Provela sam jedan dan kao studentkinja privatnog fakulteta

Kada je u srednjoj školi došlo vreme da odlučimo na kom fakultetu ćemo nastaviti školovanje, postojao je konsenzus da su privatni fakulteti za bogatu, razmaženu dečurliju koja žele diplomu bez uloženog rada. Moja drugarica je upisivanje Megatrenda opisala kao hodanje linijom manjeg otpora. Ja nisam želela da idem linijom manjeg otpora i da upisujem fakultet na čiji račun se sprda cela škola. Zato sam upisala sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

U međuvremenu je prošlo čitavih šest godina. U tom periodu smo svedočili smenama uglednih dekana sa brojnih držanih fakulteta. U autorskom tekstu za Peščanik, Raša Karapandža je predstavio dokaze da je doktorat tadašnjeg gradonačelnika i sadašnjeg ministra finansija, Siniše Malog, plagijat. Za plagiranje su u kratkom roku osumnjičeni i Nebojiša Stefanović i Aleksandar Šapić. CINS je potom otkrio da je doktorat Jorgovanke Tabaković takođe velikim delom plagiran. U prevodu – pola državnog vrha paradira sa lažnim doktoratima, a mi treba da budemo ponosni što smo deo tog obrazovnog sistema? Svakim novim otkrićem akademika i istraživačkih novinara, studenstki moral je opadao.

I pred svih skandala koji su pogodili državno obrazovanje u Srbiji u poslednjih nekoliko godina, na Filozofskom smo uspeli da zadržimo kolektivni osećaj superiornosti nad privatnim fakultetima u Beogradu. Kada se osvrnem na taj period jasno mi je da osećaj superiornosti nisam potkrepila bilo kakvim istraživanjem programa, rada i funkcionisanja privatnih fakulteta u mojoj okolini. Zbog toga sam odlučila da se vratim u školsku klupu barem na kratko i preispitam te duboko ukorenjene predrasude.

Pošto sada radim kao novinarka, najlogičniji korak je bio da se obratim Fakultetu za medije i komunikacije. Kada sam istražila njihove studijske progarme i smerove za oko mi je zapao smer pod nazivom Transdisciplinarne studije savremene umetnosti i medija. Na njihovom sajtu je pisalo da u ovom programu savremena humanistika i teorija umetnosti napuštaju svoje monodisciplinarno područje i sve više postaju otvoreni za uticaje novih, njima tradicionalno nepoznatih pristupa i metoda.

Verujem da su multidisciplinarne studije budućnost formalnog obrazovanja, ali takođe sam svesna koliko je izazovno uvesti takvu promenu u rigidnu akademsku strukturu. Znala sam da me čeka interesantno iskustvo kada mi je uprava FMK-a otvorila svoja vrata da bih na jedan dan postala studentkinja privatnog fakulteta u Beogradu.

Provela sam jedan dan kao studentkinja sa budućim doktorima nauka i njihovim profesorima na transdisciplinarnim studijama savremene humanistike i umetnosti. Priznaću, prva stvar koja mi je privukla pažnju nema veze sa obrazovanjem, ali moja površna strana se momentalno fiksirala na enterijer fakulteta. Sve je bilo prostrano, čisto i lepo. Njihov WC je imao WC šolje, zamislite! Sapun i papir takođe!

Dok sam pokušavala da sakrijem oduševljenje sa lica (na Filozofskom još uvek furamo čučavce i estetiku devedesteih) dočekao me je rukovodilac departmana, profesor dr Miško Šuvaković. On je odžao skraćenu verziju uvodnog predavanja tokom kojeg se nijednom nisam uhvatila za telefon. Ako to ne govori o kvalitetu prezentacije, zaista ne znam šta bi vas ubedilo.

Najjači utisak su ipak ostavili studenti i profesori sa kojima sam se upoznala. Uopšte nisam imala predstavu sa koliko genijalnih ljudi ću imati priliku da razgovaram. Ne bih uspela da se uklopim u ovu grupu doktoranada u slučaju da stvarno upišem FMK, jer su svi neuporedivo obrazovaniji i uspešniji od mene, ali provesti dan sa njima je bilo pravo zadovoljstvo.

U grupi studenata je bilo dizajnera, filozofa, režisera, pravnika, novinara, psihologa i umetnika. Zanimalo me je šta je ove ljude iz toliko različitih profesija spojilo i kako se razlikuju njihova iskustva studiranja na privatnim i državnim fakultetima. Prva osoba sa kojom sam razgovarala je bio Lazar Džamić - jedan od vodećih svetskih digitalnih stratega. On pored akademskog usavršavanja na ovom fakultetu radi i kao profesor.

- Sada sam na drugom semestru prve godine doktorskih studija. Ja predajem dva predmeta na smeru za digitalni marketing, ali sam odlučio da upišem i doktorke zato što se na ovom smeru rade stvari koje su meni jako zanimljive - rekao je Džamić.

On mi je objasnio da ovaj program master i doktorskih studija nema primarnu svrhu za užu specijalizaciju u određenoj akademskoj disciplini. To što oni rade je na jednom meta nivou - nije stručno koliko je intelektualno.

- Ovde se kroz teoriju umetnost i filozofija prožimaju sa modernim medijima i digitalnim prostorom - što je neka moja specijalnost - tako da mi daje potpuno novu perspektivu onoga što sam ja ranije radio u praksi. Ovde pokrivamo jednu jako veliku i zanimljivu teritoriju koju ja nisam video da se radi nigde drugde - zaklučio je Džamić.

Nakon razgovora sa Lazarom Džamićem, u klupi ga je zamenio Saša Mirković, pravnik i novinar - bivši držani sekretar u ministarstvu kulture i informisanja tokom mandata Ivana Tasovca. Saša Mirković je jedan od osnivača B92, a kasnije je držao poziciju generalnog direktora te radio-televizije. On se u medijskom poslu nalazi već 34 godine i objasnio mi je zbog čega se odlučio baš za transdisciplinarne studije na FMK.

- Pored B92 sam bio predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija i kordinator Medijske koalicije. Uvideo sma stvari sa nekoliko strana - pravno-političke, sa strane medija i nevladiniog sektora. Ovde mogu u doktorskom radu da povežem te različite oblasti, moj rad će biti vezan za medijsko zakonodavstvo i političku volju koja je preduslov za pripremu, usvajanje i primenu medijskih zakona u Srbiji. To je do sada nepokrivena oblast jer se ljudi obično bave ili medijskim zakonima ili političkom voljom, ja pokušavam da spojim - priča mi on.

Saša Mirković završava drugu godinu doktorskih studija. On je prethodne studije završio pre uvođenja bolonjskog sistema i imao je skoro 20 godina pauze u formalnom obrazovanju do upisa doktorskih na FMK-u.

- Promena je poprilična. Sam bolonjski proces je doneo nova pravila gde se mnogo više stimuliše interakcija, prisustvo, kontinuirani i individualni rad na relaciji između profesora i studenata. Druga razlika je što sam ja studirao na državnom fakultetu koji je ogroman, gde ste zapravo broj. Zaista je velika promena suočiti se sa radom u manjim grupama na privatnom fakultetu u novom veku. Ima dosta toga što se može porediti - sada je sve digitalizovano, barem na ovom fakultetu.

Nakon doktoranada malo sam razgovarala i sa profesorima ovog smera.

- Ja sam pre ovoga radila na državnoj visokoj školi za vaspitače, sada radim ovde na privatnom i razlika je ogromna, pre svega u načinu na koji se fakulteti odnose prema prostoru unutar koga se radi, koji studentima daje do znanja da je ovde otvorena komunikacija. Ovde studenti nisu jedan u masi - nemamo jednake redove klupa, obično su polukružni kao ovde ili su otvoreni, delovi se mogu i pomerati. Tako profesor ima veću slobodu kada održava predavanja, vežbe i radionice - govori mi profesorka Dragana Stojanović.

- Imam i mnogo veću slobodu da osmislim sadržaj onako kako želim i mnogo je veći akcenat na interaktivnoj nastavi gde je mišljenje studenta podjednako važno kao i profesorovo. Ja sam i završila državni fakultet i doktorske studije na državnom. Ovde su manje grupe, profesori su mnogo prisutniji na predavanjima i na konsultacijama i studenti su mnogo slobodniji što je meni najvažnije - zaključila je profesorka Stojanović.

Dok mnogi studijski programi pokušavaju da se približe konceptu multidisciplinarnosti, FMK juri tri koraka ispred. Ovde ne govorimo o istoriji koja povremeno uključuje sociologiju, filozofiji koja namiguje antropologiji i novinarstvu koje se tu i tamo osvrne na pravo. Govorimo o ozbiljnoj primeni transdisciplinarnog obrazovanja kakvo nisam ni znala da postoji u Srbiji.