Nevolje sa adaptiranjem knjiga Elene Ferante

Naznaka: tekst sadrži manje spojlere mini-serije i knjige "Moja genijalna prijateljica".

Književni hitovi ovog veka nemaju dobru istoriju ekranizacija.

Verovatno najupečatljiviji primer je adaptacija "50 nijansi sive", serije knjige u kojima se seksualne preference tretiraju kao mentalne bolesti, svađanje kao sukob, razvoj likova kao nepotreban, a uređivanje kao najveći neprijatelj književnosti. Prvi film je bio loš, ali kada vam je materijal đubre, šta god da napravite je verovatno uspeh. Nakon njega, scenaristkinja i rediteljka, koje su napravile dosta izmena u pokušaju da film učine gledljivim, otpuštene su zbog sukoba sa autorkom knjiga zbog "kreativnog razlika". Autorka je ubedila studio da njenog partnera učini scenaristom druga dva filma, što je rezultiralo time da su oni spušteni na nivo kvaliteta knjiga.

"Devojka sa tetovažom zmaja", još jedan ogroman književni hit, posle lokalne adaptacije, napravljen je u Holivudu u režiji Dejvida Finčera, a zatim, ove godine, i Fejda Alvareza, autora jednog od najboljih filmova ove decenije "Don't Breathe". Sva tri puta, rezultati su bili osrednji, najviše zbog toga što su sve moguće kompleksnosti Lizbet uvek uklanjane, zarad stavljanja nje u "Manic Pixie Dream Girl" kalup samo sa pank frizurom i pirsinzima.

Od "Sumraka" na ovamo, primera je još mnogo: "Igre gladi", "Lavirint", "Procep u vremenu", "Prvi igrač na potezu", "Marsovac". Nijedan od ovih filmova u suštini ne valja (iako su gotovo svi bili ogromni finansijski uspesi), što zbog mana samih filmova, što zbog problema adaptacije.

Istorija filma i televizije je puna adaptacija iz prostog razloga što svaka produkcija mnogo košta, mnogo se rizikuje, i onda je logično da se koristi nešto što je već oprobano. U današnjoj kinematografiji, zbog manjka novca i zbog minimalizovanja rizika, ali i zbog neverovatnog uspeha "Marvela", svi su konstantno u potrazi za "IP" - materijalom iz nekog drugog medija, koji već ima značajnu, lojalnu publiku, koja će sigurno gledati svaku ekranizaciju tog dela, bilo da je ona dobra ili loša (tako se dešavaju stvari kao što je "Emodži film").

Filmovi sa "srednjim budžetima", tj autorski film unutar studija više praktično ne postoji. Sve su ili projekti koji su napravljeni sa minimalnim sredstvima ("Moonlight"), ili su ogromni blokbasteri. Na televiziji, stvar je još jednostavnija - svi su neprestano u potrazi za novim "Igrama prestola", što rezultira ogromnom količinom osrednjih serija za koje se pretvaramo da su bolje nego što jesu zato što smo navučeni na bindžovanje. HBO i dalje uspeva da napravi jako kvalitetne serije - "Nasledstvo" je sve što su "Milijarde" želele da budu.

Zbog svega ovoga, potpuno je logično da je neverovatno popularna serija knjiga Elene Ferante (čije je pravo ime verovatno Anita Raja, koja je godinama radila kao prevodilac) Napuljske tetralogije pretvorena u seriju. I to baš od strane HBO.

Ove nedelje, posle nekoliko godina iščekivanja, konačno je emitovana prva epizoda. Ali rezultati nisu dobri.

Hiljade i hiljade statusa, blogova, kritika i eseja je napisano u pokušaju da se otkrije šta je to što fascinira kod Ferante. U London Review Of Books, Džoana Bigs je pisala o književnom talentu i sposobnosti Ferante da, u jednoj od svojih ranijih knjiga, stavljanje tri novčića na čelo - postupak koji podseća na stavljanje novčica na zatvorene oči mrtvih antičkih Grka da bi oni mogli da plate svoj put preko reke Stiks - zarad lečenja groznice učini "ne samo smislenim, već i korisnim". Ferante povlači čitaoce sa sobom niz zečiju rupu u njen potpuno formiran svet, u kome je čitalac istovremeno i posmatrač i učesnik. Naravno, to svaka dobra literatura radi - ili bi barem trebalo - ali Ferante se konstantno fokusira na taj aspekt iskustva čitanja. Događaji su u drugom planu. Oni se rekapituliraju, prepričavaju, pominju u prolazu. Srž su pasusi kao ovaj gore. Sve što se dešava, opisuje i prepričava, sve je ilustracija nekog motiva ili primer šire teme. Ukratko, to su jako intimni romani, mnogo drugačiji od romana koje pišu Martin ili La Kare. "Igru prestola" ili Smajlija je "lako" postaviti na ekran. Stvari su bazirane na zapletu kroz koji se likovi menjaju, odrastaju, sazrevaju, umiru.

Ferante pre svega priča o atmosferi i osećanjima - što se često koristi da bi se njena književnost predstavila kao "ženska". Ovo valjda, i dalje, treba da implicira da su muškarci iznad tako banalnih stvari kao što su "emocije" ili "sećanja na odrastanje i ponovno proživljavanje istog." Muškarci treba da budu zaokupljeni uzvišenijim stvarima kao što su neprestana ogovaranja, spletkarenja i drukanja zarad preuzimanje prestola sastavljenog od gomile mačeva.

Ali ovde nastaje problem, tj. izazov adaptacije. Knjigu čije su meso neprestana radnja i obrti je relativno lako adaptirati u poređenju sa knjigom čije je jezgro atmosfersko proživaljavanje Napulja ispričano kroz sećanja i emocije jednog lika. Treba mnogo toga promeniti da bi sve ostalo isto.

U prvih pedesetak stranica "Moje genijalne prijateljice", koje otprilike pokrivaju prvu epizodu mini-serije, sve je obojeno Eleninim osećanjima prema Lili. U mini-seriji, koju je kreirao Saverio Konstanco, ostaje Elenina naracija koja nas vodi kroz epizodu, ali u suštini, tačka gledišta se pomera i pretvara se u "svevideće oko" iznad koga Elena govori svoje utiske o scenama u kojima smo. Od suštinskog elementa romana - Elena, podstaknuta Lilinim nestankom, zapisuje sećanja njihovog zajedničkog života koja onda dubinski proživljava, njena zapaženja se pomeraju u stranu, na mesto odakle funkcionišu kao neka vrsta komentara radnje. Od učesnika, Elena je postala posmatrač svojih sopstvenih sećanja. Ovo je sasvim logično, zbog promene medija u kome se priča priča. Slika prikazuje ono čega se naratorka u knjizi seća. Međutim, ta promena onda zahteva druge promene koji bi pokrile rupe koje nastaju ovom promenom perspektive. Ali to se ne dešava.

Da, redosled događaja se promeni - prvo poglavlje romana, prva slika iz Eleninih sećanja se pomera na kraj epizode. To se dešava sa još nekim sporednim detaljima - sukob, redosled događaja i međusobni odnosi ljubavnog trougla koji se dešava između dva stana koja su direktno jedan iznad drugog su adaptirani, prošireni i pojačani ali suštinski, miniserija tretira "zaplet" knjige na isti način na koji to radi i knjiga: ovo je priča o dve ženske osobe, o njihovom detinjstvu, odrastanju, međusobnom takmičenju i prijateljstvu koja se odslikava kroz mnogobrojne epizode i ilustracije koje same po sebi nisu poenta, već su tu da bi pokazale stvaranje i postepeno menjanje odnosa između njih dve. Ali u knjizi, sve je potopljeno u Elenina osećanja. Toga u mini-seriji nema, jer jednostavno, to nije praktično za prikazati na filmu. Ne možemo sve vreme da imamo Elenin glas preko svake scene. Ali nemamo ni ništa drugo. Perspektiva je pomerena sa Elenine na realističan prikaz njihovih života. A u tim životima ima samo gomila ilustracija njihovog odnosa. Nema sukoba, nema tenzije, nema drame.

Mi znamo da će one postati prijateljice, a epizoda dobar deo vremena provodi na stvaranju neke fiktivne tenzije u kojoj Elena nije sigurna šta će da radi sa Lilom. U knjizi, Lilina naprednost u školi je prikazana u nekoliko pasusa, pre svega kroz osećanja koja to stvara kod Elene. U mini-seriji, Lilinom naprednom čitanju se pridaje pažnja kao da smo na trenutak u italijanskom "Dobrom Vil Hantingu", i Lila je mali genije. Ali vizuelno i dramski, to što neko ume da čita i piše u prvom razredu stvarno nije toliko impresivno. U knjizi, značaj tih pasusa u tome je kako oni utiču na naratorku, kako je Elena ljuta, povređena i nesigurna jer više nije najbolja u odeljenju. U mini-seriji, to je pomereno u stranu, a Lilinu sposobnost čitanja gledamo preko učiteljice, perifernog karaktera, koja je fascinirana i oduševljena.

Ima još gomila ovakvih primera. Akile nije bauk, i jasno je u samoj epizodi da je lokalni don, ali čak i nakon što nam autor serije to prikaže, kroz krvavu scenu ispred crkve, on nastavlja da insistira da ga Lila i Elena posmatraju kao čudovište. Opet, moguće je postaviti argument "ali njih dve su devojčice", i to je svakako tačno, ali cela poenta knjiga, njihova vrednost, njihov značaj i uticaj je u tome što Ferante uspeva da čitaoca toliko duboko uvuče u priču da on posmatra sve baš iz perspektive tih devojčica. Pošto nema toga, nema ni nikakve tenzije u njihovoj preplašenoj potrazi za lutkama, koje u mini-seriji Lila potpuno nemotivisano baci kroz rešetke. Opet, oni koji su čitali knjigu znaju značaj tog postupka, što nam ukazuje na to da mini-serija ne postoji kao autentično delo, već samo kao dodatak. Nije adaptacija, već samo ekranizacija tokom čijeg pravljenja su izgubljeni neki jako bitni aspekti knjige.

Miniserija vizuelno jeste spektakularna. Montaža sa bubašvabama - koja je vizuelni prikaz unutrašnjih strahova i unutrašnjeg sveta Elene je uzbudljiva i jeziva. Tu su osećanja iz knjige efikasno prevedena u filmski jezik da prenose istu vrstu i isti intenzitet emotivne informacije. Ali takvih primera i rešenja je malo u ovoj prvoj epizodi. Moguće je verovati da će se stvari promeniti kako epizode budu emitovane, ali to nije preterano verovatno. Neke stvari se odaberu na početku i onda se guraju do kraja tako. A tačka gledišta je osnovna stvar.

Ništa od ovoga ne znači da mini-serija neće biti uspešna. Bilo je i biće mnogo gorih ekranizacija popularnih romana. Publika koju ova adaptacija ima u startu zbog ogromne popularnosti romana garantuje njen uspeh. I verovatno, najveći deo fanova knjige ne deli sve ove kritike pošto mini-serija dovoljno liči na roman što će lučiti dopamin na isti način na koji se to dešavalo tokom tog prvog čitanja. Ali ne u istim dozama. Jer mini-serija samo liči na roman. Sama ne može da stoji jer je pupčanom vrpcom i dalje neraskidivo vezana za originalni materijal. Što nije ogroman zločin. Ali ako se ne dese velike promene, nikada neće postati svoje autonomno umetničko delo sa novim kvalitetima i rešenjima kojima ulazi u dijalog sa romanom. Ovako ga neuspešno oponaša i ljudima koji nisu čitali knjige neće značiti gotovo ništa. Jer ni estetski ni bukvalno nema pasuse kao što je ovaj na početku teksta.