Reklame
Музика

Grupa ABBA ima svoj muzej i tamo je sve potpuno nenormalno

Od sredine sedamdesetih do ranih osamdesetih, ovaj bend koji su činili dva muškarca i dve žene je objavio osam albuma prodata u oko 400 miliona primeraka.

pisao Drew Millard
15 Maj 2016, 5:24am

Foto: Åke E: son Lindman, ABBA The Museum

Ako nikada niste bili u Stokholmu, toplo vam preporučujem da ga obiđete. Grad je podignut na mreži od 14 ostrva, povezanih mostovima koje je milina prelaziti biciklom. Možda najimpresivnije i najčudnije od tih ostrva je Djurgarden, čije nekretnine gotovo u celini čine muzeji. Ono je dom Skansena, otvorenog prostora koji funkcioniše kao muzej arhitekture i zoološki vrt. Tamo se takođe nalazi Tielska Galieriet, umetnička galerija posvećena delima kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Tu je i Nordijski muzej, zadužen za čuvanje istorije regiona, kao i čuveni pomorski muzej Vasa. A tu je i ABBA: Muzej, koji izgleda tačno onako kao što zvuči.

Bitno je istaći da Muzej grupe ABBA takođe služi i kao švedski Hol slavnih. Švedska je zemlja od samo desetak miliona stanovnika, čime je njena sposobnost da iznedri tako raznovrsne umetnike kao što su Robin, The Knife , Entombed i Refused (kojima je svima na neki način odata počast u muzeju) još impresivnija. Ali svaki od tih umetnika je dobio svega nekoliko kvadratnih santimetara u prostoriji koja je oko četiri puta manja od muzeja grupe ABBA na koji se naslanja. To je u suštini stav švedske vlade, a to je da ako spojiš sve dobre muzičare koje je ova zemlja iznedrila i koje će ikada iznedriti, svi oni zajedno za muzičku istoriju zemlje neće biti značajniji od grupe ABBA.

Foto Åke E: son Lindman, ABBA The Museum

Od sredine sedamdesetih do ranih osamdesetih, ovaj bend koji su činili dva muškarca i dve žene je objavio osam albuma prodata u oko 400 miliona primeraka. Napisali su Densing kvin, možda najbolju pesmu o plesu ikada napravljenu, i Vaterlo, možda najzarazniju pesmu ikada kojoj je Napoleon centralna metafora. Od njihove muzike je sastavljen Mama mia, osmi mjuzikl po dugovečnosti u istoriji Brodveja, i istoimeni film, sa Meril Strip u glavnoj ulozi, koji je zaradio 600 miliona dolara, u kome se originalnom mjuziklu pridaju zasluge za prebrođivanje depresije nakon jedanaestog septembra. Eksl Rouz je bio njihov obožavatelj, što je otprilike kao da je Raspućin stvarno voleo Vordsvorta. Oni su kao Flitvud Mek, kada bi Flitvud Mek bio u stanju da izazove toliko žestoki regionalni ponos, kao što to autoput E-40 čini u zalivu San Franciska.

Čak i sa celom tom pričom o muzeju, teško je objasniti koliko je ABBA velika u rodnoj Švedskoj. Mislite o tome na sledeći način: zamislite da su Nas i Kelis još uvek zajedno, i da su rešili da naprave grupu sa svojim bliskim prijateljima Džej Zijem i Bijonse. ONDA zamislite da bi, pored toga što bi smesta, svojim pukim postojanjem, postali najslavniji izvođači u Americi, njihov tajni zadatak bio da postanu međunarodno poznati i da predstavljaju Ameriku na svetskoj pozornici, zato što pre njih bukvalno nije postojao nijedan poznati američki bend. A sada, zamislite da su sedamdesete godine, i da je grupa nekako postigla ova sumanut, gotovo nemoguć cilj, i to više puta, i da su Šveđani do balčaka. To je ABBA.

Foto by Åke E: son Lindman, ABBA The Museum

Ovih dana, mnogi od najtraženijih kompozitora pop muzike su često Šveđani, ali oni uglavnom ostaju iza scene. Đavolski talentovana ljudska bića kao što su Maks Smit, Šelbek i RedVan svi na kraju predaju svoje čudesno zarazne pop pesme prelepim američkim pop izvođačima, koje po pravilu postaju hitovi. ABBA je avatar jednostavnijih, slavnijih vremena u muzičkoj istoriji svoje nacije, kada su autentični domaći kantautori mogli da se okupe sa svojim umereno atraktivnim suprugama i jednostavno sami otpevaju te proklete pesme, dok svi nose čizme sa visokom štiklom i šljašteća odela, i smeše se kao manijaci, kada god neko uperi kameru u njih. Čak se i ispraznost tekstova tokom godina dokazala kao veliki kapital za bend. To je ono što je Densing Kvin učinilo gej himnom, i to je jedan od razloga zašto Mama Mia! toliko dobro funkcioniše kao mjuzikl. Tanka je linija između toga da se napiše pesma ni o čemu i o nečemu, i ABBA je majstorski balansirala po njoj.

Verujem da će istorija biti blaga prema grupi ABBA; itekako i treba, jer je ABBA ispisala gomilu njenih poglavlja. Muzej odslikava i stavlja u muzejski kontekst putanju benda – u suštini, dva glavna člana dve od napoznatijih švedskih grupa su postali najbolji prijatelji, onda su se oženili sa dve najpoznatije pevačice, a onda napravili bend koji je ispumpavao hit za hitom, sve dok se svi nisu razveli, a onda se 20 godina kasnije pojavila Mama Mia! i svi članovi benda ABBA su zaradili urnebesno velike pare. Postoji izložba posvećena periodu pre nastanka benda, na kojoj istaknuto mesto imaju polovine vozila kojima su članovi bivših bendova Bjerna Ulveusa i Benija Andersona, Hutenani Singers i Hep Stars, vozili na turneje – u smislu da je neko zaista uzeo stara kola, pretesterisao ih napola i okačio ih na zid muzeja. Tu je i izložba puta do slave ovog benda, na kojoj je objašnjeno da su Ulveus i Anderson, zajedno sa svojim suprugama Agnetom Faltskog i Ani Frid-Lingstad (koje su obe i same bile zvezde), neprekidno pisali te neke pesme za koje nikoga nije bilo briga, sve dok njihov singl Vaterlo nije pobedio na Pesmi Evrovizije 1974, i dok nisu postali veliki. Zatim, tu je i prostorija posvećena zlatnim godinama benda, na kojoj je izložena i mikseta na kojoj su miksali većinu svojih albuma. Postoje postavke posvećene poslovnom umeću njihovog menadžera, njihovim scenskim kostimima, bezbrojnim zlatnim i platinastim pločama, mikrofonima, studijskoj postavci i ritualima pred izlazak na scenu.

Reklama za ABBA lutke sa sajta Muzeja

Podrazumeva se da se tamo ne možeš da baciš kamenčić, a da ne pogodiš neku statuu („BILI SU SJAJNI TADA. I DANAS IZGLEDAJU SJAJNO – VIDITE LUTKE ČLANOVA BENDA ABBA U PRIRODNOJ VELIČINI U MUZEJU!", piše na sajtu muzeja). Povrh toga, postoji gomila interaktivnih postavki, od kojih su sve barem umereno zbunjujuće. Postoji lažna mikseta na kojoj možete da pokušate i da ne uspete da kako treba smiksate neku pesmu, gomila kabina za ABBA karaoke, i zapanjujuće zastrašujuća mašina koja vam skenira lice i onda ga stavlja na telo nekog od članova benda i proziva vas „ABBA-tarom". Tu se, neobjašnjivo, nalazi i interaktivna postavka o blek metal bendu Watain. Ali tu postavku je teško naći i na švedskom je, a nabijena je u švedski Hol slavnih, deo muzeja koji je toliko nebitan da su se ljudi koji ga vode potrudili da prevedu samo delove teksta na engleski. S druge strane, u Muzeju ABBA je praktično sve prevedeno na engleski.

Zahvaljujući Muzeju, sada znam mnogo nasumičnih sranja o bednu. Znam da su se prvo zvali Bjern & Beni, Agneta & Ani-Frid, i da u ranim danima nisu mogli da razumeju zašto ih niko ne voli, sve dok nisu shvatili da im je ime bez veze. Znam da je njihov menadžer bio ekstremno strog, ali često topao čovek, jer su se u Muzeju postarali da to saznam. Znam da su Bjern i Beni napisali najveće hitove za kuhinjskim stolom, zato što se u muzeju nalazi kopija kuhinje u kojoj su napisali pesme kao što su Vaterlo, Mama Mia i Densing Kvin. Znam da je ABBA bila pionir u polju muzičkih spotova koje je tada bilo u povoju, i njihovo vizuelno obeležje uključivalo je razne kombinacije lica svakog člana na ekranu, zato što se u muzeju beskonačno vrti dokumentarac o spotovima benda. Znam da je helikopter koji se nalazi na omotu albuma Arajval (koji sadrži Densing Kvin) ekstremno mali, zato što staje u prostoriju Muzeja.

Foto by Åke E: son Lindman, ABBA The Museum

Ali više od svega, Muzej je spomenik nezamislivom uspehu grupe ABBA. Još otkako su stekli ne preterano neoprostivo užasno ime, ne samo da su prodali nerazumne količine ploča i zaradili nenormalnu količinu para, već su i Švedskoj dali legitimitet mesta iz koga dolazi muzika, što znači da im svi, od Ejs of Bejsa, preko Ikona Popa do Wataina duguju makar malu zahvalnost (ili, u slučaju Wataina, možda krvnu žrtvu).

ABBA je i dan-danas za švedsku pop muziku ono što su Bitlsi bili za rok, ili Džejms Braun za fank – grupa koja je postavila temelje novih muzičkih vrednosti. Ako su Bitlsi izumeli modernu muziku a Džejms Braun bio pionir poze, stava i oštrice koju će buduće generacije imitirati, ABBA je u suštini sletanje na Mesec za IKEA verziju popa. Njihova muzika je na neki način bila isprazna, bezazlena i besmislena, na prvi pogled, ali njihove melodije su bile toliko prokleto otporne na metke, struktura pesama toliko čista, kao dijamant, ili stvarno lep Malmov sto, za koji moraš da priznaš da je genijalan.

Tu još postoji i sumanuti nivo detaljisanja koju je za bend ABBA bio svojstven u svemu što radi. S.O.S. je napisana u de molu, što je veoma teško izvesti, kada uzmemo u obzir da, po rečima Najdžela Tafnela iz Spajnal Tepa, „ljudi smesta briznu u plač kada ga čuju". Jednako je impresivno i to što je Muv on u ritmu valcera – daleko od četvoročetvrtinskog ritma mnogih tadašnjih bendova. Ili to što na Mani, mani, mani bend otpeva novu notu svaki put kada ponavlja reč „mani". ABBA svakako nije morala sve ovo da radi, ali u njihovom muzeju tvrde da, pošto je reč o bendu ABBA, ljudima čiji je posao – ne posao, već društvena odgovornost – bio da pravi monolitno ogromne globalne hitove, ne bi bilo vredno truda praviti ih bez ubacivanja tih sitnih ukrasa i detalja.

Autorov ABBA-tar/Fotografija: autor

Ova tendecija da se na sjajno umetničko delo gleda isto kao na neki besprekorni komercijalni proizvod, sa ličnošću i osobenostima tvorca utkanim u zanatski rad, pre nego u direktnu poruku, čini mnoge nordijske umetnike krajnje zanimljivima. Na primer, ako niste čuli za norveškog pisca Karla Ovea Knausgarda, a neko vam za njega kaže, „Pa, taj tip samo piše knjige o tome kako radi sve one obične i svakodnevne stvari, literarni zahvati su mu pomalo klišeizirani, a dijalog ume da mu bude stvarno izveštačen, ali ga smatraju za jednog od najvećih svetskih živih pisaca", verovatno nećete biti impresionirani. Ali ako zaista sednete i pročitate neku od njegovih knjiga, na kraju ćete shvatiti smisao Knausgardovog pisanja, koji je potpuno drugačiji od njegovog navedenog cilja da „napiše nešto značajno" (Za one koji prate razvoj događaja, Knausgard izgleda i mrzi Švedsku i trenutno živi u njoj, pa vi vidite. U svakom slučaju, Karle Ove, ako čitaš ovo, obrati pažnju na mene, legendo !). A i sa bendom ABBA je u suštini isto – pesme kao što su Vaterlo ili Densing Kvin u svojim tekstovima nikada neće dostići dubine Boba Dilana, ali kada ih jednom čuješ, zauvek će ti ostati u glavi. To nije lako.

Za muzej u čijem su stvaranju i sami članovi benda imali velikog udela, postoji popriličan broj previda. Razvodi Agnete i Bjerna i Ani-Frid i Benija, zbog kojih se bend raspao, spomenuti su samo uzgred, a u biografiji se nekim čudom insistira na tome da se bend nije raspao, već je u fazi mirovanja, uprkos više puta ponovljenim izjavama članova benda da nikada više neće snimati novi materijal ili nastupiti uživo. Iako je bend imao popriličan broj žestokih kritičara (legendarni rok kritičar Robert Kristgou ih je jednom prilikom nazvao „neprijateljima"), u muzeju su otpisali hejtere tako što su okačili poster sa par ambivalentnih mini eseja u kojima se omalovažava švedska levičarska i progresivna scena , i stavlja se u zapećak. U Muzeju moraš da se potrudiš da pronađeš dokaze da je u Švedskoj ikada postojala bilo čija druga muzika osim one benda ABBA, a i tada će ti reći da je uglavnom bila sranje.

Foto by Åke E: son Lindman, ABBA The Museum

Problem je još i u tome što u Muzeju primaju samo kreditne i platne kartice, što je prilično normalno, kada uzmemo u obzir da se neverovatnih 80 odsto svih transakcija u Švedskoj obavlja karticama, i da je ta zemlja daleko odmakla na putu da potpuno ukine gotovinu. Ali onda postane pipavo, kada se setiš da je praktično portparol zagovornika za Švedsku bez keša niko drugi do Bjern Ulveas iz benda ABBA, koji u izjavi na sajtu muzeja ističe da će ukidanje keša smanjiti broj zločina vezanih za drogu (što se toga tiče, LOL). Čak i ako ignorišeš koliko taj potez nije u duhu rokenrola, u Muzeju ima nečeg zlokobnog u tome koliko se ignorišu pojave u svetu koje nisu stoprocentno ružičaste.

Baš kao što su svi ti smešci članove benda ABBA činili mnogo jezivijom od bilo kog rokera koji je pokušavao da šokira javnost – ozbiljno, samo pogledajte spot za Vaterloi pokušajte da se ne userete od straha – forsirani marš veselja u Muzeju u kome se ABBA predstavlja kao jedini švedski bend u svemiru koji je tek prestankom rada dozvolio bilo kom drugom švedskom bendu da se pojavi, deluje gotovo totalitarno. Mada, uopšte ne govorim ovo da bih kritikovao grupu ili muzej – to je savršen odraz benda, iako je užasan odraz stvarnosti. Ali najiskrenije, ko, zaboga, želi da živi u stvarnosti? Stvarnost je nezgodna i tužna. To je mesto na kome smo suočeni sa haosom, patnjama, i na kraju smrću. I užasi i magija benda ABBA su u tome što su uspeli da egzistiraju potpuno van takvih depresivnih trivijalnosti, i stekli besmrtnost u redu, radu i veselju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Abba
Vice Blog
fenomeni
Kultura
музей
Švedska
Evrovizija