Držala sam ilegalni kokainski bar u Londonu

Razgovarali smo sa ženom koja je stajala iza privatnog bara u kome su se prodavili vutra, MDMA i kokain.

pisao Jonny B
|
okt 17 2017, 6:00am

Sećam se kada sam prvi put otišao u ilegalni klub.

Nestalo mi je vutre, i nisam imala nikakve kontakte. Srećom po mene, radio sam sa jednim grafičkim dizajnerom koji je imao dugu kosu. Bio sam skoro siguran da on zna nekoga.
Znao je – ali to nije bilo neki ulični diler. Ispričao mi je o privatnom klubu u severnom Londonu, u koji se ulazi samo sa članskom kartom, i gde si mogao da nađeš šta god poželiš.

„Uzeću ti nešto", rekao je.

„Nećeš. Odvešćeš me tamo!"

„Okej, ali moram da dobijem dozvolu", odgovorio je.

Dan kasnije, prošao je pored mog stola i rekao mi da možemo te večeri da odemo tamo; prošlo je šest popodne, i mi smo krenuli.

„Postoje neka pravila koja moraš da znaš", rekao je. „Ne možeš samo da odeš tamo kada god poželiš. Pre nego što dođeš, moraš da pošalješ poruku na ovaj broj, sa vremenom kada želiš da dođeš".

„Okej".

„I nemoj svakome da pričaš o tom mestu. Ako neko istrtlja, gotovo je".

Okej".

„A ako želiš nekoga da pozoveš, prvo traži dozvolu. Nemoj to neko vreme da radiš. Pusti neka prođe par meseci".

„Okej".

„Stigli smo", rekao je.

„Pozvonio je. Primetio sam kameru uperenu u nas. Minut ili dva kasnije, otvorila su se vrata. Otvorila ih je neka žena.

„Zdravo, Erika", rekao je moj kolega.

„Novi regrut! Zna li pravila", pitala je žena.

„Nego šta".

„U redu. Skinite jakne i uđite".

Žena nas je odvela da sledećih vrata, otvorila ih, i bili smo tamo.

Kako je klub izgledao iznutra. Ilustracija: "Erika," a.k.a. Postcards from Prison

Kako je izgledala unutrašnjost ilegalnog kluba: Ilustracija: „Erika", pod pseudonimom Razglednice iz zatvora

Nisam znao šta tačno da očekujem, ali prvo što mi je palo na pamet je bilo to kako klub ne deluje nimalo ljigavo. Nije bio haotičan. Nije bilo umetničkih dela po zidovima. Ljudi su se smejali i igrali Slagalicu. Bilo je mirno, kao u Kafiću Uzdravlje, ali sa ogledalcima umesto krigli.
Erika je sela za kompjuter pored ulaza i pokazala mi da sednem pored nje.

Tražila je moje ime i broj telefona, i da navedem razloge zašto želim da se učlanim. Mogao si da biraš između slikarstva, komedije, muzike i nekoliko drugih opcija.

„Sve što je preostalo je članarina. 20 funti".

Dao sam joj pare, a ona mi je zazvrat dala pravila ispisana na kartici, a onda mi je poslala poruku.

„Dobrodošao. Idi, opusti se. Uskoro će biti gotovo".

Otišao sam i seo pored svog kolege, koji je razgovarao sa par tipova. Ja sam bio isuviše zauzet razgledanjem uonaokolo da bih učestvovao u njihovom razgovoru. Svaki novajlija je isti.

Erika je prišla stolu i pitala me, „Šta želiš"?

„Vutre za 40 funti".

„Koju vutru želiš"?

„Mogu da biram"?

„Da. Skank, tajlandsku, ili hašiš, marokanac ili avganistanac".

„Uzeću tajlandsku, hvala".

Onda je uleteo moj kolega: „Uzeću gram koke, gram MDMA i 30 grama tajlandske".

„Hvala", rekla je ona, krenula u drugu prostoriju i zatvorila vrata za sobom.

Zadnja soba u kojoj se pripremaju narudžbine. Ilustracije: "Erika," a.k.a. Postcards from Prison

Zadnja soba, u kojoj se spremaju narudžbine gostiju. Ilustracija: „Erika", pod pseudonimom Razglednice iz zatvora

Bilo je još mnogo nepisanih pravila. Erika nije volela da ljudi uđu i odmah izađu. Ako si došao, moraš malo da posediš. Velika cirkulacija ljudi deluje sumnjivo. Nije volela ni da ljudi koriste svoje telefone. Sve te sitnice su od tog stana napravile ono što je bio: mesto za druženje. Nisi imao drugog izbora nego da se muvaš unaokolo, a kada se dobro uradiš, to je ionako sve što želiš da radiš.

Erikini gosti su dolazili iz svih društvenih slojeva. Nije bilo bitno da li si fizički radnik ili rukovodilac izdavačke kuće, da li si bankar ili kuvar. Ako si poštovao pravila, pristojno se ponašao i imao para za ono što hoćeš, bio si dobrodošao. Mnoga nova prijateljstva i veze su procvetale u tom ilegalnom klubu, uključujući i neke koje su rezultirale brakom i decom.

Primetićete da koristim prošlo vreme. Na taj stan je pre par godina bila izvršena racija, i Erika je uhapšena, optužena i osuđena. Nedavno je puštena iz zatvora. Otišao sam da se vidim s njom.

„Kako je došlo do toga da vodiš to mesto", pitao sam je.

„To nije bio moj izbor za karijeru", odgovara Erika. „Sve je počelo dok sam radila prekovremeno u kreativnom svetu. Ta industrija se menjala, i nakon nekog vremena, posla je bilo sve manje. Postalo je teže naći posao na kome bih zarađivala dovoljno da isplaćujem stan. Upala sam u mali škripac i postala očajna, pa sam napravila žurku! Neko vreme sam tu i tamo dilovala travu, čisto da bih imala za sebe, a onda mi je neko sugerisao da bi trebalo da prodajem 'prah'. Mislila sam da ne znam nikoga ko to radi, ali bože, koliko sam samo pogrešila! Pa, to je na kraju na neko vreme smirilo izvršitelje. Onda je izraslo u društveni klub. Počela sam da naplaćujem članarinu. Osmislila sam pravila".

„I dobro ti je išlo, uvek bih viđao članove kako dolaze".

„U određenom trenutku sam morala da prestanem da primam nove članove – jednostavno je bilo previše ljudi. Niko nije želeo da poremeti ravnotežu, i svi su želeli da sačuvaju tajnu. Ljudi su često govorili da bi bilo sjajno napisati roman ili snimiti TV seriju o tom mestu. Bilo je toliko mnogo anegdota".

„Da li si ikada pomislila, 'Moram da prekinem s ovim'"?

„Znala sam da ne želim da nastavim tim putem; taj put nije bio bezbedan, i iako niko nije želeo da se zabava završi, osećala sam da moram da odredim trenutak kada ću prestati da dilujem. Nije zdravo stalno biti pod pritiskom zbog toga što znaš da sve u svakom trenutku može da se sruši. Odlučila sam da probam da napravim alternativni biznis koji bi bio potpuno legalan, i da imam čime da se bavim kada prekinem s tim".

„Ali onda su drugi doneli odluku umesto tebe, zar ne"?

„Da. Napravili su raciju. Imala sam kameru na vratima i proveravala sam ljude pre nego što ih pustim unutra, ali kada je došla policija, nisam imala mnogo izbora – došli su sa nalogom. Rekla sam svima da se otarase svih supstanci koje su imali u posedu. Ja sam preuzela odgovornost i svu krivicu na sebe.

„Možeš li da se setiš tog trenutka? Kako si se osećala"?

„Uvek si svestan da možeš da budeš uhapšen, ali živiš u tako izolovanom mehuru, da ipak doživiš ogroman šok kada se to dogodi, to te potrese do srži. Loše ti je, nervozan si, onesposobljen. Na većinu pitanja tokom ispitivanja sam odgovarala sa „bez komentara", što znači da nisam želela da odam nijedno ime. To se jednostavno ne radi. Takođe sam i priznala krivicu, da bi mi kaznu potencijalno skratili za trećinu".

Otvorila je svoju torbu i pokazala mi ogromnu hrpu razglednica.

„Kada sam bila u zatvoru i na uslovnoj slobodi, svaki dan sam crtala razglednice. Crteži su isprava odražavali moje emocije i to kako se uticale na mene u svakodnevnom životu. Kasnije, kada je moje suđenje konačno počelo, i kada sam otišla na odsluženje kazne u zatvor Njenog Veličanstva u Holoveju, razglednice su postale dokumenti mog života u zatočenju, i okruženja u kome sam se zatekla. Tokom čitavog odsluženja kazne sam svakodnevno crtala razglednice, u pokušaju da dočaram svakodnevne muke i nevolje kroz koje prolaziš kada si odsečen od svoje porodice i prijatelja, i bačen u nepoznatu sredinu, sa ljudima koje ne poznaješ".

„Kako ti je na slobodi"?

„Super mi je što imam pravi krevet".

„Kako ide sve ostalo"?

„Suočena sam sa novim izazovima. Ponovno prilagođavanje društvu je daleko od lakog, puštena sam u svet koji bivšim robijašima i dalje postavlja prepreke. Želim da moja priča da uvid u zatvorski sistem, i ne samo da odvrati druge, već i da podigne svest o nekim problemima sa kojima su suočeni oni koji su u rukama kazneno-popravnog sistema".

*Ime je izmenjeno da bi se zaštitila „Erikina" privatnost.

Erikine razglednice svakodnevno se objavljuju na Instagramu , Fejsbuku i Tviteru . Printovi ograničenog tiraža mogu da se kupe ovde.

Još na VICE.com:

Koliko se Srbija radi kokainom

Uspon albanskih dilera kokainom u Britaniji

Ovaj luksuzni kokainski hotel inspirisao je film Skarfejs

Više na VICE
VICE Channels