Šta će ti se sve dogoditi na prvom usranom kancelarijskom poslu

Leto je, i ima mnogo ljudi koji su nedavno diplomirali i traže posao. Možda si u pitanju baš ti: stojiš tu sa diplomom u ruci, spreman si da započneš karijeru svojih snova. Ali dozvoli mi da ti saopštim novosti o tvojim snovima: umrli su. Morali su da budu ubijeni. Nećeš biti filozof ili istoričar umetnosti. Nećeš biti aktivista za ljudska prava, niti ćeš upravljati nekim dobrotvornim fondom. Tvoji snovi su mrtvi. Tvoji snovi su udavljeni na obali reke, po bledom jutarnjem suncu.

I tako si se leta 2015. našao u poziciji kao i mnogi drugi: završio si trogodišnje preskakanje birokratskih prepreka na faksu, i otkrio da je jedini posao za koji si kvalifikovan mesto nižeg službenika administracije. U slučaju da ne znaš, administracija je delikatna umetnost „sređivanja nebitnih stvari", kojih uvek ima na pretek – reke, okeani, čitave udaljene vodene planete njih – i koje treba obaviti. A pogodi ko će to da radi?

I tako, otišao si u agenciju za zapošljavanje, mama te je naterala da se obučeš malo previše zvanično za nešto što je neformalan razgovor sa nekim tipom po imenu Kreg, i predao si svoju jedinu stranicu CV-a u kome još uvek stoje samo ocene iz srednje škole i tvoja nagrada vojvode od Edinburga, stavio si kravatu i dobio posao na kome u suštini samo treba malo da buljiš u kompjuter. Kul. Evo šta će ti se tamo dešavati:

MORAĆEŠ DA TRPIŠ LOŠE DOSETKE U KANCELARIJSKOJ KUHINJI

Nijedna kancelarijska kuhinja na svetu nije dizajnirana da bude kuhinja: dizajnirana je da bude rezervna soba, ali je neko svojevoljno odlučio da u nju stavi veliki frižider i sićušnu sudoperu. I zbog toga će, svaki put kada odeš tamo da skuvaš kafu, neko ući i progurati se pored tebe da bi došao do frižidera i napraviti neku lošu šalu o tome. „Ovo je tako loše dizajnirano!", šali se ta osoba. „Ko je napravio ovu kuhinju"? Lavina pažljivo obeleženih plastičnih posuda sa lošom pastom će pokuljati iz frižidera i sručiti se na pod. Paket kesica sa čajem će se srušiti u sudoperu. A onda će primetiti jedinu čistu kašičicu u maloj posudi za escajg, i izgovoriće čuvenu repliku iz kancelarijske kuhinje: „Mogu li samo da…"

„Mogu li samo da…" je pitanje bez odgovora. To je pitanje bez težine. To nije ni pitanje, to je samo stremljene ka pitanju. „Izvini, mogu li samo da…" To znači da samo želi da se promuva pored tebe. Time govori: postoji veoma mala šansa da će nam se u sledećih sekund i po laktovi dodirnuti. To pitanje ukazuje i na nestrpljenje. Na taj način ti govori da ti treba previše vremena da iscediš kesicu sa čajem.

NEKO ĆE BAŠ DA SE NALJUTI ZBOG KAŠNJENJA, KAO DA JE IŠTA OD TOGA BITNO

„Duga pauza za ručak, zar ne?", neko će reći. To će verovatno biti Sandra. Jebena Sandra: koliko mnogo fotografija dece ti je potrebno na stolu? Za tvoju decu je uvreda to što ih smatraju inspirativnim za obračunavanje troškova, ili popunjavanje komplikovanog personalnog formulara za nabavku manje krtih čašica za jogurt. Da li ti mrziš svoju decu, Sandra?

U svakom slučaju, Sandra kljuca kao kokoška, zbog toga što si se na pauzi za ručak zadržao deset minuta duže. Šta možeš da kažeš: završio si u apoteci, u velikoj nabavci. „Sigurno je lepo nemati nekog hitnog posla". Ovo ti govori žena koja upravo pokušava da proda svoju kuću iz udobnosti kancelarijske stolice. Već nedeljama nije obavila nijedan telefonski razgovor i nije poslala nijedan mejl koji nije imao veze sa nekretninama. Sve do sada: „1 nepročitana poruka". „Zdravo", kaže Sandra, svim zaposlenima. „Samo jedno podsećanje na tačnost: trebalo bi da dolazimo u 9:30, i da nam pauza za ručak traje sat vremena. Sve vaše kolege se drže tih pravila: molim vas, budite obzirni". Ovo piše žena koja smišlja složene izgovore da ode po decu u školu. To je žena koja polako i bučno počinje da pakuje svoju tašnu u deset do šest i odlazi iste sekunde kada otkuca šest. Budite obzirni.

Stvar je u sledećem: jednom kada počneš da brineš o tačnoj količini vremena koje provodiš na poslu, brineš previše. Mi imamo konačan broj sati, minuta i sekundi na ovoj planeti. Da li zaista treba da traćimo 10 ili 12 sati dnevno sedeći za stolom na poslu i svako malo proveravati mejl, praveći se da nešto radimo? Da li bi zaista trebalo da nas je briga što smo ukrali majušni komadić vremena od večnosti i od naših šefova i posvetili ga sebi? Svi mi živimo, i svi ćemo umreti. Naša srca imaju konačan broj otkucaja. Jebeš tačnost, a jebi se i ti, Sandra.

NAUČIŠ KAKO DA PAUZU ZA RUČAK PRETVORIŠ U SLOBODNO POPODNE

Kada smo već kod toga, znaš da možeš da pretvoriš pauzu za ručak u trosatnu pauzu, zar ne? Evo o čemu se radi: niko ne obavlja nikakav posao onih dragocenih sat vremena posle ručka. Svi odu, ručaju, a onda upadaju u jednosatnu komu, i pregledaju popularne sajtove kao što je VICE.com. I ti to radiš. I misliš da si jedini, ali nisi – to radi i tvoj šef, tvoje kolege, pa i jebena Sandra.

Dakle, evo kako da pretvoriš pauzu za ručak u trosatnu pauzu: idi na ručak u podne. Pojedi sendvič, bazaj po radnjama, a onda se vrati na radno mesto u jedan popodne, kada svi ostali odlaze na ručak. Bez njihovog nadzora, možeš sat vremena da blejiš do mile volje, a kada se vrate i kada i sami provedu sat vremena zabušavajući, možeš da zabušavaš i ti, jer te niko ne nadgleda. Do tri popodne, radni dan je ionako već praktično završen, tako da do šest možeš samo da se šlepaš. „Zašto Britanija odumire, Džoele?", pitaju me ljudi. „Zašto ekonomija propada?" Ne znam.

RAZVIJAŠ SLOŽEN ODNOS SA GOTOVIM JELIMA IZ, JER JE TO JEDINO ŠTO MOŽEŠ STALNO SEBI DA PRIUŠTIŠ PORED SVOJE MIZERNE, MIZERNE PLATE

U nekom trenutku, odlepićeš jer prodavnica u koju stalno odlaziš prestala da prodaje sendvič sa kobasicom od piletine, i umesto toga uveo „mesni baget". Izgubićeš razum. Ti si stupio u brak sa kobasicama od piletine. Obećao si im se. A pogledaj sebe sada: na kolenima plačeš pored gondole sa gotovim jelima, nadajući se da će sendvič sa tunom i krastavčićima ispuniti tvoju zjapeću prazninu, a znaš da neće. Samo pokušaj da pobegneš od mračne i jednostavne ljubavi „Teskovog" mesnog bageta za 3 funte. Nećeš moći.

BIĆE PASIVNO-AGRESIVNIH PORUKA U KUHINJI, KOJE ĆE UBRZO ESKALIRATI U LANAC KANCELARIJSKIH MEJLOVA O KUHINJI, JER JE TA OSOBA KOJA SVAKI DAN DONOSI RUČAK OD KUĆE – SA JEBENOM PORUKOM NA KUTIJI, SA SVE JEBENIM KUVANIM JAJETOM – NEGDE ZATURILA SVOJ RUČAK, I PRETPOSTAVLJA DA JE NEKO UZEO NJENU JEBENU, MUSAVU PLASTIČNU KUTIJU, I KAČI PLASTIFICIRANU PORUKU FORMATA A 4 NA FRIŽIDER KOJA GLASI 'LJUDI, MOLIM VAS, POŠTUJTE TUĐI RUČAK', ILI JOŠ GORE, OSTAVIĆE PLASTIFICIRANI A4 U SUDOPERI – I TIME SUDOPERU, ZAJEDNIČKU SUDOPERU, UČINITI NEUPOTREBLJIVOM, JER GA JE ZALEPILA PAUKOVOM MREŽOM SELOTEJPA – JER UNUTRA IMA TAČNO TRI KAŠIKE ISPRLJANE PUTEROM OD KIKIRIKIJA, KAO DA JE APSOLUTNO NEMOGUĆE SPRATI PUTER OD KIKIRIKIJA SA KAŠIKE

Mislim, pretpostavljam da želim da kažem da svako ko radi u kancelariji duže od pet godina neminovno izgubi razum i poludi i postane dosadan kao proliv i misli da je nešto poput ovoga bitno.

MORAŠ DA SE JAVLJAŠ NA TELEFON KAO NORMALAN ČOVEK

Ne znam za tebe, ali pošto sam dete koje je odraslo s internetom, meni je bilo kakva komunikacija koja je složenija od MSN mesindžera sasvim nepotrebna i odurna. Ali znaš li koliko u kancelarijama često zazvoni telefon? Ti ljudi postavljaju pitanja na koje bi mejlom lakše dobili odgovor, ali ne: oni zovu, razmeću se, a ti se zezneš i kažeš im kako se zoveš, i dobijaš napad panike jer će uskoro podne, i ne znaš da li treba da kažeš „dobro jutro" ili „dobar dan", i počneš da se znojiš, slušalica ti klizi iz ruke, a poziv nije ni upućen tebi, pa pišeš poruku ko je zvao i zbog čega, a osoba koju su tražili se vraća sa pauze za ručak i kaže, „Šta, da ga nazovem? Bljak. Neću. Poslaću mu mejl". Zabranite telefone.

UČESTVOVAĆEŠ U GLUPIM KANCELARIJSKIM ŠALAMA KOJE TRAJU PREDUGO I POSTAJU UZREČICE U STVARNOM ŽIVOTU

Problem sa kancelarijskim poslom – četiri siva zida sa nekoliko pregrada, minimalna količina fluorescentnog osvetljenja i slabi stoni ventilatori, stotinu sivih, metalnih kompjutera sa „citriksom", jer se normalnoj verziji „vindouza" navodno ne može verovati, pa moraš da koristiš neki nategnuti „OS", posebno osmišljen da ti onemogući da skidaš porniće – problem sa kancelarijskim poslom je taj što je u pitanju najturobniji oblik egzistencije koji može da te snađe, i tih nekoliko malih pukotina kroz koje se svakog tvog užasnog radnog dana pojavi dnevna svetlost naknadnom pameću postanu ogromne i nalik suncu, i zbog toga svaki put kada neko padne držeći dve šolje čaja i prospe ih po sebi postaje najsmešnija stvar na svetu, oko koje ćete se još uvek šaliti i osam meseci kasnije i pričati o tome posle posla u pabu.

Evo nekih smešnih događaja sa posla koje sam ja prepričavao i koje – kada razmisliš o njima na svetlosti dana – zapravo i nisu smešne, ali ja sam uživao u njima, jer nisam imao pametnija posla:

I tako, kancelarija je mesto na koje šala odlazi da umre i gde je očajni bolničari na trenutak ožive, ali ona ponovo umre, i tako u nedogled.

PRESTANE DA TI BUDE ČAK I IZDALEKA STALO

Da li ti je ikada i bilo? Ne baš. Ali prve nedelje si barem dolazio na posao odeven tačno po propisima, pre nego što si primetio da to niko drugi ne radi, pa si bacio kravatu i otkopčao par dugmića na košulji. A sada sediš mamuran i igraš „majnsviper" do 5 popodne. I tu si se zaglavio: suviše si nemotivisan da bi ti se iole jebalo za posao, zaglavio si na tom mestu jer ih nisi dovoljno zadivio da bi napredovao. U čistilištu korpi za papir i ljudi koji su opsednuti dezinfekcionim sredstvom za ruke. U beskonačnosti neobjašnjivo pokvarenih štampača i ljudi koji pažljivo otvaraju plastične patent-kesice da bi mogli ponovo da ih upotrebe. To je svet kancelarijskog posla najnižeg ranga. Dobrodošao.

Ipak razmišljate o nekoj alternativi? Zašto ne biste postali najopasniji uterivač dugova kao ovaj lik iz Velike Britanije:

NEKO ČIJA JE OSNOVNA KARAKTERNA OSOBINA TA DA VOLE DA IM SE KAFA I/ILI ČAJ PRIPREMA NA NEKI VEOMA POSEBAN NAČIN, I AKO NA BILO KOJI NAČIN ODSTUPIŠ OD TOGA KADA JE NA TEBE RED DA DONESEŠ ČAJ I/ILI KAFU ON ĆE TI PUNIH PET MINUTA PRIČATI O TOME KAKO IM ČAJ I/ILI KAFA NE VALJA

Za ovo krivim „Starbaks", jer otkako se on pojavio – sa svim mogućnostima izbora, penušavim mlekom i beskonačnim kombinacijama – otkako se pojavio, svaki kancelarijski drkadžija je u fazonu: „Ali ne, ja sam hteo kafu sa sojinim mlekom". Svi su u fazonu: „Moraš da mi ga skuvaš u posebnoj, staklenoj, prozirnoj šolji, a onda moraš da dodaš agavu".

Ponudio si se da doneseš čaj samo da bi imao izgovor da ustaneš i protegneš noge, a sada si natovaren kao mazga, tegliš zaslađivače i med, i specijalnu spravu za penušavo mleko. A sada neki drkadžija koji se loži na kafu od tebe traži da uradiš nešto komplikovano jer, „Ne mogu ništa da uradim dok ne popijem kafu".

U suštini: ako za stolom piješ bilo šta drugo osim depresivnog, sivog čaja ili užasne instant kafe, onda imaš previsoko mišljenje o sebi i moraš malo da iskuliraš.

BELA TABLA

U kancelariji uvek postoji bela tabla, i nikada ti ne dozvoljavaju da na njoj nacrtaš kurac.

NEKO SLUČAJNO POŠALJE CIRKULARNI MEJL SVIM ZAPOSLENIMA I TI ŠALJIVO ODGOVORIŠ NA CIRKULARNI MEJL, A ONDA TI POLICIJA ZA CIRKULARNE MEJLOVE KAŽE DA NE ZLOUPOTREBLJAVAŠ CIRKULARNE MEJLOVE, A ŠEF TI DAJE ZVANIČNU VERBALNU OPOMENU ZBOG ZLOUPOTREBE CIRKULARNIH MEJLOVA

Zbog toga što je svetinja, cirkularni mejl služi kao biro za izgubljene stvari pronađene u upišanom toaletu („Nađena zlatna ogrlica, molimo vas, podignite je na recepciji"; „Nađena burma na lavabou u toaletu. Bez pitanja, samo je uzmite na recepciji"; Iz nekog razloga, u toaletu je ostavljen čitav ranac toalet papira, molim vas, pokupite ga na recepciji") i za objave da u četvrtak dolaze dva snabdevača iz teretane, i da bi neko mogao da ode da se makar sretne s njima. Cirkularni mejlovi nisu za šale i dosetke. Ne zloupotrebljavaj cirkularni mejl.

POČEĆEŠ DA IGRAŠ FUDBAL POSLE POSLA, ILI NEKO SLIČNO SRANJE, I SHVATIĆEŠ DA VEĆI DEO DANA PROVODIŠ SA POTPUNO ISTIM LJUDIMA

Mislim, to može da bude bilo kakva aktivnost posle posla, osmišljena da te navede da još malo vremena provedeš sa svojim kolegama – to može da bude piće koje ćuteći ispijate u pabu, čudno organizovan kolektivni odlazak u pozorište, dosadna žurka za useljenje – ali fudbal je najčešći. Jer fudbal je zabavan, zar ne? Malo se zezate, igrate petoro porotiv petoro. U redu je, zar ne?

Uvek postoji jedan tip koji je sav organizovan – uvek igra u odbrani, ima veliku kolekciju fudbalerske opreme iz devedesetih, par sportskih naočara sa dioptrijom, da ne bi slomio obične dok vešto dribla – i koji početkom nedelje pošalje onaj ključni mejl („Moram da znam koliko nas je, momci. Ponesite jedan beli dres i jedan u boji. Ponesite patike za fudbal, teren nas košta 6 funti po čoveku".) da pokrene celu stvar, i ubrzo ćeš uhvatiti sebe kako ideš na fudbal svake nedelje. Naravno, posle odete na pivo, a onda neko predloži da odete na picu i vi odete, a onda se u ponoć zatekneš na stanici metroa i čuješ sebe kako izgovaraš, „Da, vidimo se za… osam i po sati".

I onda shvataš: namamili su te neobaveznom rekreativnom aktivnošću da se sprijateljiš sa kolegama, da si se sa jednim od njih dogovorio da se vidite u subotu, da ti životom sada upravlja interakcija sa istih šest ljudi koje su rukovodioci personalnog odredili da rade sa tobom, da nemaš ni prijatelja ni ličnost. Ne nasedaj na ovu prevaru. Ne petljaj se u fudbal.

NEKO STEKNE MALU DOZU MOĆI NA POSLU I SMESTA POSTAJE DIKTATOR

„Zdravo, Džoele, primetio sam da si tri puta odštampao jedan dokument, jer je prvi put nekako odštampan u formatu A3, a sledeći put u formatu A5, ali veličine A4. Kao što znaš, nedavno sam postavljen za nadzornika reciklaže papira – ne, nisam dobio povišicu, samo više odgovornosti, ali to je važan korak u mom planu da u narednih 15 godina ovde dobijem unapređenje – u svakom slučaju, samo želim da ti kažem da ću ovo morati da prijavim personalnom, a to bi zajedno sa tvojim stalnim kašnjenjem moglo da rezultira zvaničnom opomenom. Žao mi je, ali moram".

Odjebi, Time. Pomogao sam ti da se preseliš, drkadžijo.

OTIĆI ĆETE NA VEOMA POSRAN RADNI IZLET

Jednom godišnje, neko iz gornjeg ešalona menadžera će odlučiti da svi treba da odete na radni izlet, i to naučno dokazano najnepodesnijeg dana da ne budeš u kancelariji, i svi ćete se naći u sali za konferencije u nekom hotelu, gde će vam dva glumca koji su postali gurui za osoblje drsko govoriti da treba da razmišljate nekonvencionalno, pre nego što vas nateraju da svi zajedno obavljate neku groznu aktivnost, na primer da u tišini šetate bosi po prostoriji, gledate jedni druge u oči i smešite se.

Onda će se pojaviti neki rukovodilac kojeg se jedva sećaš sa disciplinske komisije i govoriti dvadeset minuta o budućnosti kompanije, nakon čega će vam biti posluženi sendviči. Dobra stvar je što će te pustiti u 4 popodne, tako da će ti to ipak biti jedan od najlepših dana na poslu, kada se sve sabere i oduzme.

Nisi verovao da ćeš se u to pretvoriti, zar ne? Bićeš iskreno uzbuđen zbog toga što stižeš kući na „Holiouks". Ispostavlja se da je biti odrastao prilično razočaravajuće.

ONA DRUGA OSOBA KOJA IMA SNOVE TE NATERA DA PROVEDEŠ NEŠTO OD SVOG DRAGOCENOG SLOBODNOG VREMENA PODRŽAVAJUĆI JE

Činiš to zato što i ti imaš snove, zar ne? Želiš da budeš neko i nešto. Ne znam, možda… ne znam. Ne znam kakve snove ljudi imaju. Gitara? Gitarista? Nešto u vezi sa gitarom. „Kako ti ide s gitarom", pitaju te ljudi na poslu, jer si u intervjuu napisao kako ti je ovaj posao samo privremeno rešenje, dok ne ostvariš uspeh kao gitarista. „Da", kažeš ti. „Dobro". Cele kalendarske godine nisi ni pipnuo gitaru. U stvari, gde ti je gitara? Jesi li… jebote, jesi li je zaboravio u starom stanu?

To je sada nebitno, jer nisi jedini klinac u kancelariji koji ima snove: tamo u uglu, mlađi i bistriji od tebe, sedi Majkl, koji ima bend. „Sviram večeras sa bendom", kaže on uplašeno, lep kao lutka. Češka se po glavi i gleda u pod. „Ako se nekome ide, neka dođe. Ulaz je besplatan". I tako se zatekneš u nekoj rupčagi od bara, sa Šilom iz računovodstva („Morala sam da zamolim komšinicu da mi pričuva dete", kaže ona. „Ja volim da se zezam. Volim zezanje"), sediš tamo u jebenoj košulji i štofanim pantalonama i gledaš Majkla jebenog Tempa kako se štimuje. I bend mu je stvarno dobar. Sviraju tačno onakvu muziku kakvu ti voliš i kakvu si se nadao da ćeš jednog dana svirati profesionalno. Izvode čak i obradu jedne od tvojih omiljenih, opskurnih dens pesama. A ti cevčiš pivo za pivom, dok se toplo i meko Šilino telo sve više pribija uz tebe, i pitaš se kako to da je sve otišlo dođavola. Jebi se, Majkle. Jebi se i ti, i tvoji snovi.

KONAČNO NALAZIŠ DRUGI POSAO

Jedna napomena: to se možda nikada neće dogoditi. Možda ćeš zauvek ostati zatočen u toj kancelariji nalik grobnici u kojoj sada ovo čitaš. Možda ćeš tu i umreti. Znaš li koliko ljudi umire za svojim radnim stolovima? Mnogo više nego što misliš. Samo im glava padne na tastaturu. A pošto radiš koliko radiš, koliko će vremena proći pre nego što će neko primetiti da nešto nije u redu? Sat vremena? Jedan dan? Ako sediš u ćošku, moguće je da bi tek posle nedelju dana primetili da ti se posao nagomilao na stolu i da si umro. Osoba koja te zatekne mrtvog će morati da pogleda tvoju idenitifikacionu karticu, jer neće znati kako se zoveš. Oni u IT odeljenju će biti ljuti, jer si nekako uspeo da se izloguješ glavom kada si pao, a oni nemaju pristup datoteci lozinki, pa će morati da bace tvoj kompjuter. To je tvoje zaveštanje. Bačeni „Del" kompjuter. To si ti.

Ali ne, ti ćeš definitivno naći drugi posao. Problem je u tome što je teško tražiti ga dok se svakodnevno smaraš na svom usranom kancelarijskom poslu koji te melje kao šljunak, zar ne? I još je teže kada ti malo povećaju platu i nađeš se u tom uvrnutom čistilištu – mrziš svoj posao, da, potpuno si neispunjen, uvek na rubu beskonačne dosade – ali si takođe i zaglavljen tu, jer samo što nisi počeo da zarađuješ 20 hiljada funti godišnje, i plašiš se da skočiš, da ne bi pao i udavio se. Tako ti doakaju i stave uzicu oko vrata – podignu ti satnicu za 50 penija, i ti ostaneš tamo još godinu dana, a onda još jednu, a onda se jednog jutra probudiš i pomisliš, „Oh, danas treba da pošaljem onaj mejl". I onda se odjednom nalaziš u situaciji da na posao dolaziš ranije, a odlaziš kasnije, proveravaš poslovni mejl u autobusu, onda se probudiš sa dvadeset i pet godina i shvatiš da ti je zapravo stalo do tvog usranog posla. Ne. To ne sme da se dogodi. Ne.

Kako da nađeš pravi posao? Ne znam. Ali znam da sam svaki polupristojni napredak u karijeri postigao preko poznanika sa kojima sam razgovarao i suptilno im se žalio koliko ne volim svoj posao i da tražim nešto drugo, a ne tako što sam popunjavao beskrajno duge i komplikovane upitnike za poslove koje nisam želeo svim srcem, da bih ih potom poslao u digitalni ambis. Linkedin je u suštini za drkadžije i agente za prodaju nekretnina, da, ali osnovna ideja koja stoji iza njega – da su stvarni ljudi bolji za profesionalno povezivanje od slepog tumaranja po sokacima Monster.co.uk – je prilično valjana.

Tako da pretpostavljam da treba da stekneš neke prijatelje. Stekni prijatelje i nagovesti im koliko dobro umeš da kopiraš spisak zaduženja. Stekni prijatelje i govori im stvari kao što su, „Danas ne mogu da častim turu, već tri jebene godine primam istu mizernu platu, i stvarno bih mogao malo da napredujem". Shvatiće tvoj nagoveštaj. Možda bi mogao ritualno da ubiješ agenta za zapošljavanje, ili tako nešto. Pošalji poruku sa svojim namerama. Možda bi mogao da natakneš njegovu glavu na šiljak, staviš one table za reklame na sebe, odeš na stanicu i vičeš, „ZAISTA SAM OZBILJNO MISLIO, SADA BIH VOLEO DA NAĐEM PRISTOJAN DRUGI POSAO". Budi kreativan. Razmišljaj nekonvencionalno. Učini to za sebe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu