Saveti za one koje vesti uznemiravaju

Nakon terorističkih napada u Mančesteru, Njuzraund - emisija vesti za naprednu decu koja misle da su bolja od svojih crtaća – sastavila je vodič za decu da izađu na kraj sa uznemirujućim vestima.

Članak – pod nazivom „Saveti ako vas vesti uznemiravaju" – daje deci korisne savete ako ih vesti plaše ili zbog njih imaju noćne more. Sadrži korisne predloge kao što su:

Iako ljudi mnogo govore o tome, i dalje je veoma malo verovatno da takvi događaji pogode tvoju porodicu.

Ili

„Pokušavaj da izbalansiraš vesti koje čitaš. Ako pročitaš neku tužnu priču, onda se potrudi da pročitaš i neku srećnu, pre nego što odeš na spavanje"

Ili

„Ako te vesti uznemiruju, razgovaraj o njima sa nekim odraslim kome veruješ".

Dobri saveti, ali ako si dete koje uznemiruju vesti, molim te, nemoj sa mnom da pričaš o tome. Predsednik Sjedinjenih država je simpatizer nacista lak na obaraču, koji želi da pokrene nuklearni sukob sa Severnom Korejom i brani pravo Kju Kluks Klana da divljački po ulicama napada one koji nisu belci. Zaita ne znam kako to da ti ulepšam.

Mala deca barem imaju očiglednu mrežu podrške da ih provede kroz težak, ali u suštini apstraktni osećaj straha. Odrasli su beskrajno mnogo svesniji stvarnih i užasnih opasnosti sa kojima smo svi suočeni, ali nemaju predstavu kako da izađu sa njima na kraj, i u suštini su sami na ovom svetu. Jedno je uhvatiti se u koštac sa noćnim morama kada je tu mama koja će da te zagrli i kaže ti da te niko neće povrediti. Kako se nositi sa sopstvenom nemoći i beznačajnosti u surovom svetu, kada su ti jedini prijatelji koje zaista imaš kućna dostava i pornići?

Nije u pitanju to da je Njuzraundov vodič loš; nije – vredi objaviti tako nešto u vremenu kada su mnoga deca s pravom zabrinuta. Ali radi se o tome da i odraslima treba vodič. S toga, nakon što smo saznali da predsednik misli da su aktivisti za građanska prava u suštini isti kao KKK, evo šta treba činiti ako te vesti uznemiruju.

Vesti su često komplikovane, i nije uvek lako znati šta da misliš o njima.

Možda ste, kao ja, beli jevrejin, i s toga i deo grupe koja teroriše, kao i meta terora. Kako se treba osećati kada gledaš kako nacisti skandiraju „Jevreji nas neće zameniti", ili kada stoje ispred sinagoge sa poluautomatskim puškama, pa vernici moraju da izađu na zadnji izlaz?
Moji crni prijatelji na Fejsbuku mi govore da kao belac moram da preuzmem svoj deo odgovornosti za postupke belačkih supremacista – to je problem koji ja moram da rešim, a ne oni. Moji jevrejski prijatelji na Fejsbuku mi govore da je na snazi jebena crvena uzbuna (i da bismo bili bezbedni da je Berni pobedio).

Šta bi onda trebalo da osećamo: krivicu, ili ugnjetavanje?

Ne brini. Ako si Jevrejin, možeš da osećaš oboje. I zaista, nama je nekako svojstveno da u isti mah osećamo i krivicu, i da nas progone.

Ponekad treba da napraviš pauzu od vesti. Mogao bi da pokušaš da pročitaš neki srećan članak posle nekog tužnog, a zašto ne bi skrenuo misli gledajući neki TV program, kao što su Amerikanci, seriju o ruskim špijunima koji seju uticaj po Beloj kući, ili Čovek u visokom dvorcu, seriju o nacistima koji vladaju savremenom Amerikom, ili HBO novu dramu Konfederalac, o tome šta bi bilo da se robovlasničke porodice sa juga dobile građanski rat.

Ako ti to nije dovoljno da skreneš misli, uvek možeš da probaš sa alkoholom. Ništa nije nalik tome kada upadneš u ciklus opijanja, mamurluka i ždranja da bi prekinuo ciklus gledanja vesti. Ako to prestane da deluje, pokušaj sa težim drogama – mada, budi pažljiv, ako se previše radiš kokainom, mogao bi da završiš kao profesionalni novinar.

Normalno je biti uplašen, ali ima i drugih odraslih koji bi mogli da pomognu.

Zašto ne bi razgovarao sa svojim roditeljima? Oni će se setiti kako je to kada provedeš veći deo svog života u strahu od nuklearnog smaka sveta. Ali ne brini: to njih definitivno nije sjebalo, plačipičko jedna.

Još bolje, razgovaraj sa dedom i babom – oni mogu da ti ispričaju kako je bilo živeti u društvu gde je nadmoć belaca još uvek bila dominantna ideologija vlasti, i možda će ti dati neki korisni savet kako sa time da izađeš na kraj, na primer, „I ja sam još uvek rasista, zapravo".

Amerika je stvarno daleko, i njihov predsednik je njihov problem, pa iako je rasizam u Šarlotsvilu zaista uznemirujući, seti se da verovatno neće pogoditi tebe i tvoju porodicu.

Mada, na neki način, američka politika je već i britanska politika – naša premijerka nije jasno osudila simpatije prema nacizmu Donalda Trampa, bez sumnje zato što misli da ne sme da se otuđi od SAD u vreme kada Britanija prekida veze s Evropom.

Kao što je ministar pravde Sem Gimja već sabtvitovao, „Ćutanje je važno. Moramo nedvosmisleno da osudimo mržnju". Ćutanje Mejeve je svakako zaglušujuće.

Naravno, problem ekstremno desničarskih grupa je aktuelan i u UK, a iako je bilo manje protesta organizacija kao što je Liga za odbranu Engleske, broj zločina iz mržnje je porastao, naročito prema muslimanima, jevrejima i LGBT ljudima. Koliko juče, 100 poslanika je potpisalo pismu Sanu – britanskim najpopularnijim novinama – tražeći od njega da se izvini zbog rasističke kolumne o „Muslimanskom Problemu" (velika slova je stavio San), u kojoj se koristi nacistička retorika za postupanje prema britanskim muslimanima. San je odbio da se izvini. Dve nedelje ranije, njegove bratske novine Ajriš sandej tajms su objavile kolumnu sa antisemitskim komentarima o poznatim ličnostima kao što su Klaudija Vinklman i Vanesa Felc.

Tako da treba da budeš zahvalan što se to ne događa u tvojoj zemlji, iako se zapravo itekako događa, i to sve češće.

Mislim, nemoj pogreno da me shvatiš: ti tu ne možeš ništa. Nisi mogao da učiniš ništa ni kada je u pitanju bilo poskupljenje školarina u Britaniji, kako onda da zaustaviš bele supremaciste u Americi, ili sprečiš nuklearni rat? Nikako. Imaš svako pravo da se osećaš bespomoćno.

Takođe ne slušaj ljude koji ti govore da možeš da daš svoj doprinos time što ćeš da razgovaraš o progresivnoj politici sa svojom bakom koja je rasista. To nije sprečilo Bregzit, nije sprečilo Terezu Mej, i neće sprečiti Treći svetski rat. Osim toga, sve moje bake su umrle, a roditelji su mi već prilično prosvetljeni. Pretpostavljam da ima nekih sumnjivih mišljenja o Palestini u mojoj široj porodici, ali šta onda tačno govoriš? Da će, ako provedem popodne u Hendonu, pokušavajući naširoko i iskreno da raspravljam sa nekim daljim rođacima o Bliskom istoku, to sprečiti Kima da bombarduje Guam?

Mada ipak, kao građanin sveta, vredeće da se setiš tog straha i besa koje sada osećaš. Ko zna – možda ćeš jednog dana imati moć, i takođe biti u iskušenju da ignorišeš mržnju, i da dozvoljavaš da se dobrim ljudima dešavaju loše stvari; a kada dođe do tog iskušenja, ne zaboravi kako si se ti osećao kada je Donald Tramp održao govor u zlatnoj sobi i rekao da su neki od pripadnika Klana koji su bili na tom mitingu dobri i časni ljudi.

Još na VICE.com

Mogu li bibliotekari da nas sačuvaju od lažnih vesti

Adio, Politiko, gde god da si

Lažne vesti imaju zastrašujuću moć nad stvarnim svetom