„Odlazak Kralja trube" - najčešći je novinski naslov povodom smrti Fejata Sejdića. Iako zvuči kao fraza u preterivanju sklonim našim medijima, epitet uz Fejatovo ime je apsolutno tačan. Bilo je mnogo sjajnih trubača i pre Fejata i u njegovoj generaciji - Bakija Bakić, Slobodan Salijević… - ima ih i danas - Dejan Petrović, Boban i Marko Marković - ali majstor iz Bojnika je pre svega bio revolucionar žanra.
Reklame
Film Dom za vešanje (1987) Emira Kusturice i „Đurđevdan" u izvođenju orkestra Fejata Sejdića bili su otkrovenje za mnoge od nas koji smo bili u rokenrolu. Jedan, danas bi rekli organic - organski svet nam se ukazao, svet koji je bio tu pored nas sve vreme, ali ga nismo primećivali. Mnogima od nas album sa muzikom iz Doma za vešanje bila je inicijacija u čudesni svet bleh orkestara i takozvanr trubačke muzike, ali i u svet naših komšija Roma. Godinu dana kasnije, slučaj je hteo da odem u JNA baš u južnu Srbiju, u Surdulicu. Za mnoge je to bila zabit na kraju sveta. Za mene ne, bio sam na izvoru muzike koju sam upoznao i zavoleo slušajući najboljeg - Fejata Sejdića, odlazio sam u mahalu i uživao u svirkama njegovih kolega.
Posle pomenute saradnje sa Goranom Bregovićem više ništa neće biti isto, ni za trubačku muziku ni za Fejata Sejdića. Bleh orkestri postaju popularni i na terenu drugačijih tradicija, pa su tako postali sastavni deo svadbenih veselja čak i u Vojvodini. Trubačka muzika postaje hit, a Sabor u Guči od folklorne smotre (poput Sabora frulaša u Prislonici) prerasta u masovno posećen festival. Album sa muzikom iz Doma za vešanje objavljen je i u inostranstvu u vreme nastanka nove mode zvane World Music i bio je i dobrodošlo parče egzotike sa Balkana, za publiku željnu zvukova sa raznih strana planete.I Fejat Sejdić je sa orkestrom krenuo po svetu, svirali su od Amerike do Australije. Postoji i anegdota iz tog perioda kada su trebali da nastupe sa jednim francuskim pevačem. Francuz Fejatu donosi note, a ovaj mu kaže da note nisu potrebne, već da mu samo malo otpeva pesmu. Pevač je pobesneo i vikao da to tako ne može i da će mu oni pokvariti šou. Na kraju nije mogao da veruje kako su Fejat i momci iz orkestra savršeno odsvirali, bez nota, na sluh. Fascinirani Fejatom i njegovom bandom su bili i čuveni Džipsi kingsi. Sarađivali su i bili prijatelji.
Reklame
Upravo po toj otvorenosti ka drugačijoj muzici i sposobnosti za saradnju sa kolegama iz drugih fahova Fejat Sejdić se izdvajao od ostalih iz svoje branše. Revolucionaran primer takve saradnje i mešanja žanrova desio se i nekoliko godina pre Doma za vešanje, na albumu „Izvorni folklor i džez" bubnjara Lale Kovačeva. U Lalinoj grupi je bio i Vlatko Stefanovski, udaraljke je svirao Uroš Šećerov, kontrabas Mališa Draškoci, a trubu Goce Dimitrovski. Kakav je to fantastičan susret bio! Vojislav Pantić je napisao da je kompozicija „Leskovačka četvorka" sa Sejdićevim orkestrom „jasan omaž Sketches of Spain Milesa Davisa i Gila Evansa, i Boleru Mauricea Ravela (ritam marša, boja trube Dimitrovskog, uzlazna dinamika)"…
Dokaz vanserijske muzikalnosti Fejata Sejdića su i obrade popularnih pesama. Sitnije, Cile, sitnije Lepe Brene i Majko majko Nede Ukraden - komponovali su ih inače maheri Kornelije Kovač i Đorđe Novković - dobile su novu dimenziju, a južnoamerički Kondorov let je - obratite pažnju na maestralnu improvizaciju - zahvaljujući Fejatu postao neizostavni klasik u repertoaru trubačkih orkestara.Fejat Sejdić je jednostavno rečeno uspeo, kao i pominjani Majls, ono što je u muzici najteže - stvorio je svoj, poseban, prepoznatljiv ton. Topao i pomalo lirski i u čočecima. Sa dušom, neki će reći. Kada ga čujete, prepoznajete ga – to svira Fejat, svira Kralj, jedinstveni, veliki, neponovljivi.
Posle pomenute saradnje sa Goranom Bregovićem više ništa neće biti isto, ni za trubačku muziku ni za Fejata Sejdića. Bleh orkestri postaju popularni i na terenu drugačijih tradicija, pa su tako postali sastavni deo svadbenih veselja čak i u Vojvodini. Trubačka muzika postaje hit, a Sabor u Guči od folklorne smotre (poput Sabora frulaša u Prislonici) prerasta u masovno posećen festival. Album sa muzikom iz Doma za vešanje objavljen je i u inostranstvu u vreme nastanka nove mode zvane World Music i bio je i dobrodošlo parče egzotike sa Balkana, za publiku željnu zvukova sa raznih strana planete.I Fejat Sejdić je sa orkestrom krenuo po svetu, svirali su od Amerike do Australije. Postoji i anegdota iz tog perioda kada su trebali da nastupe sa jednim francuskim pevačem. Francuz Fejatu donosi note, a ovaj mu kaže da note nisu potrebne, već da mu samo malo otpeva pesmu. Pevač je pobesneo i vikao da to tako ne može i da će mu oni pokvariti šou. Na kraju nije mogao da veruje kako su Fejat i momci iz orkestra savršeno odsvirali, bez nota, na sluh. Fascinirani Fejatom i njegovom bandom su bili i čuveni Džipsi kingsi. Sarađivali su i bili prijatelji.
Upravo po toj otvorenosti ka drugačijoj muzici i sposobnosti za saradnju sa kolegama iz drugih fahova Fejat Sejdić se izdvajao od ostalih iz svoje branše. Revolucionaran primer takve saradnje i mešanja žanrova desio se i nekoliko godina pre Doma za vešanje, na albumu „Izvorni folklor i džez" bubnjara Lale Kovačeva. U Lalinoj grupi je bio i Vlatko Stefanovski, udaraljke je svirao Uroš Šećerov, kontrabas Mališa Draškoci, a trubu Goce Dimitrovski. Kakav je to fantastičan susret bio! Vojislav Pantić je napisao da je kompozicija „Leskovačka četvorka" sa Sejdićevim orkestrom „jasan omaž Sketches of Spain Milesa Davisa i Gila Evansa, i Boleru Mauricea Ravela (ritam marša, boja trube Dimitrovskog, uzlazna dinamika)"…
