Pitali smo strane studente šta im je najbizarnije u Srbiji

Živim u Srbiji već dugih dvadeset i šest godina. U ovoj zemlji mi mnogo toga smeta, čak me toliko iritira da ponekad želim samo da nestanem odavde i izbrišem svoje prethodno postojanje. S obzirom na to da sam pristrasna i da svoju zemlju ne mogu da sagledam iz pravog ugla, odlučila sam da pitam ljude iz inostranstva šta misle o našoj zemlji. Tako sam „skoknula" do Studenjaka na dogovorene intervjue i dobila uvid u novu perspektivu i poimanje drugačije stvarnosti.

Kada bi mene neko pitao šta je najbizarnije u našoj zemlji, rekla bih da je to momenat Hobsove vučije filozofije duboko ukorenjene u naš fenotip. Oduvek mi se činilo da ovde vlada pravilo da je – čovek čoveku vuk. No, pošto nisam adekvatna sagovornica poslušala sam šta imaju da mi kažu na ovu temu Tulisani Jalubane, Getmini Pabasara, Viktor Longonja, Kavindra Jajasinge i Horas Thompson.

VICE: Tuli, kako si ti uopšte došao u Srbiju da studiraš?

Tuli: Pa pešačio sam mesecima i stigao sam. Šalim se. (smeh) Nisam pešačio, došao sam avionom. Pa ovako, kod mene u zemlji imamo sistem razmene studenata preko jedne državne studentske organizacije, ja sam im poslao popunjeni formular i našao sam se ovde. U svojoj zemlji nisam mogao da dobijem stipendiju, jer je mnogo veći kriterijum za dobijanje stipendije nego u Srbiji. Znaš, ja sam mislio da je Srbija fakultet, ali ispostavilo se da je zemlja. Nisam pre uopšte znao za ovu zemlju, veruj mi. A nisam ni znao da ćemo studirati na srpskom, mislio sam da će sve biti na engleskom.

Reci mi, šta ti je najbizarnije u Srbiji?

Uh, ima ih više. Na primer, kada smo sleteli sa aerodroma, jedna devojka koja nas je čekala nosila je kokice u kesi, meni je to ličilo na čips. Prvi put sam tada probao kokice, i mislio- „Jebote, pa ovo je isto kao čips." (smeh). To je moje prvo čudno iskustvo sa Srbijom.

Onda sam se začudio kada sam shvatio da ovde svi puše. Devojke, mala deca, na ulici, na stanici. Kod mene toga nema, mislim, ima devojaka koje puše, ali nećeš ih videti jer to je nešto što je mnogo loše, što je sramota. Kod nas, kada vidiš devojku koja puši, kažeš joj – Šta radiš to? Ovde je sve to normalno. To mi je jako čudno. Potom, vaša hrana je drugačija nego naša. Nekako je slabija, uz sve moraš da jedeš hleb. Kod nas nije tako, imamo manje obroka ali čvršćih, ne ogladnimo tako brzo kao vi. Hrana je bila najgori deo. Kada smo tek stigli u dom na Avali, seli smo na ručak i poslužili su nam samo supu. Bilo smo jako ljuti, ali šta sad, mislili smo da je to ovde običaj da se jede tako malo. Onako razočarani, jeli smo supu kao da je poslednje jelo, natrpali smo je hlebom. I kad smo završili sa tim mučenjem, ovi su nam doneli hranu. Šok. Iako smo se prejeli od supe, nismo odbili kasnija posluženja. Ubedljivo najgori deo je bilo to što sam zbog vaše hrane proveo skoro tri nedelje na wc-u, jer moj stomak nije navikao na takva jela. Znači, skroz sam se pročistio, oslobodio sam se. (smeh)

A kako su se ljudi ophodili prema tebi?

Pa dosta drugačije nego u mojoj zemlji. Tamo sam samo još jedan crnac, a ovde sam u manjini i svi su u fazonu- „Vauuu, vidi ga crnac". Kod nas su 80 odsto populacije crnci, a ostalih 20 odsto su izmešani. Ovde su svi želeli da se slikaju sa mnom. U Južnoafričkoj republici nije bilo šanse da se družim sa belcima, a kamoli da pomislim da budem sa belom devojkom, znaš, društvo je tamo jako raslojeno. Nema mešanje crnaca i belaca, retko tamo možeš da vidiš mešane parove. Ali ovde je dosta drugačije. Svi se družimo međusobno.

A da li postoji još nešto što ti je bilo čudno ovde?

Znaš, ovde su žurke svaki dan, ali svaki dan. Imaš studente koji uče, ali ne znam kad, pošto su stalno na žurkama, od ponedeljka do nedelje. To je baš bizarno, pitam se uvek- Kad vi učite. Isto mi je čudno vaše obrazovanje, ovde manje vremena provodite u školama, a mnogo više učite. I na primer, kod vas više vredi državna škola, nego privatna. A kod nas je sve potpuno obrnuto.

I da, kada sam krenuo da učim sprski jezik, mislio sam da ste ludi, ništa nisam razumeo. Najteže mi je bilo da shvatim kada se kaže – „Dobar dan", a kada „Dobro jutro". Na primer ustanem, i devet sati je, ja nekom kažem „Dobar dan", a neko drugi mi odgovori sa "Dobro jutro". Mislio sam- „O ne, pogrešio sam opet". Pa sam onda u isto to vreme sledećih dana govorio „Dobro jutro", a ljudi mi odgovaraju sa „Dobar dan". E tu sam već krenuo da se pitam ko je ovde lud, čoveče. A onda sam skontao da kod vas svi kažu „Dobar dan" ili „Dobro jutro" u zavisnosti od toga kad ste ustali. Tad sam prestao da se nerviram. (smeh)

Šta ti je bilo najčudnije kada si došla u Srbiju?

Ono što mi je bilo najbizarnije kada sam došla u Srbiju jeste što su ljudi stalno buljili u mene. Nije mi se svideo način na koji su me tretirali. Ponašali su se rasistički. Mislili su da sam Romkinja. Dešavalo se da stojim sa grupom ljudi, i da me namerno izbegavaju i diskriminišu zbog mog izgleda. A kada im kažem da sam iz Šri Lanke, oni se oduševljavaju. Ali tada je već kasno. To je ružna strana priče.

Da li ima nešto lepo, a čudno u Srbiji?

Lepo je to što ljudi ovde znaju da uživaju. Odvajaju vreme za sebe. Na primer, mladi idu u klubove, na kafe, jednom nedeljno bleje sa prijateljima, svi ljudi uživaju jedni sa drugima na kafama, na suncu, e to je za mene bila još jedna bizarna stvar. Upravo zato što ja dolazim iz sredine u kojoj ljudi samo rade, rade i rade, pa nemaju vremena za sebe. Oni samo prave novac, to je jedino što rade u životu. Nemaju vremena za sebe, štaviše, oni ne misle na sebe, već misle na novac- Kada budem imala novca, uživaću. Svi su zaraženi trkom pacova. Studenti uče, odrasli rade! Nemaju vremena da osete da su živi, sve se svodi samo na obaveze. Roditelji daju sto deset posto sebe deci i očekuju isto to za uzvrat. Stvarno ne mogu da ih krivim, takva je kultura. Kod mene nikada nećete videti majku iz srednje klase koja se druži sa prijateljima na kafi. Kada odem u unutrašnjost Srbije, tamo vidim da sve kuće skoro imaju malu baštu sa stolicama gde tokom lepog vremena imaju porodično vreme i zabavu. Volim što Srbi znaju da uživaju u životu i mislim da treba da budu zahvalni zato što žive takve momente.

Viktore, reci mi koje su ti najbizarnije stvari u Srbiji?

Jako mi je čudno to što ovde svi puše. Na ulicama svi puše i svima je to u redu. Bizarno mi je što ljudi slobodno razmenjuju nežnosti na ulici kao da su sami, parovi se ljube i grle, toga kod nas nema. To je nekulturno.

Čudno mi je što ovde svi psuju. To je jako bizarno. Videla sam skoro dete kako psuje na ulici i govori mami – Jebiga. U našoj zemlji to nije moguće. Prema odraslima se ponašamo sa poštovanjem. Svojim roditeljima nikad ne odgovaramo, ne psujemo pred njima. Kada imamo neke dalje rođake, ukoliko nismo toliko bliski sa njima, obraćamo im se sa gospodine i gospođo. Roditeljima isključivo govorimo mama i tata. Granice su jasno postavljene i nikad se ne prelaze.

Da li ti se desilo nešto jako bizarno u Srbiji?

Da, jednom sam sedeo u autobusu, na onom sedištu koje ima četiri mesta okrenuta jedna prema drugom. Žena je sedela preko puta mene i neprekidno me gledala u oči, pokušao sam da gledam kroz prozor, da sklonim pogled, ali ona je bila uporna. Potom, i kad je izašla iz basa, i dalje je piljila u mene. E to je bilo baš jako neprijatno. Imao sam još neke loše situacije ali to je prošlo, bile su u manjini u odnosu na dobre stvari u Srbiji. U početku sam bio zbunjen zbog kulturoloških razlika, ali ljudi sa kojima sam se družio pomogli su mi da ih prevaziđem. Na kraju, možda sam se svideo toj ženi koja me je gledala u basu, ali u tom momentu, osećao sam se neprijatno. (smeh)

Da li je bilo nečeg smešnog pri tvom upoznavanju Srbije?

Isto mi je bilo jako smešno i čudno u isto vreme kada sam video da pečenoj svinji u usta stavljate jabuku. I dalje ne kontam što, ali se svaki put tome smejem. Kod vas postoji jedan lep domaćinski običaj, a to je kada dođete kod nekog u kuću, svi vas nude rakijom, to je znak dobrodošlice. Neverovatno mi je koliko ste ponosni na rakiju. Ja mislim da je dobro popiti samo jednu čašicu, više od toga je ubica jer je prejaka. I posle toliko godina provedenih ovde, ne mogu da popijem više od jedne čašice. (smeh)

Da li bi dodao još nešto?

Da, voleo bih da naglasim da iako su se na početku dešavale neke čudne situacije, ne želim da pričam loše o ovoj zemlji, ružne stvari su činili pojedinci. I nikada se ne zadržavam na negativnom, već samo na pozitivnom. Srbija je moj drugi dom, omogućila mi je besplatno studiranje, ovde sam ostvario san, i studiram medicinu, imam dostojanstven život, mesto gde se osećam kao kod kuće, a to je ova soba ovde, u Studenjaku. U Srbiji imam mnogo prijatelja, svakodnevno stvaram nova poznanstva, imam svoj bend sa kojim nastupam svake nedelje. Najdragocenija veza sa Srbijom koju imam jeste moj sin, volim ga najviše na svetu. Ljudi su prema meni vrlo srdačni i dobri. Volim Srbiju i zahvalan sam joj na svemu što mi je omogućila.

***

Iako smo u ovom tekstu obrađivali temu koja se tiče čudnih odnosno bizarnih stvari u Srbiji, na određeni način, ovaj tekst je postao svojevrsni mini vodič ili bonton „Kako se ponašati prema ljudima iz inostranstva u Srbiji".

Većina intervjuisanih ljudi žalilo se na rasizam i loš tretman prouzrokovan njihovim izgledom, bojom kože ili nekim drugim, eksternim faktorom. Nisu zadovoljni načinom na koji ih ljudi ovde tretiraju i ne osećaju da su se ovde uklopili. Izgleda da nismo baš tako srdačan narod kao što volimo sami sebi da laskamo u slobodno vreme. Kitimo se perjem koje nije naše. Umesto što smo deklarativno solidarni pri otvaranju određenih poglavlja u „novijoj srpskoj istoriji", bilo bi važno da naše umove otvorimo za prihvatanje čoveka u njegovom punom sjaju.

I ne, nije kul biti ksenofobičan rasista koji tripuje da je pravi Srbin. Taj koncept je odavno zarđali demode. Razmislite o tome sledeći put kada budete smatrali sebe boljim od nekog druogog samo zato što uživate privilegije za koje je onaj „drugi" uskraćen. Svi smo isti baš zato što smo različiti.

Još na VICE.com:

'Večiti studenti' savetuju brucoše u Srbiji

Odgovaramo na 10 najčešćih pitanja brucoša o seksu

Neprijatnosti koje ćeš kao brucoš iz unutrašnjosti doživeti u Beogradu