Bio sam član biračkog odbora na izborima u Srbiji

Živeti u Srbiji i Beogradu devedesetih godina prošlog veka u Beogradu je bilo vrlo stresno. Politička borba, previranja i ratovi su jako uticali na moje detinjstvo i tinejdžersko doba, baš kao i svim mojim vršnjacima.

To su bile godine kada se umesto razmišljanja o izlascima, devojkama, putovanjima, diskotekama, žurkama, pa i školi, mnogo više razmišljalo o preživljavanju i politici. Živelo se dan za dan, porodice svih mojih prijatelja, kao i moja, imale su mnogo finansijskih problema i svi zajedno smo želeli neke promene.

Kao i mnoge druge, moja porodica je bila vrlo politički aktivna tih godina, a ćale je bio je jedan od osnivača stranke koja je, kako se kasnije ispostavilo, bila stožer promena političkog sistema u Srbiji.

I ja sam se zvanično aktivirao 1995. godine, kada sam napunio 18 godina. Punoletstvo mi je donelo prava glasa i nekako sam bio ponosan na to, jedva sam čekao svoju prvu priliku na izborima. To se desilo u jesen 1996. godine a pored činjenice da ću glasati, ćale se pobrinuo da odmah uletim u političku vatru: učlanio sam se u stranku, bio sam ponosan, postao sam član opozicione stranke koja se bori protiv Miloševićevih „komunjara".

Ti prvi izbori mi nisu bili zanimljivi samo zbog mogućnosti da najzad glasam, već i zbog učešća u samom izbornom procesu. Mesec dana pre izbora su mi javili da ću predstavljati stranku i biti u biračkom odboru na mom Savskom vencu. Prva reakcija mi je bila vau, ponosan sam, radiću važnu stvar a pritom sedeti sa neistomišljenicima za istim stolom ceo dan. Tek kasnije sam shvatio da se, zapravo, radi o tri dana, jer ceo izborni proces počinje primanjem biračkog materijala u četvrtak ili petak, njegovim prebrojavanjem, pa nekim sastankom u subotu, i na kraju izbornim danom.

Malo kasnije sam saznao da na tom biračkom mestu nikada do tada nije pobedila opozicija pa sam se još više primio, verujući da je vreme za poraz Slobe u ovoj mesnoj zajednici. Dočekao sam i taj dan, počinju izbori, a ja nemam pojma šta me čeka. Ćale mi je malo pomogao, obzirom da je imao iskustva, ali opet nisam imao predstavu kako sve to izgleda.

Prvi šok je bio informacija da moram da ustanem u 5.30 ujutru da bih se na vreme našao sa ostalim članovima biračkog odbora. Strašno me je zanimalo kakve će biti face iz ostalih stranaka, posebno iz režimskih i onih bliskih njima. Kao što sam i mislio, iz opozicionih su uglavnom bili mladi i ljudi srednjih godina, dok su oni "drugi" bili uglavnom matorci u sivo crnim kaputima, namršteni, nepoverljivi i nezainteresovani za bilo kakvu komunikaciju.

Kako je proticao dan, atmosfera je bila sve bolja, nekako se igrom slučaja postepeno upoznaš sa svima i nađeš neku temu za priču. Zanimljivo je da skoro niko nije pričao o onome zbog čega smo svi mi, ustvari, tu. Bilo je stvarno interesantno gledati strukturu ljudi koja glasa kako odmiče izborni dan: ujutro i u rano prepodne samo matorci i uglavnom „njihovi", usput se malo domunđavaju sa prijateljima koji su u biračkom odboru, lokalna ekipa. Već oko 11-12, počinje da dolazi mlađi svet, porodice sa decom, tinejdžeri i na biračkom mestu postaje veselije, mi dobijamo elan za rad, oseća se pobeda u vazduhu.

Komunikacija članova odbora sa strankom i izbornim štabom mi je bila posebno zanimljiva. Svetom još uvek nisu zavladali mobilni telefoni, tako da smo morali da koristimo alternativne načine komunikacije. Imali smo jedan fiksni telefon u nekoj kancelariji mesne zajednice u kojoj se nalazilo naše biračko mesto. Bukvalno smo se tukli oko toga ko je na redu da ga koristi. Najbolje zezanje je bilo kada su stranke i koalicije donosile ručak za članove biračkog odbora. Ko će šta dobiti i koja je stranka odrešila kesu, a koja nije. Mi smo dobili roštilj, a ostali samo sendviče, sećam se da smo im dupe pomerili. Mi, „strani plaćenici" imamo love, a oni ne.

Najgori deo dana je od 14-16 sati, vreme ručka kada nema mnogo glasača. Tako je i bilo, smorio sam se i jedva čekao kraj dana da počne nešto da se dešava. Kroz razgovor sa ostalim članovima odbora iz redova opozicije, ukapirao sam da je jako važna ta velika izlaznost popodne i predveče i da, ako tada bude velika, dobijamo. Navodno, u tom periodu bi trebalo da izađu da glasaju neodlučni, dosta klinaca koji su zaglavili negde prošlu noć i još poneki matorac koji se lomi ceo dan za koga će da glasa.

Kako je dan odmicao, atmosfera više nije bila toliko prijateljska, adrenalin od neizvesnosti ishoda je počeo da nas sve pravi nervoznima. Na našu sreću, broj glasača se povećavao svakog minuta i nezadovoljstvo Slobine ekipe je bilo sve vidljivije. Počeli su da dobacuju, da se žale, kritikuju, daju zvanične prigovore na naš rad. I mi i oni smo polako naslućivali da će pobeda biti naša i da će doći kraj njihovoj vladavini na ovom biračkom mestu.

I konačno je došao trenutak istine, osam je uveče i zatvaramo biračko mesto. Predstavnici SPS-a su bili žešće nervozni i zavladala je jako čudna atmosfera. Imao sam osećaj da će nas nekako prevariti, jer ipak, oni su i dalje vlast. Počinje brojanje. Kao što smo očekivali, na svaki listić koji je imao iole nešto drugačije zaokružen redni broj ispred kandidata, crticu neku, oni su izdvajali kao nepotpun. Bili smo besni, ali se nismo dali, radili smo i mi njima isto, čak je nama više išlo tako nešto u korist, jer je 70 odsto njihovih glasača bilo među starijim ljudima, što je značilo i dosta grešaka na listićima.

Teorije zavere i paranoja su sastavni deo tog izbornog dana. Svi pronađu nekog Čvorovića u sebi i veruju da će uhvatiti onu drugu stranu da nešto mulja. U suštini, ispostavilo se da je krađe glasova uvek bilo samo na izbornim mestima gde nije ni bilo opozicionih predstavnika u odborima, ili van biračkog mesta.

Posle nekih sat vremena i dva puta prebrojanih glasova, bilo je jasno da smo izvojevali pobedu. Bila je tesna, nismo imali mnogo više glasova, ali je bila slatka jer smo ih dobili na „njihovom terenu". Mrzovoljno su nam čestitali, a mi smo bili puni sebe.

Tada dolazi do najslađeg dela dana za pobednike, javljanje rezultata u izborni štab. Opet fiksni telefon, zoveš opštinski odbor stranke. A pošto su desetine ljudi sa raznih biračkih mesta zvalo isti broj u isto vreme, često ni u samoj stranci nisu znali rezultate dok neko ne bi fizički doneo zapisnik.

U našem opštinskom štabu, mi smo te noći bili heroji i ja sam bio deo toga. Bio sam srećan zbog svoje prve političke pobede. Osećao sam se dobro i korisno, a ispostavilo se da su ti izbori i ulični protesti koji su usledili narednih meseci bili prvi veliki poraz Miloševića i ekipe. U narednih desetak godina sam još nekoliko puta bio deo izbornog procesa i nije mi žao. Svašta sam naučio i o izborima i o svojim komšijama.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu