Živeo kralj Artur, vladar Stounhendža

Negde u pozadini monotonih i rutinskih fotografija vašeg ujaka i njegove letnje posete Stounhedžu, velike su šanse da ćete videti jedinstvenog, krupnog, starijeg čoveka. On je često tamo i naslanja se na ograde duž nalazišta. Najverovatnije nosi graciozne bele odore ukrašene crvenim zmajem koji ima mač, limenu krunu za koju su prikovani zmaj i keltski krst, i prokletu sablju za pasom. Mnogi turisti ga fotkaju, misleći da je čudan istorijski inventar koji su tu postavili staratelji nalazišta, "Engleska baština".

Ali on to definitivno nije. On je Artur Uter Pendragon, nekadašnji i budući kralj Britona koji će se ponovo uzdići da odbrani zemlju, njene ljude i istoriju. Ili bar on tako kaže.

Artur je deo inventara u Stounhendžu više od dve decenije, a s vremena na vreme se pojavi u britanskim vestima zbog svađa sa upravom nalazišta. Ranije su se on i njegovi drugovi Druidi borili za pristup nalazištu, u početku samo radi proslave letnje kratkodnevnice, a kasnije i za opšti pristup. A nakon što je dobio to pravo, mnogi Druidi su sebe tapšali po ramenu i otišli dalje, ali on je nastavio da se bori, i na sudovima i van njih - i to za ponovno sahranjivanje iskopanih kostiju za koje on smatra da su poštovani preci Druidi, a protiv diznifikacije nalazišta, i protiv gradnje i razvoja koji može da uništi ambijent nalazišta. U skorije vreme je ubedio Ministarstvo odbrane da izmeni planove za gradnju novih kasarni kako bi sačuvao put sunca za vreme kratkodnevnice.

Za mnoge Britance, to je sve što dobijaju od ovog kralja Artura. On je u ulozi Druida, imitira, i opsednut je jednim istorijskim nalazištem. Ali Stounhendž je samo jedna fensi stvar od mnogih kojima se bavi. On i njegov lični Loyal Arthurian Warband, kolektiv Druida koji broji možda i do 10 hiljada članova širom sveta koji su se zakleli sa njegovim mačem na ramenima, da će braniti istinu koju poznaju, poštovati svoju reč, i podržavati pravdu kroz akciju i proteste širom Ujedinjenog Krajevstva, za paganska, liberterijanska i prava životne sredine. Prethodnih godina, borili su za klimatske promene, javno stanovanje i protiv tabloidnog novinarstva tužbama, mitinzima, direktnom akcijom, pa čak i verom u moći koje su iznad ljudskog poimanja i njihovu sposobnost da utiču na svet.

Uskoro ću se, kaže Artur "usmeriti na bušotine i ostale stvari koje su manje u oku javnosti od Stounhendža." Sledeće godine će biti nezavisni parlamentarni kandidat za Salzberi na izborima u Britaniji - što nije njegova prva politička tačka - i pokušaće, kao kandidat, "da se bori za ljude, od ljudi", a takođe, da natera druge da podrže izbore i izvan političkog sistema.

I sve ovo će raditi kao kralj Artur, zato što je mrtav ozbiljan kada kaže da je reinkarnacija legendarnog britanskog narodnog heroja, toliko ozbiljan da je 1986. zvanično promenio ime, što se vidi u njegovom pasošu, gde je, posle manje borbe, uspeo da izbori da na slici bude obučen u svoje odore i da nosi krunu.

Naravno, Artur nije oduvek bio Artur. Nekada je bio Džon Timoti Rotvel, član Gravediggers/Saddletramps bajkerske bande sedamdesetih. Poznat među prijateljima kao kralj Džon, u bajkerskim danima pravio je žurke u napuštenom zamku Odiham. Osamdesetih, bajkeri su počeli sa partijanjem i u Stounhendžu, a 1985. pridružili su se Druidima protiv Margaret Tačer. Kada je premijerka poslala policiju da presretne one koji izgledaju kao da slave letnju kratkodnevnicu 1985, Rotvel i kompanija su krenuli motorima u njihovu odbranu, ali nisu uspeli.

Osamdesetih je Rotvel negde pokupio knjigu o kralju Arturu. Nikada nije mnogo čitao o toj legendi, ali je istog trenutka prepoznao sebe u pričama. Osetio je toliku povezanost da je 1986. promenio ime, odrekao se dobara ovog sveta, naskočio na motor - modernu verziju konja - i odvezao se u Stounhendž da traži Ekskalibur. Tamo ga nije našao, ali je u povratku video mač u izlogu jedne prodavnice, stao, i saznao da je to mač iz filma "Ekskalibur" iz 1981, a da će vlasnik, navodno, prodati mač samo kralju Arturu lično. Pokazao mu je ličnu kartu i izašao iz prodavnice sa mačem.

Od tada je legenda oko njega rasla, a postepeno je sticao priznanje i među Druidima, ali i u engleskom zakonu. Pošto je upoznao Rola Mauflinga, glavnog Druida iz reda Glastonberi, odlučio je da upozna i modernog Merlina. Red mu je dodelio titulu Pendragona i proglasili ga svojim nosiocem mača. Tada je osnovao sopstveni odred krajem 1986, i priključio ga odredima Druida 1990. na majskom Keltskom festivalu u Beltanu. Do 1998, pet glavnih redova Druida u Britaniji sastali su na Kingstomu kod reke Tema i, tokom protesta, imenovali su ga Vrhunskim kraljem Druida Britanije na drevnom anglosaksonskom kamenu za krunisanje, istaknutom na gradskom trgu.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Bogovi naši: Grci koji i danas veruju u antičke bogove":

__________________________________________________________________

Ranije, 1994, engleski sudovi su digli ruke i priznali njegov identitet, dozvoljavajući mu da nosi odore i mač u sudu tokom procesa za dvogodišnje izbegavanje plaćanja poreza. Čak su mu dozvolili da položi zakletvu sa Ekskaliburom. Na kraju, posle trideset hapšenja u kojima je Artur odbio da skine svoje odore i bio prisiljen da bude nag u samici, saglasili su se da dozvole njemu i drugim britanskim Druidima da nose svoje odore i u zatvoru.

Kako je vreme prolazilio Artur je, ipak, pokazao da je čvršći nego mnogi njegovi drugovi Druidi. Godinama je bilo nagoveštaja direktne akcije i uličnih protesta u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali je njihova borba izbledela. "To je deo opšte političke klime", kaže Artur. "Tačer je podsticala otpor, ali sada nas ništa ne ujedinjuje."

Ali kako je sve to bledelo, lideri Druida su shvatili da su dobili neka prava, te su postali manje spremni da se žrtvuju za nova. Ironično, kaže Artur, "većinu (stečenih prava koja su ih zadovoljila) tih stvari sam stekao borbom… Sada strahujem da drugi paganski lideri čekaju za mrvice sa šefovog stola. Plaše se da zaljuljaju brod". Dok su mnogi Druidi napustili pokrete direktne akcije i smekšali u uobičajene, kulturalne simpatizere ili pasivne kritičare, Artur je ostao vezan za Stounhendž, gde je hapšen, i prema njegovim rečima, "motivisao (druge) sopstvenim primerom i vodio iz prvih redova". Artur veruje da je on narodni junak i kaže: "Ja se ne plašim da zaljuljam brod."

Danas su odnosi između Artura i Druida hladni. Na nekim drudiskim forumima ga opisuju kao dogmatskog apsolutistu, lažnog predstavljača i nepotrebnog nedruželjubivog zilota koji naginje ka neo-paganizmu. Zauzvrat, Artur se odrekao svih titula koji su mu dodelile druge grupe Druida i izabrao samo da sebe zove Komandantom borbe Druida i Titularnim Vladarom i Izabranim šefom sopstvenog Loyal Arthurian odreda, nezavisnih i samoprozvanih militantnih (ipak nenasilnih) aktivista druidskih levičara.

Artur zna da je sposoban da ostane bitan i privlači pažnju najviše zato što je šezdesetogodišnjak koji tvrdi da je kralj Artur. Kada se kandidovao 2010. godine, priznao je da njegova ekscentričnost ima političku vrednost. Čak je, u nastupu strateške samosvesti, dodao Loyal u ime njegovog Arturian Warbanda, samo da bi akronim na sudskim dokumentima i novinskim članicma glasio LAW (zakon). Kada se pojavljuje u sudu u odorama, završi u novinama, i nema problema sa bljutavošću samog čina. "Ako će me to što sam ludak koji misli da je kralj Artur dovesti do govornice", kaže, "koristiću to ime kao oruđe, kao oružje. Jednom sam sazvao konferenciju za štampu i nisam se pojavio, ali sam ih pozvao da dođu na mesto gde se održava protest tako da kada su reporteri stigli i pitali 'Gde je Artur?', nisu imali izbora, morali su da pokriju protest."

Ipak, činjenica da zdravorazumski koristi svoj izgled ne treba da umanji njegovu apsolutnu veru u sopstveni identitet. Zvanično je govorio kako je ponovo doživeo stara sećanja bitaka sa Saksonima i irskim piratima kod Stounhendža. Kaže da može sa sigurnošću da tvrdi da su Vinston Čerčil, Kraljica Elizabeta druga, i nadbiskup Kenterberija istinski Druidi, ali da ih on nadmašuje po činu kao Vrhovni Druid. Ne brine ga previše to što nije naširoko prihvaćen u narodu, jer, kako kaže: "legenda je oduvek pogrešno interpretirana, ne radi se o tome da će se ponovo uzdići kada će Britaniji biti najpotrebniji, nego kada zemlji bude najpotrebniji". Zato on brani zemlju i samu istoriju, bez obzira na to da li su svi sa njim ili protiv njega. I veruje da je ovde zbog nečega važnog i da će pre nego što mu se život završi uraditi nešto veliko, samo nije siguran šta je to tačno. "Verujem da sam Artur", kaže, "tako da verujem da sam se vratio sa jakim razlogom. I kada dođe vreme za to, biću spreman."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu