Iskustva

Od Beograda do Sibira: zbog posla u skoro pa večni led

Kad posla nema, i ledeno carstvo Sibira ne deluje loše, čak i kad gradova nema na mapama.

pisao Vaso Dragosavljević, ispričano Miladinu Miletiću
04 Februar 2017, 5:45am

Bilo je leto 2013. Bio sam sa devojkom iz Pančeva i od njenih drugara, komšija, čujem za tu firmu. Dosta dugo nisam radio, a to je bio, više-manje, posao u struci. Inače sam mašinski inženjer za mašinske konstrukcije. Otvoren je bio konkurs za bravare, zavarivače, montere... Uglavnom, dinamični poslovi i izuzetne satnice. Završio sam obuku za zavarivača, to mi se dopadalo i delovalo je perspektivno. Tada su radnici slati u Tjumenj non-stop. Postojao je čarter let iz Moskve samo za tu našu firmu. Tjumenj je delovao je privlačno, milionski grad sa velikim gradilištima. Trebalo je da idem na jedno od njih, Atipin, rafineriju u izgradnji. Tamo je radilo između tri i pet hiljada ljudi, samo Srba. Cela ta priča nije delovala loše.

Kad ono, zovu me par dana pred polazak: „Promenjeno je gradilište. Idete na NPS 19, republika Jakutija, grad Nerjungri". U tom trenutku meni to znači isto kao sad tebi: „Kakva Jakutija? Gde je to?" Otvorim atlas, nađem Jakutiju. Nema tog Nerjungrija ni na karti! Čitam na netu da kažu za Jakutsk, glavni grad, da je jedan od najhladnijih. Nađem napokon I taj Nerjungri - ima aerodrome. Valjda je veći grad, majku mu.

Kad sam shvatio gde treba da idem, smorio sam se. Ali 'ajde, šta sad, uvek mogu da se vratim. Rusija je bila baš poslednja destinacija koju sam hteo da posetim, a kamoli da se preselim.

Prvo putovanje je bilo od Surčina do Šeremetjeva - međunarodni aerodrom u Moskvi, ogroman. Odatle Novosibirsk, znatno manji, sa osobljem koje ili ne zna ili ne želi da priča engleski. A onda, mali aerodrom u Nerjungriju na koji avioni sleću utorkom i petkom. Tačnije, jedan avion i sleti i uzleti. Radnice na pisti furaju bundu, šubaru i preko, flourascentni prsluk. Tu sam već potpuno odustao od sporazumevanja na engleskom i prepustio se sudbini.

Vaso Dragosavljević na aerodromu u Nejrungriju. Sve fotografije ljubaznošću autora

Gradilište na koje sam prvo otišao je na granici sa Kinom. Zapravo 300-400 kilometara od granice. Ta gradilišta po Jakutiji se uglavnom zovu NPS, "Njeft propusna stanica" - tako nekako se i čita na ruskom. Uglavnom su manja, i kad je najveća gužva, ima oko 2,000 ljudi.

Doduše, i taj Nerjungri je bio dobar u odnosu na Lensk gde su pista i avion kao u stripu Mister No. To lupa na sve strane, nas deset unutra i koferi vezani nekom mrežom. Kad smo stigli na pistu, pomislili smo, sad će da doguraju one stepenice da siđemo. Ma jok, kaže „skači dole" i dobaci ti kofere. Šok je za svakog ko dođe prvi put na gradilište. I smeštaj i kupatila, a naročito posao i šefovi. U principu, zavisi i šta si očekivao, ali posle nekog vremena, svako se navikne. Divlja je i surova ta Jakutija, pa i ljudi moraju da budu takvi.

Organizacija je takva da su ruske firme Transnjeft i Gazprom glavne i kad neko od njihovih šefova traži nešto, to mora da se stvori juče. Izvođač radova je ruski Velestroj koji obezbeđuje mehanizaciju, materijal i alate. I na kraju lanca je naša firma, s tim što je u Rusiji donet novi zakon, pa moraš da primaš platu u rubljama u ruskoj banci, a u firmi moraju da rade i ruski državljani, tako da smo sad mešoviti kao Legija stranaca. Ima Tatara, Azerbejdžanaca, Tadžika, Uzbeka, Belorusa i Ukrajinaca.

Jedan dan, sede Azerbejdžanac, Tatarin i donski Kozak (nije vic nego živa istina, ja gledao, sreće mi, doduše nije baš donski kozak, ali je sa pritoke Dona i preci su mu bili kozaci...). Počinje Azerbejdžanac da pevuši Lasciate mi cantare con la chitarra in mano. Pridružuju mu se i ova dvojica, pa Bugarin, Belorus i još Rusa i već cela brigada peva, a ko ne zna reči, pevuši „nananana". Tu se ubacuju i naši sono un Italiano, un Italiano vero. Da nisam video ne bih verovao.

Super je i kad se grudvaju dve grupe radnika, pa se priključe još i ovi što su na nekim drugim poslovima. U jednom trenutku, prođe šef i pogodi ga grudva i onda svi budu u fazonu „nisam ja, to su oni sa druge građevine, nemam ja veze sa tim". Ali da onda i šef uhvati da pravi grudve i gađa, ne viđa se bas često. Pritom, najmlađi među nama ima 34 godine.

Ubeđen sam da postoje neke studije ljudskog ponašanja u izolovanim uslovima. Uglavnom, tačno vidiš ko je došao prvi, drugi put. Smoren, ide kao zombi, vrti svoje misli. A imaš ove koji su i po 20 godina po terenima. Oni se sprdaju non-stop samo da prodje vreme.

Autor sa kolegom

Rusi, i kao radnici i kao šefovi, imaju specifičan pristup poslu. Rade, ali znaju da ima puno posla i zašto bi ga završavali pre roka. Kad sam kolegi rekao: „Čekaj tu, doći će taj i taj", on mi je odgovorio: „Nema problema, ja nisam zauzet do kraja vahte". Vahta je i tura na terenu i vozilo koje koristimo ovde. Ponekad popizdiš od te njihove flegme, ali onda shvatiš da su u pravu. Za njih nema ostajanja duže, niti ranijih dolazaka na posao. Neće da se cimaju i ne može niko da ih natera. I ne vole nas baš preterano po nedođijama ovim, ipak im uzimamo posao. Stil oblačenja je hit: šimike cipele i kožne jakne su izgleda must have. Za pantalone je opciono - može i trenerka, a obavezni su zlatni zubi, to svaki ima, u Jakutiji, Jamalu i tim sibirskim zabitima.

Jedan običan dan na debelom minusu: autor sa kolegama

Ne piju često, ali ovi terenci kad krenu, ne staju dok ne popadaju. Piju po dva deci na eks i pokušavaju da naprave neku rakiju od stoprocentnog alkohola. Razblaže ga vodom i dodaju, valjda, šećer i limun i onda to piju. Takođe, uzmu L metalni profil  (50 x 50 mm), postave ga pod uglom od 30 stepeni i sipaju antifriz niz njega. Šta ostane u tečnom stanju, to jest, ne zaledi za L profil, to popiju. Ali zato šetaju u papučama po snegu na -40 C stepeni. Nije da se svi Rusi ovde odvaljuju, ali dosta njih pije.

Imaju pokret koji označava cirkanje - pokazuju kažiprstom na vrat. Kao Evropljani što imitiraju čašu u ruci. Dve su verzije porekla tog pokreta - neki majstor je ruskom caru Petru Velikomzavršio ogroman posao. Petar ga je pitao sta hoće: suvo zlato, dijamante, samo neka traži. Majstor je hteo da mu omogući da pije do kraja života, pa umesto da mu daju papir koji će možda i da izgubi, bolje da mu udare pečat na vrat. I tako, gde god bi svratio u kafanu, pokazao bi pečat na vratu i mogao bi da pije. Druga priča je o veteranima iz Napoleonovih ratova. Ko je učestvovao, imao je tetovažu ili pečat na vratu i tako mogao besplatno da pije bilo gde.

"Klabing"

Žene su ovde dosta slobodne u komunikaciji. Recimo, u klubu ako ti priđe i pita te da "tancujete" kako oni kažu i ti je iskuliraš, žestoko si je uvredio. Onda ili dobiješ piće u krilo ili šamarčinu da se 30 sekundi vrtiš oko svoje ose

Prvi put sam video šta zima može da uradi čoveku kad smo otišli u grad Tomot, isto u Jakutiji. Postavljali smo bandere na trasi nas šesnaestorica. Živeli smou dva kontejnera usred šume bez signala za telefon, a kamoli internet. Dovozili nam kamionima svaki drugi dan materijal i klopu. Smena je trajala dve nedelje. Rusi se sprdaju da su ih "žene sahranile" - poslale ih na sever da rade i dok stiže njihova plata, znaju da su živi. Sprdaju se, ali ima I istine. 

Haskijima zima ne smeta

Posle te ture sam se dvoumio da li da dođem ponovo da radim. Ali ipak, evo me opet među "belim medvedima" u ovoj turi. Šalio sam se u Beogradu da sam video Severni pol - nisam, ali jesam mećave i polarnu svetlost. To mi je bila želja. Polarni krug je nepregledna ravnica, leti se pretvori u močvaru i ima insekata koliko hoćeš. A zimi, kad dunu mećave, trepavice otpadaju. Kaže kolega Brzi jednom dok hodamo, a mećava neka duva: "E Vaske, ako je ovo smrt, e onda jebiga!" i to, onako, polurazočarano.

Jamal je nepregledna ravnica. U junu i julu ovde vladaju močvare i zelene tundre, ali svih ostalih meseci - sve je zaleđeno. Ovde žive starosedeoci, Neneci, nomadi koji gaje sobove, jednu vrstu jelena, prodaju njihovo meso i love ribu. Žive u šatorima i vode sa sobom krda tih sobova. Ne smeš nikako da ih uzemiravaš, oni mogu da dođu ako hoće do gradilišta, ali ne smeš ti da ideš do njih.

Prošlog leta, početak avgusta je bio, pri kraju noćne smene. Već prestaju bele noći i pada mrak na par sati, počinje da sviće i neko nam kaže da su Neneci blizu. Odlazimo da vidimo i zatičemo sliku: krdo jelena, sobova, i mladih i starih, trčkara po tundri, neki pasu, neki se guraju, prizor koji vidiš samo u emisijama o prirodi na televiziji. U jednom trenutku se okrećem oko sebe i vidim gomilu prekaljenih šljakera, oštra lica na kojima je blag osmeh i smirenost. To  su trenuci koji zameni sve loše momente.

Pre nego što sam krenuo na ovo putešestvije, bilo je mnogo toga što sam smatrao bitnim u životu, prijateljstva, devojka... Ali, nešto izgubiš, nešto dobiješ. Prijateljstva koje sam ovde stekao i povezanost sa kolegama teško mogu da se razviju u normalnim uslovima. Mi ovde i živimo i radimo u surovijem okruženju nego onaj Bear Grills koga u zezanju zovemo cava, što ne dođe ovdem ako sme, a situacije u kojima svako od nas mora da pokaže veliko srce su više nego česte. 

Jer, definitivno nije za svakoga.

Sve fotografije: Vaso Dragosavljević

Još na VICE.com

Hteo sam da plivam iz Srbije do Norveške

Od Srbije do Norveške: sibirska avantura

Od Srbije do Norveške: cilj je (možda) blizu

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu