Reklame
Droge

Šta se dogodilo kada sam saznala da je moj sin navučen na heroin

Priča jedne majke koja se našla usred epidemije opioida i korumpirane industrije lečenja na Floridi – i kako se izborila sa time.

pisao Sarah Bellman
04 Oktobar 2018, 11:09am

Fotografija levo: skrinšot Liše Kutaje sa VICELAND-a. Fotografija desno: Frenki Holms, autor fotografije Majk Bejer

Pre osamnaest godina, Lišu Kutaju je telefonom pozvao njen sin Frenki Holms, jednog snežnog četvrtka uveče, koji je trebalo da bude sasvim običan. Ali to nije bio.

"Želeo je da čuje da li mogu da dođem po njega", kaže mi preko telefona Kutaja, poznata kao Mama Djuks. "Mislila sam da ima problem s devojkom, zato što smo on i ja bliski." Umesto toga, njen sin ju je sablaznio, rekavši joj da ima problem sa heroinom i da mu je potrebna pomoć.

"Na putu do kuće smo svratili u bukvalno devet bolnica", objašnjava ona. "Zavisnost od opioida u tom trenutku nije poprimila razmere epidemije, i rečeno mu je da može da prestane s tim ako želi, da će mu dati imodijum, zaključati ga u sobu – najapsurdniji mogući odgovori. Sada imam sina koji ide na detoksikaciju o kojoj ja ne znam ništa."

Ubrzo nakon toga, Kutaja je dala otkaz na poslu menadžera u prodaji automobila da bi se bavila socijalnim radom, i da bi mogla da pomogne onima koji su, kao i njen sin, zaglavljeni u nečemu što ona zove "točak za hrčka" rehabilitacije. Sada oboje žive na jugu Floride, nekoj vrsti nulte tačke industrije oporavka od opioida – u mestu gde ljudi dolaze da se očiste, ali često završe na ulici, zbog neodgovarajućeg osiguranja ili nedostatka mesta u ustanovama za lečenje. Ovoj dvojac majke i sina se udružio da napravi sopstvenu aktivističku grupu, fondaciju Jebeš heroin, da bi pomogli onima kojima je to potrebno, bez neprijateljskog stava Rata protiv droga. Ono što je počelo kao grupa na Fejsbuku je postalo bezbedno utočište za porodice kao što je njena.

Danas je Kutajin sin takođe i jedan od zvezda VICELAND serijala Dopesick Nation, dokumentarne serije o opioidskoj krizi i industriji lečenja u toj oblasti. Da bih saznala nešto više o njenoj ličnoj borbi, razgovarala sam sa njom o rastućoj epidemiji, skandalima sa korupcijom u industriji rehabiltacije, sa proneverama u iznosima od više milijardi dolara, i kako da podržiš svoje bližnje koji se bore sa zavisnošću.

VICE: Sa tvog stanovišta, koji su neki od najvećih problema sa kojima su zavisnici suočeni?
Liša Kutaja: Stigma je jedan od najvećih problema, zato što ne samo da se boriš protiv stigme zbog toga što si zavisnik, već takođe postoji i mnogo unutarnjih previranja u tebi. Ako ne ideš na sastanke anonimnih narkomana, onda nisi čist. Ako uzimaš subokson ili vivitrol, nisi čist. Postoji mnogo osuđivanja ako ne kreneš putem koji su oni izabrali. Mislim da ljudi zbog te stigme toliko često prekinu apstinenciju. To je svakodnevna bitka. Onima koji nisu na rehabilitaciji je to teško da razumeju. U mnogim slučajevima, porodice, voljeni, i svi ostali oko njih misle, "Bili su na lečenju, izlečeni su." Ne shvataju da oni svakodnevno biju tu bitku. Mislim da je još jedna od najkrupnijih stvari sa kojom su svakodnevno suočeni onaj osećaj – recimo da voliš slatkiše, i svaki dan ti se jedu slatkiši. A znaš da ne smeš da ih jedeš. Poriv ne nestaje. Toliko mnogo ljudi misli da se taj poriv izgubi.

Bilo je mnogo skandala u okviru industriji lečenja. Šta si saznala o tome dok si toliko duboko bila u tome sa Frenkijem?
Kada sam se preselila na Floridu i odlučila da se potpuno posvetim ovome, verovala sam da su svi koji pomažu ljudima strasno u svemu tome. Verovala sam da su svi dobri. Jednostavno sam mislila da su svi u tome iz ispravnih razloga. Na nesreću, posle vrlo kratkog vremena su mi se otvorile oči, kada sam shvatila da su mnogi ljudi koji se time bave bili umešani u prevare sa tajmšeringom koje su se odvijale. Sa toga su prešli na prevare s lekovima i vlasništvo nad ustanovama za lečenje. Tako da je bilo mnogo ljudi koji nisu bili tu iz pravih razloga.

A povrh toga sam viđala mnoge dobre ljude koji su u tome bili iz pravih razloga, a onda su videli koliko tu može da se zaradi. Tokom godina smo napuštali mnoga mesta, zato što vidiš da je pohlepa prevladala. A onda imaš i klince koji se ponašaju kao da su njihove knjižice zdravstvenog osiguranja u stvari kreditne kartice, i koji su dolazili u centre da se malo odmore i sklone s ulice, a onda ponovo odlazili napolje kada im se prohte. Ljudi su bili plaćani da uđu u neki centar, a da onda odvedu dobre ljude u drugi centar za lečenje. Mnoge granice su pređene. Ljudi su dolazili na sastanke, delili vizit-karte, pokušavali da ubede klince da dođu u njihov centar za rehabilitaciju. S toga je sve postalo veoma komercijalizovano.

A tu je i onaj momenat kada ubeđuju porodice da se lečenje odvija stvarno dobro. I onda bi vlasnici centara ili menadžeri lagali porodicu. Rekli bi, „Da, vašem detetu ide ekstremno dobro“, a u stvari ne bi ni znali gde je to dete. Ili bi i dalje naplaćivali osiguranje, iako je dete u bekstvu. Ali u isto vreme, ipak ima mnogo dobrih mesta. Samo treba da postaviš prava pitanja, pre nego što svoje voljene pošalješ na neko mesto.

Koja su neka od tih pitanja?
Jedno od bitnijih je koliko pacijenata leči jedan terapeut. Koliko često će viđati terapeuta? Zato što neki ponekad viđaju terapeuta samo jedanput mesečno. Dobra razmera je pet – ne više od sedam – pacijenata na jednog terapeuta. Da li se dotiču posttraumatskog stresnog sindroma? Da li se brižljivije pozabave tobom ako si suicidan? Da li se bave time? Šta čine ako imaš poremećaj ishrane? Koji još problemi se kriju ispod površine? Da li je terapeut dovoljno obučen da se pozabavi svim stvarima koje ti se dešavaju?

I što je najvažnije, da li je tvoja porodica dobrodošla da učestvuje u tome? Imaju li porodičnu terapiju? Da li je terapeut voljan da uključi tvoju porodicu preko telefona tokom sesija? Što su više u mogućnosti i što više žele da uključe tvoju porodicu, to je mesto bolje. Da li primaju parove? Zato što nikada nisam videla dobro mesto koje dozvoljava parovima da se zajedno odvikavaju. Moraju da budu razdvojeni. Kada dostignu nivo trezvenog života, da li moraju da plaćaju kiriju? Trezven život bi trebalo da podrazumeva da si povratio svoje društvene veštine i da si se vratio u život, a ako ne plaćeš kiriju iako tamo živiš, i ne ohrabruju te da nađeš posao i naučiš da balansiraš između sastanaka, plaćanja računa i svih tih stvari, kada se vratiš u stvarnost, pašćeš na glavu, zato što ne znaš kako da se nosiš sa svim tim stvarima. To su važna pitanja za koja mislim da moraju da budu postavljena, kao i to koji stepen obrazovanja imaju zaposleni u centrima. Šta su ti terapeuti završili? Da li među zaposlenima imaju lekara, ili je njihov lekar neki koji obilazi na stotine centara i samo sve potpisuje?

Da li misliš da se percepcija o opioidskoj krizi promenila u poslednjih par godina?
Ljudi definitivno postaju svesni da postoji, i nisu zabili glave u pesak. Stvarno ne mislim da postoji iko koga to nije pogodilo na ovaj ili onaj način, bilo da poznaju nekoga, ili poznaju neku porodicu čiji je član umešan u to. Mislim da mnogo više ljudi uzrasta od 50 do 70 godina postavlja više pitanja i želi da zna više o tome, ali takođe mislim da ima i mnogo negativivne pažnje od strane ljudi koji kažu da onima koji predoziraju ne treba davati narkan, već ih jednostavno treba pustiti da umru.

Vidim da su podele mnogo veće nego ranije, kada je dosta ljudi bilo negde u sredini, nisu znali kojoj strani da se priklone. Mislim da ljudi sada sve više zauzimaju jednu ili drugu stranu, ili misle da bi zavisnici jednostavno trebalo da umru, ili se, s druge strane, barem trude da budu deo rešenja – ili da se barem obaveste o tome.



Koji savet imaš za ljude koji su tek saznali da se njihovo dete muči sa zavisnošću?
Nemoj da mučiš sebe obijajući glavu zbog toga gde si pogrešio, zato što to može da traje doveka. Sva je prilika da nije u pitanju to da li si ti pogrešio. Dakle, ako si u stanju, prestani da se brineš, koncentriši se na to i pokušaj da sa svojim detetom imaš najotvoreniji mogući odnos. Stavi mu do znanja da ga ne osuđuješ. Potrudi se da se što više obrazuješ da bi shvatio kroz šta tačno ono prolazi, a to nije toliko jednostavno, na primer, kao kada ti kaže da će da prestane, i gleda te pravo u oči, a onda se 12 sati kasnije ponovo nadrogira, zato što kada to kaže, ono 100 posto veruje u to što govori. Ali kada dejstvo droge prođe i kada upadne u krizu, to je kao da ga obuzme demon, i više ništa drugo nije važno.

Najvažnije je to što ćeš misliti da te mrzi, i da ti priređuje sve to zato što te mrzi. Nikada ne smeš da kažeš ili učiniš nešto zbog čega će dete sebe mrzeti više nego što sada mrzi sebe. Dakle, i ostavi vrata otvorena, da bi dete znao da si tu za njega, bez obzira na sve – i da si voljan da mu pomogneš da to prebrodi.

Ovaj intervju je blago redigovan i sažet zbog jasnoće.