Fotografije mesta ubistava u Londonu

Ubistva se dešavaju svuda. U domovima, u parkovima, u poslovnim zgradama, ispred radnji. Ipak, kada policija i patolozi preuzmu istragu - kada se ubistvo pomene u lokalnim novinama - imamo običaj da zaboravimo da se ono tamo ikada desilo. Što je čudno, jer se na nedelju ili dve, značenje tog mesta u potpunosti promeni. To postaje mesto nečeg zastrašujućeg, nečega što bi trebalo da oboji to mesto godinama. Ali to se retko događa. Vreme prolazi i to mesto ponovo postaje beznačajno, anonimna zgrada u anonimnoj ulici.

Fotograf iz Londona, rođen u Meksiku, Antonio Olmos proveo je dve godine dokumentujući takva mesta za svoj projekat "Pejzaž ubistva". Objavio je knjigu pod istim nazivom pre nekoliko godina. Video sam te fotografije prvi put prošlog vikenda i odmah poželeo da razgovaram sa Antoniom o njima.

VICE: Ovaj projekat je počeo posle ubistva Džitke Nahodilove. Možeš li mi reći nešto o tome?

Antonio Olmos: Da, ja živim u delu Londona koji se zove Arnos Grouv, i jedan prijatelj mi je rekao da se desilo ubistvo u blizini. Otišao sam da vidim kuću gde se ubistvo dogodilo, i izgeldala isto kao i moja - samo što nije bilo ničega što bi ukazivalo na to da je tu neko ubijen. Neke komšije čak nisu ni znale da se tu nešto loše desilo.

Pregledao sam lokalne novine koje su nešto malo pisale o tome. Nije stiglo do nacionalne štampe i televizije. (Džitkino ubistvo) bilo je slučaj nasilja u porodici, a kasnije sam čuo za još jedno ubistvo usled porodičnog nasilja koje se desilo u Valthamstovu, pa sam počeo da fotografišem ova mesta, ali nisam znao gde će me to odvesti. Posle toga se u istom mestu desilo ubistvo među tinejdžerima, i to je stiglo do vesti. Primetio sam da ima razlike u tome kako se ove stvari medijski pokrivaju.

Da, a kako si pratio sva ta ubistva ako ih novine nisu pokrivala?

Pronašao sam vebsajt pod nazivom Murder Map - koji vodi lik Piter Stabli - koji pokriva sve slučajeve u Londonu. Zvao sam njega, ali sam takođe posećivao sajt Metropolitan policije, na kome piše šta oni rade. A onda sam vremenom počeo da pratim blogove i tvitove određenih novinara crne hronike, i napravio mrežu kontakta.

Ko su ti kontakti? Postoje li, ne baš "entuzijatsi ubistva" u zajednici, već pojedinci koji prate ove stvari?

Ne konkretno o ubistvima, ali ima mnogo blogova i ljudi koji pišu o bandama, na primer. A neki od tih blogova ponekad mogu da govore o ubistvima detaljnije nego što će policija. Bio je jedan lik kog sam pratio na Tviteru koji je živeo u Šepard Bušu. Sve što se dogodi u tom kraju, on tvituje nekoliko sekundi kasnije - ne znam kako to radi. Ali najviše sam se oslanjao na sajt policije i Murder Map.

______________________________________________________Pogledajte VICE film "Uterivač dugova":

______________________________________________________Na kraju, da li ti je fotkanje za ovaj projekat uticalo na to kako gledaš na smrt? Da li te je načinilo bezosećajnim?

Ne, ne. Nikada nisam video leševe - najgore što sam video je možda nešto malo krvi koja je ostala na podu. Ono što se promenilo je to što sam ranije ja bio jedan od onih… Prolazio bih pored mesta kao što su spomenici i ne bih obraćao pažnju, ili kada bih video hitnu pomoć, ne bih razmišljao o tome šta to znači. Ali sada razmišljam. Sada sam mnogo svesniji Londona, toga gde se stvari dešavaju, kako se dešavaju.

Nadam se da nikada neću postati manje osećajan na smrt. Imam dvoje dece, i otkad su rođena, kad god bih čuo o smrti deteta, mnogo bi utiaclo na mene. Mislim da me smrt uznemirava mnogo više sada kada sam stariji, nego kada sam bio mlađi. Mislim da ne bih mogao da uradim ovaj projekat da sam desensitizovan prema smrti, da sam ravnodušan. Želeo sam da budem ekstremno svestan stvari koje se događaju oko smrti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu