Intervjui

​Autor "Žice" Dejvid Sajmon o greškama policije Baltimora

Ako postoji čovek koji može da objasni uzroke i razloge rasnih nemira zbog policijske brutalnosti u američkom gradu Baltimoru, to je Dejvid Sajmon, autor, izvršni producent i glavni scenarista neponovljive serije „Žica".

pisao Bill Keller
28 Maj 2015, 10:03am

Ovaj tekst je objavljen u saradnji sa The Marshall Project

Dejvid Sajmon je najpoznatiji hroničar uličnog života u Baltimoru. Radio je u redakciji dnevnika Baltimore Sun desetak godina, napisao Odeljenje za ubistva: godinu dana ubistava na ulici (1991), a sa bivšim detektivom Edom Bernsom Ćošak: godinu dana u centru grada (1997), koju je kasnije adaptirao kao miniseriju za HBO. Sajmon je autor, izvršni producent i glavni scenarista HBO serije Žica (2002-08), neprevaziđene hronike života u Baltimoru.

Od sredine aprila, njegov grad ponovo tresu rasni nemiri, policija i sukobi na ulicama posle ubistva mladog Afroamerikanca Fredija Greja. Sa Sajmonom je razgovarao Bil Keler , glavni urednik Projekta Maršal, neprofitne novinske agencije koja se bavi problemima u američkom krivično-pravosudnom sistemom. Keler je od 1984 do 2014. bio dopisnik, urednik i kolumnista Njujork Tajmsa.

Bil Keler: Šta bi ljudi van grada trebalo da znaju o nedavnim dešavanjima u Baltimoru, pogibiji Fredija Greja i reakcijama koje su usledile?

Dejvid Sajmon: Dosta je toga što bi trebalo znati, nisam siguran ni da ja sve razumem. Onaj sistemski deo vezan za taj slučaj bila bi činjenica da se menja priroda rata protiv droge – koji Baltimor vodi podjednako agresivno koliko i ostali američki gradovi – kad su u pitanju odnosi između policije i grupa građana, konkretno policije i crnačke zajednice. Zbog rata protiv droge, osnovana sumnja više ne postoji. To je išlo postepeno, ali još kad sam ja kao reporter pratio rad policije, dakle osamdesetih i ranih devedesetih, obaveza policajca da poštuje osnovna prava građana Baltimora bila je minimalna. To su gotovo planski sprovodile lokalne vlasti, policijski komesari, gradonačelnici. Ne samo što su izložili siromašne slojeve potpuno proizvoljnom ponašanju određenog broja policajaca, već su i policajce naučili da ne prave razliku kao nekad.

Osnovana sumnja je kod policije u Baltimoru uvek bila mutna stvar. Mutna je svugde, ali u Baltimoru, u delovima grada gde su i kriminal i policija značajno prisutni u isto vreme, stvari su još gore. U moje vreme, pričali su u šali kako je „osnovana sumnja na Aveniji Edmondson kad patroliraš u kolima i neko te pogleda dve sekunde predugo". O čemu god si mogao bezbedno da lažeš pred sudom, to je bila osnovana sumnja.

Znam da sam kao pokvarena ploča, ali jebote, dosta više tog rata protiv droge.

Onda je u jednom trenutku stigao kokain, grad je izgubio kontrolu nad ulicama, nasilje je bilo u naglom porastu, i vlasti su se stvarno našle u strahu. Tu je prosto odlučeno da je čak i široko definisana ideja četvrtog ustavnog amandmana na ulici previše – to više ništa ne važi. Više ti ni ne treba osnovana sumnja. Gradska skupština je donela uredbu po kojoj je određena teritorija definisana kao zona bez droga. Bukvalno su proglasili četvrtinu ili trećinu centra Baltimora zabranjenom zonom za građane koji tu žive, tako da je, ko god se u tom području nalazi, podložan hapšenju i pretresu. Zamisli samo: dali su dozvolu policiji da zaista proizvoljno i bez ikakve kontrole čisti ulice kako god im dune.

Gde tu ulazimo u rasna pitanja? Grad je većinski crn, ima crnog gradonačelnika, crnog šefa policije, značajan broj crnih policajaca.

Kako ono Tom Volf kaže za policajce, oni svi postanu Irci? To je iz Lomače taštine. Kad smo Ed i ja izveštavali, bilo je jasno da su najbrutalniji policajci u našem Zapadnom distriktu bili crnci. Oni koji bi te ubili od batina da ne trepnu – crni policajci. Ako bih to morao da definišem, rekao bih da je vremenom rat protiv droge prešao na front klasnih i socijalnih razlika, a ne samo rasnih. Ta dva fronta su povezana, gde se jedan pretapa u drugi teško je reći. Ali ako imaš afro-američke policajce koji na mrtvo mlate ljude koje navodno treba da štite, a u isto vreme ne postoji beli ekvivalent na ulici, to jeste prilično zanimljivo.

U neku ruku su se osilili. U to vreme, čak pre nego što su mobilni telefoni promenili način izveštavanja o policijskom nasilju, belac policajac bi bio u mnogo nezgodnijem položaju ako bi hteo nekog da izbatina. Ako belac u uniformi krene da pendreči nekog, stvara se potpuno drugačija dinamika nego ako pendrek drži crnac. Prosto je surovost bila lakše tolerisana crnim policajcima, a ja nisam znao šta bih sa tom činjenicom osim da izvestim o njoj. Nisam mogao da zamislim mučniju dinamiku. Iz jednačine je uklonjen neki činilac koji je doprineo da beli policajci – koliko god surovi bili, koliko god trenutak to od njih zahtevao – na trenutak zastanu pre nego što se maše za pendrek. Neki crni policajci ne bi zastali ni na trenutak.

Foto: VICE News

Rat protiv droge je sve to stavio u kontekst društvene kontrole. Celo ratno stanje imalo je za svrhu pacifikaciju siromašnih, izgovor da se radi van granica zakona i procedura. Grad je na to pristao svojevoljno, zakonski, od tih „zona bez droga" pa do čina koji se u mojoj generaciji na ulici zvao „sniženje". To je olako hapšenje bez posledica, posle kog se provede par dana u pritvoru pre nego što se dođe do sudije za prekršaje. Ljude bi „snizili" zbog odbijanja poslušnosti, ili zbog zadržavanja na javnom mestu. To su u Baltimoru policajci radili još od šezdesetih, tome je pribegavao pozornik kome je neko na ulici delovao sumnjivo. Istina, mislim da su u ta vremena postojala neka pravila. Ko je radio na ćošku, znao je zbog čega bi moglo da mu sleduje jedno sniženje. Kodeks ponašanja koji su poštovali bio je nacifran, neću da kažem da je opravdavao bilo šta, ali bar je bilo nekakvih pravila.

Moje članove tima na „Žici" su hapsili ako bi se po mraku vraćali sa seta.

Tokom osamdesetih godina i ranije, ako bi u nekim delovima grada opsovao policajcu majku, to te ne bi vodilo u zatvor. Ako dođe patrola i razjuri vas sa ćoška, ti kreneš ali usput dobaciš „pizda ti materina", ne bi te hapsio zbog toga ako zna šta radi i poštuje ulični kodeks. Svakom se pominje majka, to je normalna stvar. Ali zato, ako kažeš policajcu da je peder – eto kako su sitničava pravila bila – to bi nosilo ličnu konotaciju, u Baltimoru bi zbog toga završio u zatvoru. Bar je tako nekad bilo. Ko zna šta je od tih nijansi preživelo strahote rata protiv droge. Nemam pojma da li danas postoji išta slično.

The Sun je, na primer, prošle godine objavio priču o isplatama nadoknade žrtvama preterane upotrebe sile, i kad pogledaš spisak ljudi koji su policajci gazili, vidiš da ne postoji nikakav zajednički obrazac, ništa shvatljivo. Nema nikakvog kodeksa, sve zavisi od toga da li je neko ustao iz kreveta na levu nogu i da li ga je neko drugi preko pogledao. To je znak da ljudi više ne znaju šta rade. Ako pendrečiš i klinca od petnaest godina i vremešnog penzionera, ako ne možeš čak ni da izmisliš uverljiv prekršaj zbog kog si ih navodno hapsio, onda više ne znaš šta je profesionalna etika.

Foto via VICE News

Rat protiv droge je sve započeo, nema sumnje, a li završni udarac policijskoj etici u Baltimoru je zadao (bivši gradonačelnik i guverner Merilenda) Martin O'Mali. On je u izvesnom smislu sam uništio policijsku proceduru. Šta god da je bilo u trenutku kad je on preuzeo kontrolu nad policijom, ako je ostao makar kamen na kamenu od smislenog policijskog rada, on se potrudio da i to malo sruši. Svi misle da ja kenjam po Martiju samo zato što smo bili u sukobu oko „Žice" – da li je dobra ili loša za grad, da li ćemo je snimati u Baltimoru... ali to je davno bilo, toga više nema. Rukovali smo se prošle godine u vozu, sve je iza nas. Još ću, ako on bude kandidat Demokratske stranke, morati i da glasam za njega. Nije ništa lično, čak i poštujem neke od njegovih stavova po pitanju smrtne kazne i prava homoseksualaca. Ali ako ćemo iskreno, sve što je radio kao gradonačelnik Baltimora bilo je samo da bi postao guverner. U određenom trenutku je stopa zločina bila visoka, zameralo mu se da ne ispunjava predizborna obećanja, i on je prestao da veruje u pravi policijski posao.

Na poče tku mandata, O'Mali je postavio Eda Norisa za komesara, a on je znao šta radi. Bio je istražitelj i zapovednik u Njujorku, razumeo se u policiju, pa su se jedno vreme sprovodile retroaktivne istrage, ozbiljno se suzbijali zločini – za Baltimor je to bilo kao kad debeo čovek krene sa dijetom. Samo počni da izbegavaš prženi krompir, skinućeš prvih par kila. Taj početni pad kriminala u Baltimoru dok je O'Mali bio gradonačelnik, to je legitimno i za svaku pohvalu.

Foto VICE News

Ali nije bilo dovoljno. O'Mali je hteo da pokaže statističke podatke koji ne samo da nisu bili realni, nego uopšte nisu bili održivi bez manipulacije. Zato su njegovi iz gradskog veća došli kod Norisa i rekli mu da ima da spusti kriminal kako zna i ume do određenog nivoa. Na kraju je Norisu dozlogrdilo da mu se većnici mešaju u posao i dao je ostavku. Onda su usledili poslušni komesari, pod kojima je stopa zločina stvarno dramatično oborena – na papiru.

Kako? Imali su dva projekta. Prvo su počeli da čiste ulice po centru, hapsili su masovno, besmislena „sniženja", na stotine ljudi u pritvoru svake večeri, na hiljade mesečno. Čak su im tu nudili formulare, kao, ako potpišeš da priznaješ da te nisu uhapsili bezrazložno, odmah ideš kući; a ako tvrdiš da su te uhapsili bezrazložno, onda ostaješ iza rešetaka dok ne stigneš na red kod sudije za prekršaje. Desetine hiljada ljudi je to potpisalo.

Moje članove tima na „Žici" su hapsili ako bi se po mraku vraćali sa seta. Završi se snimanje negde u jedan posle ponoći u sred Istočnog Baltimora, oni krenu kući kolima, i zaustavi ih policija. Pomoćnik režisera Entoni Hemingvej bio je uhapšen bez optužnice; "vožnja u tamnoputom stanju". Posle je pokušao da objasni da je s punim pravom bio tu gde je bio, pa su ga poslali u Eager Street (ozloglašeni gradski zatvor). Nikad nije bilo optužnice, ili bi ih podizali a onda masovno odustajali od njih. Martin O'Mali je cenio da će, kad bude počistio centar, ljudi prestati da pucaju jedni na druge. Biće manje ubistava na ulici jer niko neće smeti da izađe na ulicu.

Foto via VICE News

Na kraju je ACLU tužio grad i morali su da se nagode, ali O'Mali i dan danas brani sve to kršenje prava crnih građana. Ne misli kakav je to efekat imalo na buduće porote – danas svaki pripadnik etničke manjine u Baltimoru dobro zna da policija laže. Sutra će neko od njih biti porotnik koga ćeš morati da nateraš da ti poveruje u procesu gde, na primer, dokazuješ da neko s pravom bio ubijen. A tek efekat koji je to imalo na policiju – shvatili su da mogu da idu preko lažne osnovanje sumnje, i zona bez droga, i snižavanja. Sad mogu i da utiču na osumnjičene neustavnim procedurama. Masovna hapšenja su im stavila do znanja da je sad OK uhapsiti koga god hoćeš, nije bitno ko je kriminalac a ko nije, ne mora ništa da se istražuje, samo ih sve zajedno strpamo u zatvor. Ljudi su se kriminala toliko plašili u to vreme da je O'Mali imao podršku za taj program; gradski većnici i ljudi iz javnog života su počeli da misle: „To je sve ista banda."

Ali nije bilo tako. Hapšeni su ljudi koji se nisu dovoljno brzo sklonili sa trotoara ili sa svog praga kad im je pozornik rekao da se čiste. Učitelji, bolničari, snimatelji, deca, penzioneri – sve su ih slali u pritvor. Ko misli da preterujem, samo neka se informiše. Bio je to neverovatan performans gradonačelnika Baltimora i njegove administracije.

______________________________________________________

Pogledajte priloge VICE News ekipa o nemirima u Baltimoru

______________________________________________________

Situacija koju opisuješ traje već jedno vreme. Šta misliš, zašto je smrt Fredija Greja izazvala tu masovnu reakciju koju smo videli?

Zato što je sada sve to policijsko nasilje dokumentovano. Sve se jasno vidi zahvaljuju ći digitalnoj revoluciji. Nekad je sve bilo rekla-kazala, s pravom se govorilo da je policajac u patroli poslednji tiranin u Americi. Osim ako se baš zatekne u stadu pouzdanih svedoka, mogao je da ti radi šta hoće, sve je bilo između njega, tebe, i ulice. Pametni telefoni i njihove male digitalne kamere su izazvale revoluciju kad su u pitanju prava građana.

Neverovatno je koliko se tu muljalo. Pištolji su nestajali iz izveštaja da bi se oružane pljačke klasifikovale kao obična razbojništva.

Kad bi bar postojao neki privid uličnog kodeksa, pokušaj da se sila primenjuje precizno, onda bi možda mogli da izbegnu gnevne osude. Ko zna, možda samo sebi olakšavaju posao ako im je počinitelj već poznat na lokalu – ako uopšte znaju ko su dežurni krivci na lokalu, dakle ako su policajci iole kompetentni na ulici. Ali nažalost, kodeks je nestao, preciznost je nestala, i policajci više ništa nisu znali. A i zašto bi? U područjima prezasićenim drogom, nije im više bio posao da štite imovinu ili građane, da ih brane od zločina. Nisu održavali vezu sa doušnicima, nisu učili kako se radi istraga. Dobra policijska procedura se uči kao zanat. Umesto toga, samo su otaljavali patrole, lovili statistiku, pretvorili su urbana područja u lovišta – tu gde nikakvog posla nije bilo ni za koga osim prodaje droge. Ništa nisu štitili, nikome nisu služili. Samo su hapsili po komadu, tretirali su i ćoškare i građane kao što izraelska patrola tretira pojas Gaze, kao što su Afrikaneri onomad tretirali stanovništvo Sovjeta. Danas su policajci okupatori.

Foto via VICE News

Kad se dođe do te tačke, onda ti je svako neprijatelj. Policija ne traži saradnike, doušnike, ne zna kako da dobije nalog, kako da svedoči na sudu bez da padne zbog krivokletstva. Nemaju motiv da postanu bolji istražitelji, pravi policajci. Nema više razloga da se rešavaju slučajevi. Od kako su počeli ovim da se bave, da hapse ceo svet, procenat rešenih ubistava je pao za 30 odsto. Slično je sa slučajevima nanošenja teških telesnih povreda, čak i za manje prekršaje sve je niži procenat osuda. Kako to, kad razmisliš? Ako je zločina sve manje, a tako statistika kaže, ako se dešava sve manje ubistava, ako se više detektiva nego ikad bavi ovim slučajevima, uz nikad bolju tehnologiju prikupljanja dokaza – kako to da je uspešno rešenih slučajeva danas tek 45 odsto, a nekad ih je bilo 70 odsto ili 75 odsto?

Zato što je rat protiv droge učinio policiju lenjom i nekompetentnom?

Kako se policajac nagrađuje? Unapređenjem ili platom, trećeg nema. Sad, ako hoćeš da plaćaš prekovremeno za trpanje ljudi u zatvor zato što dangube, ili poseduju drogu, ili pružaju otpor, ako na to bacaš državne pare, onda policajac ide na suđenje sedam-osam puta mesečno, sve se to tretira kao prekovremeni rad, i svakog meseca uzme skoro duplo veću platu. Sa druge strane, ako policajac radi stvaran posao, ode na ulicu pa istražuje ko obija kuće, taj će možda imati jedno hapšenje za mesec dana. Biće to ono pravo hapšenje, kojim je određena opasnost uklonjena sa ulice, ali to je samo jedan dan na sudu, dva sata prekovremeno, dakle nema nagrade za ozbiljan posao. Što je još gore, kad se biraju novi narednici i poručnici, pogleda se kompjuter da vide ko najbolje radi. I onda kažu gle, ovaj je imao osamdeset hapšenja prošlog meseca, a ovaj je imao samo jedno. Šta misliš, ko tu dobije unapređenje? I čemu taj novi oficir uči sledeću generaciju policajaca? Kako da ne rade svoj posao?

Pripadnici baltimorskih bandi. Foto via VICE News

To ti je stanje policije u Baltimoru u sred haosa koji je stvorio rat protiv droge; prava istraga se ne nagrađuje, ali je zato masovno hapšenje ni zbog čega – najprostije i najočiglednije policijsko delovanje na svetu – put do prosvetljenja i unapređenja i veće plate. To nam je doneo rat protiv droge, i to je uveo Martin O'Mali kad je počeo da puni pritvorske jedinice stotinama ljudi dnevno.

Drugi Martijev projekat koji je preduzeo da bi postao guverner bavi se statistikom. Na početku, pod Norisom, radio se pravi policijski posao i zato su na primer stopa ubistava zaista pala za nekih 12 do 15 odsto. Ponavljam, to je bio povratak na istražne mere u ranim danima administracije. Ali sa tim učinkom nisu nikako mogli da se pohvale „čudom u Baltimoru".

I šta su onda uradili? Nisu mogli veštački da smanje samo stopu ubistava – kako da sakriješ sva ta tela kad državni organi nadgledaju patologiju? Ali ostala krivična dela? Pljačka, nasilje, silovanje? Isuse, i dalje ne mogu da verujem šta su sve radili.

Znači, budžili su podatke?

Nego šta. Ako neko bude uspešno upucan, to mora da se računa – otišli su u bolnicu da im se izvadi metak, pa se to ipak zavodilo kao teška telesna povreda. Ali ako neko samo isprazni šaržer i ne pogodi nikoga, ili se ne zna da li je neko pogođen, to je odjednom samo nasilničko ponašanje, ili se čak ni ne zavede kao krivično delo. Oružane pljačke pretvarali su u razbojništva čak i ako bi im žrtva opisala kako je pištolj izgledao, ali nisu uspeli da ga nađu. Još gore je kad su neki okružni oficiri počeli da se trude da zadive gradsku upravu koja im analizira podatke. Dođe im čovek da prijavi pljačku, kaže neko je uperio pištolj u mene i opljačkao me, a policija kaže dobro, mogu da to stavim u izveštaj, ali moraću da proverim u kompjuteru da li smo tebe privodili zbog nečega. Čekaj, proveravaš da li sam ja hapšen zato što sam došao da prijavim pljačku? Da, moramo prvo da znamo tačno ko si ti i šta imamo protiv tebe. Ti i svi koji žive sa tobom. Koja ti je adresa? Šta je, nećeš više da prijaviš oružanu pljačku?

Zbog dve stvari se najlakše dobiju batine: Prvo, ako teraš policajca da trči za tobom...

Neverovatno je koliko se tu muljalo. Pištolji su nestajali iz izveštaja da bi se oružane pljačke klasifikovale kao obična razbojništva. Hladno oružje se izostavljalo da bi pokušaj ubistva mogao da prođe kao ugrožavanje bezbednosti. Baltimore Sun je istražio nagli pad slučajeva silovanja u gradu – ispostavilo se da bi prijave, ma koliko žrtva bila uporna u tvrdnji da je bila silovana, često bile zavedene kao neosnovane. Otkriven je tek vrh ledenog brega, ko zna šta je još ispod površine. Istini za volju, bilo je veterana kojima se sve to gadilo, pa bi se privatno žalili na to što se dešava. Ne bi pričali sa novinarem koji traži da ih navede imenom i prezimenom kao izvor, ali zato ako im dođe – recimo – autor fiktivne TV drame, otvore se uz pivo i detaljno ispričaju kakva su se sve krivična dela zataškavala radi statistike.

Evo, ako razmisliš, kako je moguće da ubistva padnu za 15 odsto ali zato teške telesne povrede padnu više nego duplo? Jesu li kriminalci vežbali pa naučili da bolje nanišane? Da li to znači da je duplirana stopa smrtnosti žrtava napada u Baltimoru? Da nisu zatvoreni trauma centri u Hopkinsu pa sad leče pacijente srednjevekovnim metodama? Statistički to prosto nema smisla sve dok ti ne padne na pamet da ubistvo ne može da se sakrije, ali zato pokušaj ubistva može da nestane dok trepneš, bez problema.

Njima čak nije bilo dovoljno da budže samo svoju statistiku. O'Malijevi ljudi su izvršili reviziju podataka prethodne gradske vlasti. Pročešljali su statistiku, i zamisli – ustanovili su da je prethodna administracija lažno prijavljivala niže stope zločina! To su O'Malijevci odmah ispravili tako što su manje prekršaje iz tog vremena retroaktivno prekvalifikovali u teže, da bi ispalo da su nasledili još goru situaciju nego što stvarno jesu. Razumeš? Da bi mogli da tvrde da je zločin pao 30% ili 40% za njihovog mandata, prvo su se potrudili da povise raniju stopu zločina što su više mogli. Zaista su do tog nivoa bili cinični.

I onda Martin O'Mali proglasi da je napravio čudo u Baltimoru, postane guverner i ode za Anapolis. Jasno, čim je njegov naslednik na mestu gradonačelnika dozvolio novom policijskom komesaru da ukine mere masovnih hapšenja i umesto toga počne da rešava slučajeva ubistva, stvarna stopa zločina je zaista počela da pada a nasilje da se smanjuje. Kad standard policijskog posla nisu ulične racije i nasumična hapšenja zbog posedovanja, kad se policija posveti stvarnom problemu nasilja, tek onda se vidi neki napredak na nivou grada.

Foto via VICE News

Ali nikakva mera ne može da promeni to što je običnim policajcima bilo temeljno usađeno – da se nagrađuje samo broj hapšenja, da se zanemaruje osnovana sumnja, da privode koga god hoće iz bilo kog razloga. I sad premotaš unapred do Sendtauna i Gilmor Homsa, gde je Fredi Grej počini krivično delo gledanja u pravcu policajca duže od dve sekunde. Pokušao je da pobegne od njih, stigli su ga, izmlatili na mrtvo bez razloga, i bacili u vozilo bez da im četvrti amandman i padne na pamet.

Kad misliš da će se ovo završiti, gde bi mogao da bude zaokret?

Kad završimo sa ratom protiv droge. Znam da sam kao pokvarena ploča, ali jebote, dosta više tog rata protiv droge. On samo svima daje dozvolu da rade šta god hoće. Policija može da zaustavi koga god hoće, da pretresa, da otvoreno laže pred sudijom za prekršaje. Kad sediš u okružnom sudu u Baltimoru, čuješ svedočenje: „Časni sude, kad je izašao iz uličice, video sam da je podigao plastičnu kesicu i potapkao je prstom." Jebote, da li je ikad ijedan džanki u Baltimoru izašao iz uličice i pokazao celom svetu svoj dop? Ali eto, u Zapadnom distriktu to se izgleda dešava stalno. Rat protiv droge daje im za pravo. Jedna stvar bi bile drakonske mere koje nešto postižu. Ali ove drakonske mere su čista katastrofa.

Kad kažeš da odustanemo od rata protiv droge, misliš da se sve dekriminalizuje ili samo da prestanu da se sprovode mere?

Da se problem tretira medicinski, ne kriminalno. Ne moraju da legalizuju drogu što se mene tiče, ali evo, neka samo iz državnog tužilaštva kažu – od danas se više ne plaća prekovremeno za slučajeve posedovanja, prisustva u zoni bez droga, nepoštovanja policije. Nema više prekovremenog za ta sranja, dosta je bilo, pređite na pravi policijski posao. Kad bi se to desilo, momentalno bi kriterijumi hapšenja u Baltimoru drastično skočili. Samo ako bismo prestali da nagrađujemo loše i beskorisno policijsko delovanje, a upravo to je rat protiv droge postao.

Nisi me pitao o običaju grube vožnje, ili kako se to u moje vreme zvalo – „cupkanju". To je tada bilo rezervisano – u ono vreme, kao što rekoh, kad je kodeks postojao, takav kakav je po standardima normalnog sveta – znalo se kad se uhapšeni vozi na cupkanje: samo ako se šibao sa policijom. Zbog dve stvari se najlakše dobiju batine: Prvo, ako teraš policajca da trči za tobom. Ako te dohvati... imaš 18 godina i patike, on je u cipelama i nosi pojas, ako potrčiš i nekako te stigne, jebaće ti majku kad mu padneš šaka. To je uvek bio deo uličnog kodeksa. Rodni King bi mogao o tome da posvedoči.

Druga stvar zbog koje sleduju batine je ako se boriš. Dakle, na grube vožnje bi vozili lika koji se šibao sa policajcima pa je, što bi oni rekli, ispao peder. Ali zato, kad pogledaš hapšenje nesre ćnog Greja danas, kad vidiš šta su mu uradili i broj ljudi koji ga je hapsio, kad vidiš za šta je bio optužen – opet, naravno, nema ni u tragovima osnovane sumnje – i kad vidiš da nema nikakvih naznaka da je čovek bio nasilan. Zapitaš se, čekaj, zašto su ovog cupkali? Kako se to desilo? Zar ste stvarno baš njega planirali danas da hapsite? Ako jeste, zar ste morali da ga ugazite na ulici, pa još i grubu vožnju do zatvora?

Pričam o tome kako bi policajci gledali na ovaj slučaj, ne ja, a čak i po njihovim standardima ponašanja, ovo je teško sranje, ovo je horor. Nema tu nikakve primene kodeksa – nije baš da je kodeks uvek bio jasan ili validan bilo kome van kruga uličnih policajaca, i možda veterana na ćoškovima, ali bar je nešto postojalo.

Foto via VICE News

Mislim, znam da još ima dosta dobrih policajaca u Baltimoru koji znaju svoj posao i rade ga sa određenim integritetom, čak precizno. Ali ako se zapitaš zašto je grad Baltimor morao da isplati 5.7 miliona dolara kompenzacije pretučenim uhapšenicima tokom poslednjih par godina, jasno je da mnogo više ima one druge vrste policajaca, za koje nikakav kodeks ne postoji. Svako je potencijalna meta za njihov pendrek, čak i oni koji nikad nisu ništa skrivili. To me zapanjuje.

Po standardima policijskog nasilja poslednjih godina, Fredi Grej skoro da ima smisla kao izbor žrtve – bar je bio sa ulice. Pre njegovog slučaja, dešavalo se običnim radnim ljudima – građanima, poreskim obveznicima – da ih policija batina kao da su kriminalci. Ponavljam, to je posledica struke koja je smanjila sopstvenu sposobnost da odgovori na krivična dela, da istražuje krivična dela, čak i da primeti razliku između krivice i nevinosti. To je posledica generacije policajaca obučene u vreme koje ih je naučilo da, umesto što rade svoj posao, samo spopadaju ljude po ulicama i šalju ih u zatvor.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu