Može li papa da ode u zatvor?

Ali, kako javlja Njujork Tajms, Vesolovski bi posle pića često plaćao lokalnim mladićima za seksualne usluge – čak je jednom prilikom uslovljavao pomoć pri lečenju epilepsije izvesnog deteta. Ali kada je u septembru 2013. lokalna reporterka Nurija Pjera počela da objavljuje ove skandalozne optužbe, već je bilo prekasno – papa Frančesko je mesec dana ranije opozvao Vesolovskog u Rim.

Način na koji se Vatikan pozabavio ovim slučajem – na kraju su Vesolovskog sami optužili – predstavljao je novinu u tretmanu seksualnog delikta. Ipak, bivši javni tužilac Dominikane Jeni Bernis Rejnoso Gomez, izrazila je nezadovoljstvo javnosti kada je za Tajms izjavila da je „optužnicu trebalo podići u Dominikanskoj Republici”. U januaru 2014., kada je Poljska pokušala da izruči Vesolovskog, crkva se usprotivila stavom po kom „kanon ne dozvoljava ekstradiciju.” Ipak, avgusta iste godine, Vatikan je svom svešteniku ukinuo diplomatski imunitet.

Vesolovskog su tada čekala bar dva suđenja. Prvo je bilo održano pred Svetom stolicom i završilo se laiziranjem – raspopili su ga, oduzeli mu status katoličkog sveštenika. Drugo suđenje bilo je krivično, pred svetovnim organima Vatikana: junu 2015., podignuta je optužnica protiv Vesolovskog zbog posedovanja dečije pornografije i drugih prekršaja, kojom su se bar u najavi potvrdile užasne optužbe iz medija. Da mu je tada suđeno, bio bi najviše rangirani katolički zvaničnik ikad izveden pred sud zbog seksualnog delikta – ali Vesolovski je preminuo neposredno pred početak procesa. (Vatikan ga nikad nije izručio drugim državama.)

Dominikanskom skandalu prethodio je slučaj iz Bostona u kom je deset godina ranije ustanovljeno da su sveštenici ovog pretežno katoličkog grada zlostavljali dečake iz svojih parohija, i da su zvaničnici poput kardinala Bernarda Loua to sistematski prikrivali. Nekoliko ih je bilo raspopljeno, a neki su bili osuđeni na zatvor u Masačusetsu – za razliku od Vesolovskog nisu bili državljani Vatikana, primenjen je zakon SAD. (Ukupno je za zlostavljanje dece tom prilikom bilo optuženo više desetina sveštenika.) Petnaest godina pre skandala u Dominikani, papa Jovan Pavle II smenio je kardinala Hansa Hermana Grira, nadbiskupa bečkog, zbog optužbi za zlostavljanje dece. A devedesetih godina prošlog veka, žrtve zlostavljanja počele su da izlaze u javnost u Irskoj, što je u ovom uporištu modernog katoličanstva izazvalo krizu vere.

Drugim rečima, kontroverze povodom zlostavljanja dece odavno prate Katoličku crkvu – u američkoj javnosti odavno se pričaju vicevi o popovskoj pedofiliji. Ali novi skandali koji su iskrsli ovog leta, u kontekstu #MeToo pokreta, nameću pitanje: da li će i kako odgovarati najviše instance najuticajnije verske organizacije na svetu?

Tokom prethodnih par meseci, američka javnost videla je kako se prinudno penzionisao kardinal Teodor Mekerik, bivši arhibiskup vašingtonski, jedno od najviše rangiranih sveštenih lica u zemlji. Čuli smo i optužbe po kojima je od 1947. do danas 300 sveštenika zlostavljalo 1.000 maloletika samo u nekim delovima Pensilvanije. Neki su ispratili posetu pape Frančeska Irskoj, praktično turneju izvinjenja po ovoj sve sekularnijoj državi. Na vrhuncu te posete, obelodanjeno je pismo od 7.000 reči nadbiskupa Karla Marije Vigana, bivšeg vatikanskog diplomate i konzervativnog kritičara aktuelnog liberalnog pontifa, u kom se Frančesko optužuje da je bio svestan Mekerikovih zločina i zahteva se da zbog toga podnese ostavku. Papa je na Viganove optužbe odbio da odgovori. „Neću reći ni reč na tu temu”, izjavio je pred medijima. „Sama izjava dovoljno govori. Verujem da ste kao reporteri dovoljno umešni da sami izvučete zaključak. Imam poverenja u vas.”

Pitanja koja se nameću kada je reč o zlostavljanju dece u Katoličkoj crkvi već decenijama unazad su jako poznata. Ako se ispostavi da su Viganovi navodi tačni (iako neki kažu da je tajming politički motivisan) i ako bi se papa Frančesko povukao sa položaja – a njegov prethodnik je prvi to uradio u poslednjih šest vekova – da li bi pravda zaista bila zadovoljena? Šta ako se sazna da su papa Frančesko, ili njegovi prethodnici, ili najbliži saradnici, znali šta se radi i štitili sveštenike pedofile? Kako bi se papi teoretski sudilo? Ima li ko ispod Boga autoritet da pošalje pontifa ili njegove poslušnike iza rešetaka? Zar je lik na vrhu piramide zaista bezgrešan?

Kako stvari stoje, papa je praktično imun na svaku vrstu krivično procesa.

"Imajući u vidu prirodu crkve Hristove, u kanonskim zakonicima ne postoji pravi mehanizam za opoziv pape", pisao je nedavno Edvard Piters iz Bogoslovije svetog srca u Detroitu, autor popularnog kanonskog bloga.

"Prilično je nezamisliv scenario", kaže Gladan Papin, asistent na katedri za političke nauke Univerziteta u Dalasu, savetnik Centra za etiku i kulturu Univerziteta Notrdejm. "Papa je vrhovni zakonodavac, vrhovni sudija, vrhovni upravitelj. Crkva je monarhija. Nema ko da ga hapsi. Sva crkvena moć počiva u njegovim rukama. Čak i sekularno gledano, na međunarodnoj sceni bi imao imunitet kao šef države, to ne važi samo u vrlo ograničenim uslovima."

"Niko ne može da ga pozove na odgovornost", slaže se Kurt Martens, svetovni profesor kanonskog prava sa Američkog katoličkog univerziteta. "Sistem je takav kakav je, papa odmah po izboru ima apsolutnu moć u crkvi i nad crkvom. Drugi mogu da ga pozovi na ostavku, ali odluku bi doneo sam."

Priznajem da ovo pitanje postavljam pomalo senzacionalistički, ali ono je u srži pitanja sa kojim se suočavaju današnji vernici i njihova crkva: manjak komunikaciji, što interne što eksterne, u delovanju ove organizacije, manjak podele između Svete stolice i Vatikana kao državnog političkog entiteta. Manjak distinkcije između pape kao državnika i pape kao vrhovnog sveštenika. Pravda, smatra Martens, se mora ne samo sprovoditi "… već i otvoreno demonstrirati."

Po mišljenju oca Patrika Gilgera, autora kritičkog traktata objavljenog za Vox a upućenog crkvi, čak i sam koncept "promena" ne doživljavamo svi na iste načine.

"Za nekog ko živi potpuno u sekularnom svetu, promene bi podrazumevale izmenu zakona i struktura unutar same institucije," kaže on peko telefona. "Promena je reforma. Ali ako mene pitate, nema šanse da se to desi. Ovako nećemo moći da razvijemo nov način zajedničkog življenja."

A šta ako ne znamo gde da se kritički osvrnemo jer je institucija do te mere netransparentna? Onda se nađemo u ovoj situaciji gde, iz nemoćnog besa prema nekažnjenim crkvenim moćnicima, hipotetički razmatramo sve moguće scenarije.

"Moglo bi se reći," objašnjava Papin, "da javnost zbunjuje način na koji crkva svoju jurisdikciju na sveštenike nekad primenjuj a nekad ne. Za razliku od ostalih verskih institucija, Vatikan je ujedno i nezavisno građansko društvo, grad-država, deo sekularnog sveta. Oni koji mu pristupe podležu toj jurisdikciji – ali samo u nekim slučajevima, nekim elementima, nekim aspektima života."

Kroz istoriju kaže Papin, oduvek je postojala neka borba između duhovne i svetovne vlasti, borba za nadležnost nad sveštenstvom.”

Danas, ako se desi da kardinale ili biskupe mediji optuže za skandal, oni obično podnesu ostavku a zatim netragom nestanu.

"Nad njima vlast ima isključivo papa," kaže Martens. "Papa tu donosi konačni sud, a do sada se taj sud mahom svodio na prihvatanje ostavki."

Ako se desi da je optuženik ujedno papski izaslanik, kao nuncije Vesolovski, oni prolaze dvostruki proces kažnjavanja: organi crkve im oduzmu status i privilegije, a onda ih predaju svetovnim organima Vatikana (obično ovom ili onom tribunalu) jer su u pitanju diplomatski predstavnici Svete stolice. Upravo to se nedavno desilo: Monsinjor Karlo Alberto Kapela bio je opozvan u Vatikan i krajem juna osuđen na pet godina zatvora. Bila je to prva kazna ove vrste koju je Vatikan izrekao. (SAD su prethodno podnele zahtev da se Kapeli ukine diplomatski imunitet, ali je crkva to odbila.)

A tu su i ljudi poput Mekkerika, koji diplomatskim imunitetom ne raspolažu jer su državljani SAD koji za Vatikan samo rade. Kao i kod gotovo svake #MeToo optužbe, i ova krivična dela su obično pred zastarevanjem.

Pošto je izveštaj iz Pensilvanije otkrio strahote od kojih je ogromna većina sudski zastarela, javni tužioci širom SAD (Ilinois, Misuri, Njujork, Florida) najavili su da i sami razmatraju otvaranje sličnih istraga svešteničkih zlodela nad maloletnicima. U nekim delovima Australije, države koja posebno agresivno goni sveštenike-pedofile, doneti su kontroverzni zakoni po kojima je sveštenik dužan da prekrši zaštitu ispovesti po nalogu suda. Šire gledano, bezbroj je zahteva bilo upućeno crkvi za transparentnost u radu, što od stručnjaka što od laika.

"Crkva je ona vrsta institucije," ističe Papin, "u kojoj nekad deluje da se ne dešava ama baš ništa, dok se u stvari iza kulisa radi na mnogo čemu."

Reklo bi se da je u tome i problem. Rimokatolička crkva imala je za čim da zažali tokom vekova – podržala je ropstvo, kolonijalizam, osnovala inkviziciju, uglavnom ćutala tokom uspona fašizma. Ali kako bi krenuli dalje, katolici i svi ostali građani od pape i njemu bliskih ljudi moraće da traže mnogo više od izvinjenja.

"Ja bih lično voleo da vidim nekakav tribunal za utvrđenje istine," predlaže Martens, "kao što je bilo u Južnoj Africi posle Aparthejda." Ipak, dodaje on, "ništa od toga neće moći da krene unapred ako ljudi nisu spremni da kažu istinu. Sistem može da se menja samo od temelja."