Razvoj i uspon Turske kao košarkaške evropske sile

Ilustracija: Miladin Miletić

Pre nekih dobrih 20 godina, igrao sam basket u školskom dvorištu kada je na teren došao taj neki lik – ne sećam se sada kako se zove, ali hajde da ga potrebe teksta nazovemo Miki – seo na zidić pored i strpljivo čekao svoj red. Miki je bio par godina mlađi od nas, ali i dobrih 10-15cm viši, i trenirao je u nekom od beogradskih klubova. Već tada bio je procenjen kao solidan talenat, branio boje škole u SOSovoj pokojnoj ligi budućih šampiona, i tako dalje.

U jednoj od pauza između mečeva, Miki je počeo da priča kako već sada ima ponude da se preseli u inostranstvo i nastavi da igra košarku kao „stipendista". U to doba, bila je to manje-više standardna praksa kojoj su uglavnom pribegavali grčki klubovi – spaziš klinca iz Srbije, platiš njemu i roditeljima smeštaj i hranu, svi dobiju grčke pasoše (i imena), klubovi se liše jednog stranca na rosteru za male pare. Tim putem pošli su tada igrači kakvi su recimo bili Peđa Stojaković, Marko Jarić, Milan Gurović, Dušan Vukčević, Dragan Tarlać, Rašo Nesterović i još mnogi.

U svakom slučaju, Miki u jednom momentu kaže, možda ode i u Tursku. Tamo ide neki njegov trener, koji bi ga povukao za sobom, dobri uslovi, ovo ono.

„Turska?", rekoh ja uz pogled koji je govorio više od podrugljivog akcenta kojim sam izgovorio ime ove azijske zemlje. „Šta ćeš bre u Turskoj, ko još tamo ide da živi i igra? Si lud bre ti?"

Miki me je samo pogledao, odmahnuo rukom i rekao „alo bre seljačino, Istanbul ti je kao Pariz. Pojma ti nemaš o životu". I ono, nije da je slagao – sa 15 godina i jedva tri pečata u pasošu, nisam imao nikakvog pojma u životu. Najmanje o tome da neki Srbin može i hoće da ide u Tursku. A još manje da se u Turskoj igra košarka. Što vam samo pokazuje da sam u formativnoj mladosti (a i ne samo tada) često ispadao kreten u javnosti. Mada, to je već neka druga tema.

Krajem osamdesetih, klupski sport u Turskoj počeo je opasno da se razvija. Prvi iskorak napravio je fudbal, kada je istanbulski Galatasaraj na proleće 1989. stigao sve do polufinala tadašnjeg kupa šampiona. Steaua je ubedljivo slavila sa ukupnih 5-1, ali ostatak Evrope bio je upozoren – Turci su zvanično stigli na evropsku scenu.

U košarci, priča nekako počinje sa klubom koji se danas zove Anadolu Efes, ali ga ljubitelji košarke iz 90tih pamte kao „Efes Pilsen". Potpomognut novcem koji je u tim upumpavao pivski magnat iz Istanbula, Efes je stidljivo gradio svoju reputaciju u Evropi. Još koliko 1981, Crvena Zvezda ih je u tadašnjem Kupu Koraća ispratila kući sa 103-82, a šest godina kasnije Cibona ih je u Kupu Kupova u Zagrebu doslovno rastavila od života sa 125-78. Najveći uspeh osamdesetih napravljen je na samom kraju dekade, kada je 1990. u Februaru u četvrtfinalnom dvomeču Efes položio oružje pred sarajevskom Bosnom.

Pravi proboj nastao je devedesetih. Revolucija je krenula dolaskom nekadašnjeg plejmejkera Jugoplastike i Rabotničkog Petra Naumoskog. Naumoski, agresivan up-tempo igrač koji je pre svega bio košgeterski nastrojen, odlično se uklopio mladim turskim bekovima Ufukom Saridžom i Volkanom Ajdinom. Taj tim, potpomognut centrom Tamerom Ojgucem i američkim internacionalcem Lerijem Richardom, stigao je do finala Kupa Saporte (ex-Kup Kupova) gde su u neizvesnoj utakmici tesno izgubili od tada velikog Arisa sa 50-48.

Efes se nije brzo pokolebao. Dogodine je tim debitovao u Evroligi, i brzo je cela Evropa saznala da se u Tursku više ne dolazi samo na vikend šoping. Efes je prvo u kvalifikacijama izbacio litvanski Žalgiris, a grupe je završio sa skorom 10-4. U dvorani Abdi Ipekči pali su tada po prvi put Panathinaikos, Huventud (te godine prvak Evrope) i Kinder, a iz „pakla Istanbula" pobedu je te godine jedino uspela da izvuče Cibona. U četvrtfinalu, Barcelona je ipak bila jači rival i snovi o Fajnal foru odloženi su za neku drugu godinu.

Nije se puno čekalo i do prvog trofeja. Sada ojačani američkim centrom Konradom Mekrejom, koji je mnogima ostao u sećanju po svojim atraktivnim zakucavanjima, i mladim Novopazarcem Mirsadom Turkčanom tj. Jahovićem, budućim najboljim skakačem u istoriji Evrolige, Efes je 1996. stigao sve do finala Kupa Koraća, gde ih je čekao Stefanel Boše Tanjevića, sa sve Bodirogom, Đentileom, Fućkom i NBA veteranom Rolandom Blekmenom. U prvom meču, pred 12,000 razuzdanih navijača koji su napravili samo Turcima svojstvenu atmosferu, Efes je na krilima Naumoskog (31 poen, 10 asistencija i svih 40 minuta na parketu) stigao do velikih 8 poena prednosti. U revanšu, gde je ponovo nerešivi Naumovski ubacio 26 komada, Stefanel je stao na 77-70 – Turska je imala svoj prvi klupski evropski košarkaški trofej. Kasnije će se ispostaviti i jedini do sada.

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Šampioni ulice

_________________________________________________________________________

Ubrzo se pročulo da je Turska nova obećana zemlja. Pored Efesa, svoje košarkaške sekcije ojačali su i tradicionalne veličine Fenerbahče, Galatasaraj i Bešiktaš, a konditorski gigant Ulker oformio je takođe svoju ekipu koja je brzo ušla u sam vrh domaćeg takmičenja. Sredinom i krajem devedesetih, turska košarka predstavljala je pravi tonik za ljubitelje brze i dinamične igre, koja je u tadašnjoj Evropi pod uticajem trougla Ivković-Maljković-Obradović postala gotovo demode. U Turskoj ste tada imali priliku da gledate ping-pong tempo igre, napade od 14 sekundi, pregršt šuteva za tri poena (mahom iz tranzicije) i kontranapade koji su se završavali šutevima iz naskoka – za nas, koji smo u to vreme bili učeni da u tim situacijama idemo na obruč makar ga protivnik gradio betonskim blokovima, bio je to popriličan šok.

Efes je nastavio da raste iz sezone u sezonu. U Beogradu smo ih ponovo videli na jesen 1996., kada ih je ugostio Partizan i u odličnom meču pobedio sa 76-72. Imali su Turci, tada još uvek sa Naumoskim i Saridžom, ali jači i za npr. Vasila Karaševa, i meč loptu za odlazak na F4 – majstoricu četvrtfinala protiv francuskog Asvela. Na veliku žalost brojne armije navijača, Francuzi su slavili sa 62-57 i otišli u Rim među najbolje. Džim Bilba je tada izjavio da je njegove saigrače najviše motivisalo to što su Turci tokom celokupnog zagrevanja skandirali „we will fuck you" na note Queenove „We Will Rock You"…

Kraj devedesetih i zvanično je promovisao tursku ligu među najkvalitetnija lokalna takmičenja koje nadzire FIBA Evropa. Evropska javnost je ostala šokirana kada je 1998. MVP Fajnal fora 1997. Dejvid Rivers iz moćnog Timsistema otišao u tada malo poznati Tofaš iz Burse – gde je u svoje dve godine boravka osvojio dve titule. Fenerbahče je te iste godine formirao svojevrsni „dream team" kada je doveo Mahmuda Abdula-Raufa, Žana Tabaka, Marka Milića i već pominjanog Mekreja, i navijači Zvezde imali su priliku da vide ovaj tim na delu u prvim mesecima 1999. kada su gostovali u Pioniru. Predrag Drobnjak, jedan od najtalentovanijih centara u tadašnjoj YUBA Ligi, je za neke ogromne pare (pričalo se o nekih par milion dolara tada) otišao u Efes. Godine su se nizale, a turski timovi ostali su jedina finansijski stabilna konstanta u svetu evropske košarke koji je sve više tonuo. Tako smo, recimo, u prethodnih 15 godina u dresovima turskih klubova mogli da gledamo i Alena Ajversona (Bešiktaš), Sašu Vujačića (Efes), Derika Ejlstona (Efes), Trajana Lengdona (Efes), Derona Vilijamsa (Bešiktaš), Rendija Livingstona (Galatasaraj), Dalas Komegis (Fenerbahče), kao i mnoge druge evropske zvezde košarke kojima nema broja.

Paralelno sa klupskom, rasla je i reprezentativna košarka – doduše mnogo sporije iz objašnjivih razloga. Bogate gazde velikih klubova su novcima mogli da plate vrhunske strance, ali lokalne snage su tek počele da se uče zanatu u to vreme. Jedine opipljive uspehe Turci su postigli kada ih je FIBA pomogla domaćinstvom – 2001. na Eurobasketu osvojili su srebro, a 2010. na Svetskom Prvenstvu takođe – srebro. Najveći uspeh van svoje zemlje ostvarili su davne 1949. u Egiptu (opet taj Evrobasket u Egiptu!), kada su bili četvrti. U modernoj eri, dalje od osmog mesta u Evropi (Poljska 2009), tj. šestog na svetu (Japan 2006) nisu uspeli da dobace.

Tim iz 2001. predstavio je kulminaciju „zlatnih devedesetih". Trener Ajdin Ors je tada još mogao da računa i na jednog od najboljih turskih šutera svih vremena Haruna Erdenaja i hitrog pleja Orhuna Enea, sandžački duo Turkčan – Hidajet Turkoglu bio je u naponu snage, a u dobroj formi bili su tada i odlični bek Ibrahim Kutlay, NBA centar Memet Okur, dugogodišnje krilo Ulkera Haluk Jildirim i drugi. Devet godina kasnije, Boša Tanjević je dugogodišnji proces obnavljanja turskog nacionalnog tima krunisao srebrom, u generaciji koju je sada predvodio devet godina stariji i mnogo iskusniji Turkoglu, uz svesrdnu pomoć još jednog veterana 2001. Kerema Tunčerija, i mlađih (ne mladih) lavova Ersana Iljasove, Semiha Erdena, Endera Arslana i Omera Ašika.

Danas, može se reći da je Turska i dalje ona obećana zemlja iz polovine devedesetih, barem za profesionalne košarkaše. Uz izuzetak finansijskog kolapsa koji je prethodne sezone doživeo Galatasaraj (mada su se izgleda oporavili u međuvremenu), plate su još uvek jake, budžeti dobri, a takmičenje kvalitetno, kako u samoj Turskoj, tako i u Evropi. Prošle godine, do titule je došao Pinar iz Karšijake, pobedivši prvo Fener pa zatim i Efes, multimilionske projekte kojima rukovode Željko Obradović i Duda Ivković, što vam dovoljno govori o nivou domaće lige. Reprezentacija, zato, prolazi kroz ko zna koji ciklus obnove, i ove godine nastupa na Eurobasketu lišena pomoći NBA igrača kakvi su Ašik i Enes Kanter. U prvom kolu su senzacionalno pobedili Italiju, ali ih je vrlo brzo prizemljila Španija, pa ne možemo baš realno proceniti njihove domete dok ne počnu eliminacije, do kojih će verovatno stići.

Sveti gral evropske klupske košarke – Evroliga – još uvek nije nijednom otišao u Tursku, i pored enormnih ulaganja. Ali, planova za odustajanje za sada još uvek nema. Fenerbahče je lani stigao do Fajnal fora, gde ih je u polufinalu prelako zaustavio Real iz Madrida. Ove godine, Obradovićevi momci probaće opet, a glavno pojačanje im je novopečeni turski reprezentativac Bobi Dikson, tj. sada poznat kao Ali Muhamad, koji je stigao iz redova šampiona Pinara. I Efes, koji je zadržao osovine tima i sprečio Darija Šarića da prevremeno ode u NBA, deluje kao fin kandidat. A kao nagradu za kontinuirani napredak, čak dva ULEB-ova dodatna mesta otišla su put Bosfora (Pinar na B licencu i Darušafaka vajldkard), pa će Turci tako po prvi put u istoriji imati čak četiri Evroligaša – što je u ravni sa Špancima i njihovom ACB ligom.

A Miki? Nemam pojma šta se desilo sa njime. Nisam ga više viđao. Ako ste očekivali da je postao neko bitan, sigurno bi vam još na početku rekao njegovo ime pa bi ova priča imala i neki filmski kraj. To će, ipak, ovog puta izostati. Uostalom, to vam i ne treba ako dosad niste shvatili da se najbolja klupska košarka Evrope danas igra ili na njenom krajnjem zapadu – ili na njenom krajnjem istoku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu