Svaštara

​Razgovarali smo sa zatvorenicima o neuspelim pokušajima bekstva

Kada sam razgovarao sa Kajlom i Erikom, dvojicom veoma različitih ljudi, shvatio sam da su pokušali da pobegnu iz očajanja i tuge, a ne zbog neke posebne želje da izbegnu da odrobijaju svoje.

pisao VICE Staff
25 Novembar 2016, 11:40am

Ilustracija: Sem Tejlor

Zatvor Pentonvil, koji se još uvek oporavlja od ubistva zatvorenika Džamala Mahmuda, trenutno je pod lupom zbog bega dvojice zatvorenika pre 11 dana. Veruje se da su Džejms Vitlok i Metju Bejker izveli beg uz pomoć lutaka od jastuka koje su sami napravili, rezača sa dijamantskim vrhom, a uz pomoć početničkog nivoa umeća u parkuru su preskočili spoljni zid.

U zatvoru u kome ja predajem, zatvorenici uhvaćeni nu pokušaju bega su prinuđeni da umesto običnih nose kombinezone jarkih boja. Zbog toga je lako uočiti Kajla, koji ima dvadeset i nešto, kako igra bilijar na drugom kraju hodnika. Impresioniran Vitlokovim i Bejkerovim veštim pristupom begu, zamolio sam Kajla da mi prepriča svoj neuspeli beg.

„Video sam da je kapija otvorena, i samo sam pojurio, druže", kaže Kajl. „Brzo sam pogledao da li u blizini ima nekoga... nije bilo nikoga... samo sam potrčao". I da li je to isplanirao? „Ne, imao sam lošu nedelju, okretalo mi se u stomaku zbog toga što me tretiraju kao govno, svaki dan, po ceo dan. Bilo je ovako, ili ću da pobegnem, ili ću da umlatim žandara (čuvara zatvora)".

I ranije su mi zatvorenici pričali o iskušenjima da pobegnu uz pomoć improvizacije, ali Kajl je bio prva osoba koju sam upoznao koja je zaista sledila svoj impuls. Zamolio sam ga da mi objasni šta je krenulo po zlu. „Pojurio sam, adrenalin me je spucao... niz hodnik, kroz otvorenu kapiju... i naleteo sam pravo na čuvara. U fazonu, kraj igre. On je razvrstavao ključeve s druge strane kapije. Neće moći, batice".

Ali sigurno je tu bilo još kapija, verovatno zaključanih, kroz koje je morao da prođe, da čuvar nije bio tu? „Da, naravno.Verovatno nisam imao nikakve šanse da izađem. Jebi ga – malo sam se zabavio".

Jasno je da Kajl nije čovek koji veruje u planiranje unapred, i dok mi priča o svojim ranijim prestupima – koji su svi bili greške napravljene u trenutku, i od početka je bilo jasno da će propasti – vidi se da je je pomiren sa svojom sudbinom. Pitam ga da li bi ponovo to učinio, kada bi imao priliku. „Ne – jednom je bilo dovoljno. Pognuću glavu i odrobijati svoje, i završiti s tim", kaže on. „I pogledaj me na šta ličim – ne mogu ponovo da idem unaokolo kao jebeni Teletabis".

Za razliku od Kajla, prvo što primećujem kod Erika je koliko ne napet. Pitam ga da li je okej. „Cele nedelje je na našem odeljenju loša atmosfera, i radije bih odrobijao svoje spavajući zaključan u samici", kaže on. Erik je u kasnim četrdesetim godinama, i iza sebe ima dva pokušaja bega, kada je ranije bio osuđivan; oba pokušaja su bila neuspešna, ali zamalo.

„Prvi put smo beg planirali nedeljama, posmatrali smene čuvara, uočavali obrasce", kaže Erik. „Uspeli smo da iz radionice izađemo u glavno dvorište, i krili smo se tamo dok patrola nije zamakla iza ćoška. Iz nekog jebenog razloga, žandari su rešili da se okrenu i vrate nazad do nas, u trenutku kada smo se mi peli uza zid. Ja sam samo skočio nazad dole, legao na pod i čekao da mi stave lisice. Jedan momak je nastavio da se penje. Žandari su ga povukli za noge i baš su ga sredili, iščašili su mu rame, jedan ga je tresnuo laktom po nosu, da se zna, i slomio mu ga, krvi je bilo posvuda. To nije bilo primereno, ali moraš to da očekuješ."

Erik se do sada već malo opustio u razgovoru, i objašnjava mi šta ga je tog prvog puta navelo da pokuša da pobegne. „Advokat me je loše savetovao. Rekao mi je da ću dobiti najviše dve godine zatvora, ako priznam krivicu za pljačku. Sudija mi je odrapio šest godina. Moja partnerka je tek rodila našeg najmlađeg sina, i šest godina mi je delovalo kao ceo jebeni život. Žandari su me žešće maltretirali. Bio sam mlad, uslovi ovde su tada (početkom devedesetih) bili jezivi. Odlepio sam. Bio sam spreman da odrobijam dve godine, ali šest je već bilo nenormalno".

Kada se nekoliko godina kasnije vratio u zatvor, osuđen zbog droge, Erik mi kaže da mu je pretila kazna od devet godina zatvora. „Pomirio sam se s tim, a onda me je pozvao moj ćale i rekao mi da mu je preostalo još šest meseci života. Možda te puste da odeš na sahranu... možda da, a možda i ne. Ali koja je svrha? Želeo sam da budem s njim dok je živ, a ne kada ga stave u sanduk".

Pitao sam ga kako je beg tog puta izgledao, i da li je izmenio nešto kod svog pristupa. „Ne baš, osim toga što sam ovoga puta to uradio sam. Znao sam da će čuvari da motre na mene, s kim razgovaram i sve to. Mislio sam da je bolje da to tog puta pokušam sam. Da skratim priču, žandari su bili aljkavi prilikom prebrojavanja posle pauze, i uspeo sam da se sakrijem u dvorištu, da preskočim ogradu i sakrijem se ispod kamiona koji prevozi veš. Znao sam da kamion kreće za deset, možda 15 minuta – jedino pitanje je bilo da li će primetiti da me nema. Primetili su. Zapečatili su zatvor. Niko i ništa ne napušta zidine zatvora dok me ne nađu. Pogledao sam nadesno i video kako šest pari čizama ide ka meni. Ustao sam i naslonio se na kamion. Šalili smo se povodom svega na putu do odeljenja: jedan od žandara mi je dao pljugu – lep gest – ali u dubini duše sam bio uništen. Neće biti ništa od odlaska na sahranu, neće biti ničega".

Kada sam razgovarao sa Kajlom i Erikom, dvojicom veoma različitih ljudi, shvatio sam da su pokušali da pobegnu iz očajanja i tuge, a ne zbog neke posebne želje da izbegnu da odrobijaju svoje. Pre nego što sam otišao od Erika pitao sam ga šta bi se dogodilo da je drugi put uspeo da pobegne. „Otišao bih kući, popio čaj sa matorim i čekao ološ da dođe po mene. To bi u stvari bio samo mali odmor."

Ilustracija:  Sem Tejlor

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu