Evo šta znači ako besnite zbog sporih šetača dok hodate

Verovatno ste i sami bar ponekad, ako ne baš svakog prokletog dana, osetili kako u vama kipti bes, prožima vam dušu i guta vam čitavo biće zato što ste se našli iza nekoga ko sporo hoda. Bilo da gledaju u telefon dok natenane krstare prometnim ulicama, šire se u grupama tako da ih je nemoguće zaobići, ili su turisti koji rade sve ono što turisti rade, sporim šetačima posvećeno je bezbroj onlajn tekstova.

Ova vrsta iritacije tako se često javlja da je u akademskim krugovima poznata kao "trotoarski bes“. Leon Džejms, psiholog sa Havajskog univerziteta i vodeći svetski stručnjak na planu ovog fenomena poredi ga sa poznatijim "drumskim besom“. Iako se obično radi o "privatnom ventilu za pražnjenje frustracija nastalih na osnovu iracionalne pretpostavke o ostalim šetačima“, Džejms tvrdi da ova osećanja često eskaliraju u fantazije o nasilnom obračunu sa ljudima koji nam smetaju na pločniku, ili čak u "direktne izraze neprijateljstva i agresije“. Ali iako smo gotovo svi upoznati sa fenomenom, malo ko razume šta ga izaziva i zašto je kod nekih ljudi jače izražen – povremeno ili stalno.

Oni koji brzo hodaju često sugerišu – pomalo drsko – da im je bes opravdan jer su oni u pravu na nekom kosmičkom planu. Nude nam studije po kojima brzi hod smanjuje šanse za razvoj srčanih oboljenja, Alchajmerove bolesti, ili komplikacija raka prostate, a spori umiru nešto ranije nego brzi. (Kod ovih istraživanja uzročno-posledične veze nisu dokazane; ne zna se da li brzina hoda zaista doprinosi ovim statističkim razlikama, ili samo pokriva neki drugi faktor.)

Takođe se često tvrdi da spori šetači krše nepisane društvene propise urbanog življenja i kulture ponašanja na pločniku. (U Njujorku, običaj je da svi idu desnom stranom, prate opšti ritam kretanja, paze gde gaze, ne sabijaju se u grupice, i pre zaustavljanja obavezno skrenu ka ivici trotoara.)

Psiholozi navode da naš bes često potiče iz naših očekivanja i emotivnog stanja. Mnogi ljudi hodaju bez razmišljanja, po automatskom pilotu, na osnovu svojih vremensko-prostornih planova i odrednica, navodi Mark Vitman iz Instituta za istraživanja na planu psihologije i mentalnog zdravlja. Kad god neko poremeti plan koji smo sebi zacrtali, to nas izbaci iz ritma. "Što se više oslanjamo na autopilota, to smo manje sposobni da prihvatimo nečije sporo kretanje.“

Ovaj sukob očekivanja i stvarnosti uzrokuje stres, ali naravno, još je teže ako smo već bili pod stresom. Štaviše, u trenutku kad bes kreće da se javlja osećaj za vreme se postepeno gubi. Naš manjak samokontrole čini da se osećamo kao da smo večno zarobljeni iza sporije osobe, što dodatno nervira.

Ne iznenađuje što se trotoarski bes najčešće javlja u gradovima. Kako kaže Vitman, urbani centri obično su u proseku brži od ruralnih, a udobnosti koje prate moderan život narušavaju nam strpljenje. Kompetitivnost takođe izaziva ili otežava ovaj bes u borbi za prostor, kaže Džejms. Dakle, ubrzani užurbani život povećava mogućnost da u hodu naiđemo na situaciju koja će nas izbaciti iz takta, pa će nam skočiti već visok nivo latentnog stresa pod kojim mnogi zauzeti ili nervozni ljudi već žive.

Ipak, Džejms smatra da trotoarski bes nije vezan samo za gradove. Po njemu se radi o stečenom refleksu koji smo usvojili ili od roditelja ili kroz medije. Kako smo vaspitani da se nosimo sa sitnim problemima takođe ima bitnu ulogu. Reklo bi se da Džejms misli da značaj ovog problema sa vremenom samo raste, što ima smisla ako se ima u vidu da se (posebno u gradovima) živi sve brže i uz sve više stresa. Neki će ovo otpisati kao malu dodatnu cenu modernog življenja, ali Džejms ipak kaže da se po njemu radi o "krizi javnog psihičkog stanja protiv koje se mora raditi” kako bi se smanjili nasilni ispadi, pospešilo duševno zdravlje, i promovisalo pristojno ophođenje u javnosti.

Srećom, danas i nije tako teško ublažiti ovu vrstu frustracije. Kad nam zasmeta spor hodač – ili kad nešto brži pokuša da se progura ispred nas - mi obično "u sebi nabrojimo zašto nas ta druga osoba toliko nervira, i time podržavamo svoja negativna osećanja“. Takođe se prečesto prepuštamo stresu, kao na primer kad negde kasnimo. Te navike treba menjati u svakodnevnom životu, predlaže Džejms, uz pomoć "motivacionih obuka i samostalnih vežbi“.

Obično je dovoljno samo zastati na trenutak kad počne da nas hvata bes i taj osećaj analizirati, prihvatiti da osoba koja se kreće svojim tempom nije tako zla kao što nam se čini. Potrebno je prepoznati da se nalazimo u "aktiviranom stanju“ iz kog bi trebalo preći u neko opuštenije, prihvatiti da se radi o sitnoj smetnji koju nećemo uvek moći da izbegnemo, kaže Vitman. "Postaćete srećnija osoba kad budete mogli da pređete iz jednog načina razmišljanja u drugi. Bolje ćete kontrolisati svoje emotivno stanje i životne funkcije.”

Neki ipak odbijaju da išta kod sebe promene, insistiraju da spori šetači greše što na društvenom što na moralnom planu. Oni će se verovatno sa trotoarskim besom nositi do kraja života. Ipak, onima koji su spremni da se sa svojim osećanjima izbore, ovaj vid samokontrole pada lakše nego što se smatralo – postoje mnoge vežbe koje im stoje na raspolaganju. "Nervoznim ljudima predlažem da odu do supermarketa i svesno stanu u najduži red koji nađu”, kaže Vitman. "Recite sebi, sad ću malo da se opustim, da se na kratko posvetim samoj sebi.” Ako prihvatite da mestimično usporavanje ne samo što nije toliki problem već može biti i prednost, biće vam lakše nego ako nastavite da besnite zato što se ostali ljudi ne kreću podjednako brzo kao i vi.”