Ima ona floskula koja kaže da tabela ne znači ništa kada je na programu derbi.
I, nekako je to uvek bilo i istinito, kako u fudbalu, tako i u košarci. Zvezda je, za vreme decenijske strahovlade Duška Vujoševića, uvek umela da ukrade neku pobedu i makar malo osokoli navijače, da im neku nadu da neće biti smoždeni na proleće (što je bio gotovo neminovan rezultat, pod uslovom da se uopšte i dođe do susreta sa večitim rivalom). Prošle godine, imali smo repriznu situaciju u ABA ligi i kupu Srbije, kada je posrnuli, ali izuzetno motivisani, Partizan skinuo Zvezdin skalp uprkos očekivanjima i tako razgalio svoje simpatizere u inače izuzetno teškoj sezoni. Uopšteno gledano, derbi je zaista često pobeđivao tim sa više želje, makar u tom datom trenutku.Ipak, od prošle godine, beležimo da je večiti košarkaši derbi ušao u jednu novu fazu svog postojanja – tzv. „post-Vujošević" eru.
Kakva je to era, pitate se? Pa, za početak, era u kojoj je Zvezda barem papirni favorit, što ima a i nema veze sa Duletom. Ali pre svega, to je era u kojoj jedan od dva kluba vodi gotovo duplu borbu. Borbu na parketu, koja traje nekoliko puta po četrdeset minuta godišnje, i borbu van parketa, koja je mnogo kompleksnija i koja može potrajati još neko vreme.
Svašta se ovde može napisati o bivšem strategu kluba iz Humske, na ovu ili onu temu. Navijači crno-belih će ga pre svega pamtiti kao arhitektu velikog Partizana sa početka dvadeset i prvog veka, čoveka koji je prvo srušio dominantnu podgoričku Budućnost, a zatim i ustanovio dugogodišnju vladavinu kako u domaćem prvenstvu, tako i na Jadranu, uz sve češće uspešne izlete po Evroligi. Ovi drugi, pak, se više sećaju Vujoševića gotovo kao babaroge, čoveka koji je ne samo tukao Zvezdu, već je, deluje, imao i patološku želju da je uništi.
Do tog uništenja na kraju i nije došlo u stvarnosti, ali u glavama mnogih navijača moguće da se to zapravo i desilo. Košarkaški kvaliteti na stranu, Vujošević je bio majstor psiholoških i medijskih manipulacija, koje je vrlo vešto primenjivao ne bi li pobeđivao utakmice i plejof serije i pre nego što igrači uopšte izađu na parket.
Svojim oštrim jezikom, Dule je odvlačio takmace na tanak led i radio na konstantnoj destabilizaciji rivala, što mu je uspevalo u visokim procentima. Temelj njegovog uspeha ležao je u apostrofiranju gradskog rivalstva i njegove dominacije nad komšijskim klubom, iako je dotični možda tek u dve ili tri sezone uopšte koliko-toliko bio kompetitivan. Ipak, Vujošević je dosta mudro umeo da plasira svoje otrovne strelice, shvativši staru maksimu o tome da se legitimitet i nasleđe grade u svojoj kući, a da je Evropa tek arena za dokazivanje.
Sa devastiranom Zvezdom, te nedoraslim Hemofarmom i FMP-om, put ka uspešnim evroligaškim avanturama bio je otvoren. Navijači i javno mnjenje bili su spremni da oproste sve ako bi situacija na svom bunjištu bila mirna, što uopšte nije bio problem.
Dobro istorijsko poređenje sa Vujoševićem bio bi legendarni menadžer Liverpula Bil Šenkli, koji je krajem šezdesetih transformisao klub iz grada Bitlsa u neuništivu mašinu. Baš kao i Vujošević, i Šenkli je rano shvatio vrednost psihološke manipulacije lokalnog rivalstva, te je tako umeo jako da zapapri retoriku glede susednog Evertona.
Slično slučaju Zvezde i Partizana, postojao je enormni disparitet u klasi – tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih, u godinama kada je Liverpul apsolutno dominirao i osvojio više evropskih trofeja, Everton se u više navrata čupao da ne ispadne iz lige i nije igrao ni u jednom finalu kupa, ali to nije sprečavalo „Šenksa" da ih potkači u javnim nastupima kad god je to bilo moguće. Jednom je čak rekao, „da mi Everton igra u dvorištu, spustio bih roletne na prozorima". Zanimljivo je inače i da su Vujošević i Šenkli bili „stranci" u svojim gradovima – Crnogorac tj. Škotlanđanin – ali im to nije smetalo da se lagano „ukače" u lokalne trendove i okrenu ih na svoju stranu.
Ono što su i Vujošević i Šenkli ostavili svojim naslednicima, a i svojim rivalima, u amanet je pre svega zid straha. Everton se ni danas, skoro četrdeset godina posle, nije oslobodio te traume, i još uvek važi za „onaj drugi klub iz Liverpula", iako „onaj prvi" već četvrt veka nema nijednu titulu prvaka Engleske. U Zvezdi je situacija nešto drugačija – uspesi fudbalskog kluba ostavili su dovoljno jak temelj da brend Crvene Zvezde bude prepoznatljiv makar i u pikadu i hokeju na travi – ali prosto ispitivanje prosečnog navijača i dan danas svedoči o ostavljenim posledicama. Prošetajte se, recimo, do Arene kad Zvezda igra Evroligu i oslušnite malo puls naroda. Svaki put kad crveno-beli upadnu u neku krizu rezultata, nađe se vokalna nekolicina koja počne da viče kako bi „Dule sad presekao", „Dule bi sad ovo", „Dule bi sad ono" i tako potvrdi stokholmski sindrom u praksi.
Još je perzistentniji urbani mit da Zvezda loše igra tesne završnice, iako su crveno-beli više puta u toku minulih par godina pobeđivali kako u ABA ligi, tako i u elitnom evropskom takmičenju, skoncentrisanim učinkom u poslednjih par minuta kada se „lomilo". Pre par nedelja, Partizan je uspešnom akcijom u poslednjem napadu srušio nemački Ludvigsburg u FIBA Ligi Šampiona – bukvalno sutradan, prijatelj mi se požalio kako bi bilo lepo da „i Zvezda jednom ovako pametno odigra završnicu". Dejan Radonjić može osvojiti još pet uzastopnih titula na Jadranu i još toliko puta ući u plej-of Evrolige, ali senka njegovog zemljaka će opstati još dugo, iako su se sami „grobari" već pre nekog vremena navikli na život posle.
Da je strah još prisutan videlo se tokom prethodne sezone. Iako kvalitativno drastično inferiorniji, Partizan je napravio malu senzaciju eliminišući Zvezdu u kupu Srbije posle utakmice u kojoj je čvrstom, impresivnom odbranom uspešno neutralisao sve Radonjićeve adute. Mada gubitak jednog trofeja na duge staze nije uzdrmao aktuelnog šampiona, situacija u narednih par dana bila je, blago rečeno, opsadna. Dnevne novine su usijale neku priču o „lošoj atmosferi" i raspadu sistema, a navijači su u liku Aleksandra Džikića, inače ne tako davno Vujoševićevog asistenta, prepoznali svog starog progonitelja. Iako je nedugo zatim Zvezda pobedila Efes, a zatim i Malagu i Panatinaikos u Evroligi, trauma je opstala sve do finala domaće lige u kojem je upisana pobeda od 3-1.
Iako je Džikić (inače privatno zagriženi grobar) dosta odmeren u svojim medijskim pojavljivanjima, i uopšte se ne bavi disertacijama na temu „Vučić-Čović" i šta već, taj spomenuti „zid straha" i dalje opstaje. To što je Zvezda u petak izgubila od Baskonije na domaćem terenu samo je dodatno gorivo za ionako već dovoljno labilne navijače, kojima se svako malo iza ćoška negde prividi Vujošević. Pobeda Partizana u nailazećem derbiju, koji se igra u ponedeljak od 21 čas, ostavila bi verovatno gotovo katastrofalne kratkotrajne posledice na navijački moral, i samo dodatno podgrejala anksioznost koju stvara realan scenario jadranske plej-of serije sa crno-belima. Prošle godine se Pera Božić pobrinuo da do toga ipak ne dođe, ali ove godine, i jedni i drugi znaju da će se verovatno sresti tamo negde u martu-aprilu. A ulog – mesto u Evroligi (barem u teoriji) – je popriličan.
Postavlja se sad ovde i dobro pitanje ima li ovaj strah, danas, temelje u stvarnosti. Kao što je i razlog sa velikom većinom strahova, nema. Navijači Zvezde, štaviše, mogu biti izrazito ponosni na svoj klub, koji je za četiri godine evroligaških igara ostvario velike uspehe (nešto za šta je Partizanu trebalo par godina više npr.), i ušao u jako prisnu saradnju sa čelnicima najkvalitetnijeg evropskog takmičenja. Zvezdini igrači ostvaruju transfere u velike evropske timove ili NBA, i čak i igrači koji su se mogli smatrati škartovima, kao što je npr. Jaka Blažič, nađu uhlebljenje u ACB ili turskim kubovima. U evropskim okvirima Zvezdino ime je poštovano i cenjeno, a na domaćim terenima osvojene su dve uzastopne jadranske i srpske krune. Ali i sami znate da je većina strahova iracionalna po samoj prirodi stvari. Dok se psiha i realnost usklade, može proći dosta vremena.Kada će se gro Zvezdinih simpatizera osloboditi ove traume, koja se nehotično prenosi i na sam klub? Nije poznato. Ožiljci su još uvek sveži i sjajni, i možda zatrebaju i godine, bez obzira na sve uspehe kojima će one potencijalno biti ispunjene. Baš iz ovih razloga će košarkaški derbi još dugo biti „više od igre", i podsećaće na sudska ročišta gde se, u kontinuitetu, sreću žrtva i njen bivši mučitelj. Možda u ponedeljak vidimo još jedan od prvih koraka ka tom cilju. A možda i odbrana nađe neke nove dokaze i produži suđenje do daljnjega.
Na konferenciji za štampu nakon meča sa Baskonijom, Dejan Radonjić je gotovo skandalizovao ceo auditorijum kada je na pitanje novinara „šta očekuje od derbija" lakonski odgovorio da očekuje – pobedu. Sam KK je, dakle, iskoračio ka oslobođenju. Ostali su još samo oni koji ga prate.Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram
