Telefoni su smeće

Odvratni su i glupi i polako nas sve ubijaju.

pisao Kate Carraway; ilustracije Lia Kantrowitz
|
10 februar 2019, 9:44am

Ovo je OSETI TO, nedeljno meko sletanje, izlaz, malecno olakšanje, čašćavanje. A i moja četvrta kolumna za VICE. Samo, za razliku od ostalih, ova polu-eksplicitno za temu ima mene, koja vam govorim šta da radite, jeste to sve onako malo samopomoćasto, mada sam to definitivno pokušavala i u drugim kolumnama, ponekad.

Prvo: kako urediti življenje s telefonima, tim tvrdim i masnim, dobro poznatim duhovima koji daju toliko i uzimaju toliko u životima i mozgovima nežnih slatkica kao što ste vi i ja. Primer: događalo mi se da taman krenem da se uspavljujem i umesto labilnih slika i fantazija koje sam nekada viđala u to trenutku, neke gotovo magnovene saradnje između mog stvarnog života i mojih polu-ostvarenih strahova i želja, došlo bi do brzog rotiranja serija slika, kao crtani film ili u stvari, kao Instagram. Tako da sam skinula praktično sve aplikacije sa telefona i sada samo šaljem mejlove sa svojih kompjutera kao neka poslovna žena iz devedesetih (takođe: mejl je užas živi i bolje bi mu bilo da se drži podalje od mene) i sad koristim svoj telefon ISKLJUČIVO za dnevne horoskope i muziku i Instastories o psima i mojim rijeliti favoritima.

NEPAŽNJA

Naravno, prvo što treba da uradimo jeste da razmotrimo strukturalni problem koji rezultira u našem kolektivnom povinovanju pred jednim običnim predmetom. Ali, na jakom drugom mestu, a možda i važnije za sve nas praktične ljude, orijentisane na rezultate, jeste analizirati glib nepažnje - bioluminiscentan glib, ali ipak glib - koji prati to povinovanje telefonu.

"Nepažnja" bi kao trebalo da bude nedostatak nečega, ali nije. Ona je stvar za sebe, odurna, ali stvar za sebe, ona je mahnito popunjavanje praznine - što jeste dobar osećaj, baš onako do jaja dobar, sve dok se baškariš u njemu, funkcioniše isto kao kada ugljene hidrate posmatraš kao oružje, da uzmemo za primer detalj iz mog usranog dana (ovsene pahuljice !!!)

Pažnja je najređa roba, jedina stvar koju neko želi od nas, jedina stvar koju moramo dati. (Ono: ljubav je pažnja; lajkovi su pažnja). I prva stvar koju naša kultura kasne faze telefonije čini, čak i pre nego što zapne da agresivno uništava naše čulo vida, jeste da nam razbuca pažnju do te mere da nisam ubeđena da se uopšte sećamo šta nam tačno nedostaje. Kada ljudi pričaju o tome šta su izgubili svojom predajom tehnologiji, čini se da su zbunjeni, ali ne kao i da nameravaju da taj problem rešavaju. "Brt pažnja mi je skroz rasuta kada čitam, ne mogu da pročitam više od jedne stranice pre nego što uzmem telefon", kažu oni, ali onda to nekako i završi na tome. Kao, "ETO, tako da je to to!" Dobro????? I?

Do ovoga mi je stalo u smislu odnosa prema najdubljim slojevima sebe - kako se osetiti dobro i osećati bolje. Ne možeš biti fin prema sebi, posmatrati sebe samog, niti postati svestan toga o čemu misliš i šta želiš i šta ti treba – ako nikad ne tihuješ, ako nikad nisi sam niti neokupiran nečim, ako uvek primaš i raspoređuješ, čak i pasivno, nekakvu svetleću neonsko-belu energiju i hektare podataka. Ako možemo da se složimo oko toga da je osećaj spaljenosti kod milenijalaca realna stvar, a tek veoma realna za ljude na koje ne može da se prikači termin „milenijalci“ i sva histerična privilegija koju taj termin implicira, da li takođe možemo da malo pretresemo ideju da je samoinicijativno držanje mobilnog telefona uz sebe dok piškemo, spavamo i jedemo neka vrsta samopovređivanja?

JA-IJARHIJA

Ili „Jatrijarhija“? Dobro, nije, odgovor je „NOPO“, nijedan od ponuđenih odgovora, znam, znam. Hajde da nikad to ne izgovorimo glasno nego da to prosto znamo i mislimo.

Dakle, pratite me, jer još uvek ovo razrađujem: problem s nama i našim telefonima je u stvari zastareo problem, koji je imao smisla pre fazon pet ili čak deset godina, dok smo još uvek mleli sami sebe u razne prahove, finu roze i crvenu i srebrnu prašinu, radili na pogon gađenja i srama od sebe samih. Sećate se?!? To je razlog zbog kojega mi se „briga o sebi“ i dalje dopada, iako je izlizana i kao fraza i kao ideja, jer označava nešto što smo svi zajedno označili kao hitnu stvar koja nam treba. Ceo osećaj pre toga je bio samo... valjanje u blatu, pre nego što lotus procveta ili procvate ili šta već radi cveće koje pleše po mesečini. Kada pomislim na sebe od pre pet godina ili kada slučajno vidim neki moj stari mejl ili čet i slično, vidim samo talase besa i haosa i tuge. Preterano korišćenje tehnologije u potrazi za značenjem i olakšanjem, nalaženje drugih ljudi kao što smo mi ili nalaženje prave onlajn atmosfere, sve to je imalo smisla, tada.

Ali tada je, ono, ceo svet eksplodirao i normalni raspon pažnje ljudskog bića je postao šrapnel (delimično zahvaljujući VESTIMA, jebale vas one) i koncept preuzimanja odgovornosti za brigu o sebi i sopstvenom zadovoljstvu je odjednom postao od suštinskog značaja i počeli smo da kreiramo što više sopstvenih iskustava je moguće, male odraze sebe, osvetljene našim osećanjima, mica-maca, a vidi gaaaa kako je slatkooo. Sigurnost, mekoća, čak i granice, sve to prosto ne dolazi ni sa jednog drugog mesta, pa zato eto nas da mi to postavimo. Tako da, zavisnost od telefona jednostavno nije iz sadašnjeg vremena, kapirate? Prevazišli smo to. Bar bi trebalo.

Za ovim tragam toliko intenzivno već neko vreme, da sam baš juče naredila, samoj sebi, krajnje ozbiljno: „Nežno!“. Bilo je slatkoooo.

PROSTOR ZA DOŽIVLJAJE

Telefoni čak nisu ni dobri u tome da budu prostor za doživljaje: doživljaj „dodira“ telefona je čvrst, nepopustljiv (osim ako nemate stari Blekberi, a u tom slučaju, uuuuuufff), samo mnogo tap tap tap bez podatnosti, bez razmene, bez transformacije. Zar to nije mega uznemirujuće? Ono, sve drugo što radiš dodirom mora da ti pruži nešto zauzvrat: čak i dugme na laptopu, kada ga pritisneš, odskoči nazad, kompaktno je. Prave stvari su fazon dodirivanje kože ili seckanje rotkve ili navlačenje džempera ili trljanje rascvetane kose ili listanje knjige od blago hrapavog papira. A telefoni... blja.

(Nerealno je da smo ih pustili da budu deo naših najbezbednijih i najmekanijih i najličnijih rituala, kao što je padanje u san i buđenje i meditacija, kada još uvek postoje alarmi na satovima. Imam Philipsovo svetlo za buđenje i preporučujem ga toplo, ali jasno je valjda koliko je kontra-intuitivno kupovati još uređaja da bi zajebao svoje druge uređaje).

Telefoni biraju da budu osetni ali ne i da u tome budu dobri. Moj se gasi kada je hladno. Živim u Torontu i koristim iPhone 6 i za obe te stvari sam sama kriva.

BACILI

Moj Tajni Ljubavni Agent, osoba kojoj poveravam sebe i svoju istinu i suze i potrebe i stalnu bliskost i budućnost na ovom svetu, ponekad stavlja svoj telefon u usta kada su mu ruke pune ključeva i kafe i psa i duksa i čega god još od muških parafernalija ima u datom trenutku i volim ga brate ali da li kada to vidim želim da ispovraćam svoje iznutrice? Bljarg.

Razmislite koliko je gadan vaš telefon. Koliko je samo gadan! To što ne brišemo ritualno naše površine dvaput dnevno je važan detalj koji ne funkcioniše u ovoj simulaciji u kojoj postojimo.

PONAŠANJE

Telefoni izazivaju nepristojno ponašanje. Ako čačkate telefon pred nekim drugim, to je nepristojno i vi ste nepristojna osoba.

Imala sam dobrog ortaka koji je postao cimer i onda eks-prijatelj i eks-cimer koji me je zbunjivao na onaj način specifičan za genijalce mlađe od 30 godina, ali jedna stvar koju je radio i dalje mi je kristalno jasna u mojoj sveprisutnoj imaginaciji: nikada nije vadio telefon, prosto ga nikad nije koristio makar ne preda mnom i drugim našim prijateljima, a i – PRILIČNO SAM SIGURNA – to je radio da mi ne bismo (u teoriji) znali da ima telefon, pa da ne bismo mogli da ga kontaktiramo osim ako on to ne inicira. Pa, ako sam u pravu, eto načina da se bude veoma pažljiv i učtiv kroz prefineno govnarsko ponašanje, i znate šta, to nalazim baš izuzetnim.

ZADOVOLJSTVO

Psihička šteta koju izazivaju nasilje i pornografija kao neophodni činioci svakodnevice, dementni raf u Lidlu uma, takođe je pojela aspiraciju kao ideju, a možda i štrpnula pomalo od zadovoljstva. Instagram nas je desensitizovao – dobro, nema ovde „nas“, kapiram to, ali definitivno hoću da uvučem i vas govna, jer krivi ste – na bogatstvo, ukus i lepotu, do te mere da može da mi se digne samo na nečiji konkretan izvod s bankovnog računa ili ekvivalentni životni dokaz. Jel da? Ili eventualno na nešto drugo što je stvarno stvarno.

I eto mene, koja želim manje zabave a više zadovoljstva. Kada hoću baš da se razjebem, da odem duboko u prazninu, odsutnost, tišinu i da se sklonim ne samo od ne-stvarnog nego i od razmišljanja o njemu, od pažnje i odluka o pažnji, radim ono što sam radila kao dete, pre nego što sam imala telefon: ništa.

Zadovoljstvo i brižnost dolaze od povratka sebi, samovanja i dopuštanja da vam telefon ispadne iz ruke u mračni procep. (Za mene: specijalno za to određena „fioka za smeće“ u kuhinji, gde živi zajedno sa rashodovanim balzamima za usne i olovkama). Uglavnom mi treba oko sat i jače da leva ruka prestane da se grči i traži ga. Svega dan kasnije, slobodna sam.

Više na VICE
VICE Kanali