koncert i sasvim slučajno upoznala Bjork?!“ Nezaboravno, jebote!

Bio je to kul detalj, ali celo veče me je izmorilo. Stajali smo puno, svako malo žurili uz i niz stepenice, a u svom stanju nisam bila sposobna za mnogo napora. Takođe, morala sam da piškim svakih deset minuta. Teško mi je da priznam sebi da u trudnoći nisam sposobna da radim sve što poželim, da moram povremeno da sednem, odmorim se, i nalijem se vodom. A nekad davno, spavala bih samo tri sata svake večeri i onda žurila da po ceo dan slušam muziku. Navikla sam na fizički zahtevnu prirodu festivala, na po nekoliko dana intenzivnog pešačenja, ali ovo je bilo nešto sasvim novo za mene. Ipak, prijalo mi je i nekako sam sve izgurala. Šetala sam okolo i osmatrala – po tri para nogu u jednom odeljku toaleta, šmrkanje svega i svačega na otvorenom, svašta se primeti u trezvenoj manjini.

Jesu me malo čudno gledali (često kao na ovom gifu), posebno kad je došao red na Lindstrom set pa sam najzad igrala sa sve stomakom. Shvatila sam da sam nekad i sama sa osudom gledala na trudnice koje dolaze na festivale! Sećam se jedne žene u poznoj trudnoći koju sam pre više godina videla na Kočeli i zapitala se šta će ona koji moj tu, zašto je došla? Palo mi je na pamet da se drugi ljudi sad to isto pitaju u vezi sa mnom. Čudno je to kako se stvari izokrenu, valjda to znači da starim, da mi se menja percepcija. Radim stvari koje ranije nikad ne bih, i trudim se da postanem „kul mama“.

Pred kraj večeri uhvatili smo set Denija Brauna, čiji je 37. rođendan pao na baš taj dan. Mnogo mislim o njemu ovih dana, od kako sam videla ovu sliku – sasvim normalan tip u pivari. Ne znam šta se stvarno dešava u njegovom životu, verovatno projektujem svoja osećanja na njega. Deluje mi kao da je sa godinama sve srećniji i smireniji. Muzika koju pušta uopšte nije nova, ali njemu izgleda baš prija. Nije nimalo usporio, i dalje jurca po stejdžu uz refren Smokin and Drinkin, odlično se provodi, glupira se za publiku. Ništa ga spolja ne dotiče, što poštujem. Hoću i ja tako. Zato sam bila jedina u publici koja je nosila trudničke pantalone.

Drugi dan smo do pola prespavali u pripremi za još jedan kasnonoćni provod. Bila sam malo spremnija, znala sam kad će me hvatati umor. Bilo je i mnogo više ljudi u masi te subote uveče, mnogo više energije, što je mene hranilo. Od Sykur nismo znali šta da očekujemo, bio je to još jedan nepoznat bend, ali osetilo se iščekivanje u vazduhu – za razliku od čil vajba prethodne večeri. Tu mi već nije bilo bitno što ne razumem tekst. Otkrila sam i JóiPé x KRÓLI, islandske tin-repere , moje omiljene izvođače tog vikenda. Nisam ih ništa razumela, ali deca oko mene su bila potpuno oduševljena. (Pronađite njihovu stvar Oh Shit.)

Pošto je bila subota, ljudi su se mnogo više razvalili od svega. Nađa Rouz, britanska reperka, bila je zrak svetlosti u mraku; prošle godine nije mogla da dođe jer joj je let bio otkazan, a publika je ovog puta odlično primila. Underworld je bio hedlajner večeri: ogromna gužva, delom ocvali rejveri, delom nečije mame u koje sad valjda i sama spadam, pa ne znam šta da mislim o tome.

Lepo mi je bilo na Sonaru, ali takođe sam imala i dosta vremena za razmišljanje. Čovek mnogo misli kad sluša muziku uživo pri čistoj svesti. Nije mi bila namera samo da napišem ovaj kaskaderski blog – udala sam se, skućila, zatrudnela jebote, pa sam valjda htela i da se malo pobunim protiv te stabilnosti, da nastavim kao nekada. Možda mi danas nije dozvoljeno baš sve što je nekad bilo, ali dođavola, moram bar nešto da pokušam da održim. Priznajem, ovaj festival nisam doživela onako intenzivno kao neke prethodne, ali u neku ruku bio je dobar odraz novog životnog doba koje me čeka. Pitam se da li će moje dete verovati kad mu budem pričala šta sam sve nekad radila.