Reklame
vesti

Paraplegičar iz Sirije pomaže hiljadama izbeglica

Ideja je da ljudima koji prolaze Balkanom na putu ka Evropi obezbedi neku vrstu platforme za samoorganizaciju da bi izbegli trgovce ljudima.

pisao Feliks Todtmann, asistent: Bibal Edlbe
09 Decembar 2015, 7:43am

- Halo, Abu Amar? - začuo se glas iz spikera smartfona.

To je glas čoveka udaljenog tri hiljade kilometara. Želi da zna koje je nabolje vreme da krene na put.

- Gde si? - pita ga Abu Amar na arapskom.

Čovek kaže da je na plaži blizu Izmira. U grupi je sa još 39 ljudi, među kojima su žene i deca. Gumeni čamac je spreman. Šalje koordinate preko WhatsApp-a. Cilj grupe je da te noći pokuša da pređe morem do grčkog ostrva Lezbos. Ostrvo je samo nekoliko kilometara daleko od turskog kopna, međutim, ovo je doba snažnih oluja na Mediteranu. Abuu je trebalo nekoliko minuta da na telefonu proveri koliko se jak vetar i talasi očekuju te noći.

- Dobro je vreme večeras. Krenite čim padne mrak i pošalji mi koordinate - kaže.

Tišina sa druge strane traje nekoliko trenutaka, a onda se začuo glas čoveka.

- Abu, ne ostavljaj nas noćas, molim te. Molim te, ne ostavljaj nas - kaže.

Muhamed Abu Amar ima 31 godinu, rođen je i odrastao u Damasku. Oženjen je, ima dvoje male dece i po zanimanju je moler. Takođe je i nešto poput centra za hitne slučajeve za sirijske izbeglice koje pokušavaju da se domognu severne Evrope preko Balkana. On je prva osoba koju kontaktiraju kada ne znaju šta dalje ili kada pronađu novu rutu koju bi voleli da podele sa drugima. On sam je jedna firma – iako nema radno vreme i uvek je dostupan. Dva telefona zvone na svakih par minuta – sa druge strane su ljudi koji su po nekoliko hiljada kilometara daleko i koji su već nedeljama na putu.

Dok usmerava izbeglice preko Balkana, Abu Amar leži u bolnici u Elmshornu, malom gradu severno od Hamburga. Građanski rat u Siriji je zahvatio Damask početkom decembra 2012. godine. Abu Amar se vraćao kući sa posla kada je granata pogodila zgradu pored koje je prolazio. Sirijska vojska je počela granatiranje Abuovog kraja koji je važio za uporište pobunjenika. Deo granate ga je pogodio u predelu kičme i povredio kičmenu moždinu Od tada ne može da pomera noge. To se desilo pre skoro tri godine i doktori su mu tada u Damasku otklonili delove granate iz tela i preporučili da ode u Evropu na dalje lečenje, jer u Siriji ništa više nisu mogli da urade za njega.

Kada je u kolicima krenuo sa porodicom iz Sirije, prvo se našao u Egiptu, odakle je zajedno sa suprugom, majkom i dvoje male dece pokušao brodom da dospe do Italije. U Egiptu ih je na plaži presrela policija. Uhapšeni su i u zatvoru su proveli dve nedelje. Kada su ih osobodili, egipatske vlasti su im postavili ultimatum – mogu da ih pošalju u izbeglički kamp u Turskoj ili da ih vrate u Siriju. Odlučili su da odu u kamp u Turskoj.

Ponovo mu je zazvonio telefon.

Zove ga čovek koji je prethodne noći prešao grčko-makedonsku granicu. Želi da zna kuda dalje. Kada je Abu dobio njegove koordinate, na telefonu je potražio sledeći veliki grad.

- Iz Đevđelije autobusi idu ka Skoplju. Iz Skoplja možete da produžite ka Srbiji - kaže mu Abu.

Onda je kooridnate objavio na Fejsbuk grupi za ljude koji će se tek naći na istom mestu.

_______________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentarac: Bekstvo iz Sirije

_______________________________________________________________________________

Mrežu pomoći koju je razvio Abu Amara koristi ogroman broj ljudi. Samo privatne Fejsbuk grupe "Migracija bez krijumčara" i "Lučna organizacija za spašavanje i pomoć" imaju više od 35 hiljada članova. Njegova lična Fejsbuk strana ima oko 7 hiljada lajkova. Njegov broj telefona se širi među izbeglicama u kampovima u Libanu i Turskoj od usta do usta. Ima nekoliko WhatsApp grupa sa brojevima stotina ljudi u njima. Grupe je sortirao po mestima na kojima se ljudi nalaze – po najvećim gradovima na izbegličkoj ruti. Na WhatsAppu ima 2, 074 nepročitanih poruka. Iako ga mnogi Sirijci poznaju, bio je potpuno nepoznat u Evropi, sve dok ga izbeglice nisu pomenule u veoma emotivnoj priči objavljenoj u jednom magazinu.

Sa onima koji ga kontaktiraju obično ide čitava grupa ljudi, jer retko ko kreće na put ka Evropi sam. To samo povećava broj onih kojima Abu pomaže. Ideja je da ljudima koji prolaze Balkanom obezbedi neku vrstu platforme za samoorganizaciju, da bi izbegli trgovce ljudima. On širi informacije o evropskom sistemu za traženje azila, delovima granica na kojima nema policije, hostelima koji primaju izbeglice, trgovcima ljudima, rutama autobusa, cenama karata i vremenskim uslovima. Abu Amar je mozak ove operacije. Nevažno da li se radi o grčkom ostvru u Egejskom moru, šumi u Makedoniji, seoskom putu u Srbiji ili gradu u Mađarskoj – Abu Amar uvek ima savet.

- Pre dva dana sam dobio poziv usred noći sa broda koji se izgubio na putu ka Grčkoj. Brod je počeo da se puni vodom - priča mi Abu dok pušta snimak razgovora sa očajnom ženom.

Tražio joj je da mu pošalje koordinate, a onda je na Gugl prevodiocu preveo poruku koju je poslao grčkim spasiocima. U tri ujutru je dobio poruku od žene – svi su spašeni.

Sve je počelo kada je 2013. sa porodicom stigao u izbeglički kamp u Turskoj. Bio je u kolicima i nije mogao ništa.

- Čuo sam priče o izbeglicama koje su pljačkali na Balkanu - kaže mi.

Čuo je i da su trgovci ljudima silovali jednu ženu, držali je kao taoca i prislili je da se bavi prostitucijom. Tražili su hiljade evra da bi prevezli ljude od tačke A do tačke B. Tada je počeo da proučava mape, pokušavajući da uđe u trag rutama koje su koristili trgovci ljudima. Počeo je da čita o rutama koje su ranijih godina koristile izbeglice iz Avganistana i Iraka. Tako je otkrio kraće i bezbednije puteve. U to vreme je i napravio svoju prvu Fejsbuk grupu, gde je počeo da objavljuje mape i rute.

Migracija nije ništa novo, ali su društvene mreže iz korena promenile način na koji se današnje izbeglice kreću. Fejsbuk i Tviter su imali veliki uticaj na početak Arapskog proleća u Tunisu 2011. godine. Sociolozi sa Roterdamskog univerziteta su 2012. godine objavili da bi: "društvene mreže mogle da promene migraciju i na taj način znatno smanje prepreke na putu". Zahvaljujući društvenim mrežama, ljudi u ratnim zonama su postali odvažniji da krenu na duga i neizvesna putovanja jer mogu da ostanu u kontaktu sa najbližima.

Zajednica koju je formirao Abu Amar je porasla vrlo brzo zbog straha od trgovaca ljudima. Trgovci ljudima u Turskoj su se raspitivali za Abuov broj i adresu i slali mu pretnje smrtću. Abu Amar šteti njihovom biznisu. Nekoliko puta su objavljivali porno fotografije na njegovim Fejsbuk stranama kako bi ih Fejsbuk zabranio.

Abu Amar ne zna tačan broj ljudi kojima je pomogao za ove dve i po godine. Misli da je dnevno u proseku u direktnom kontaktu sa jednom do dve grupe izbeglica. Svaka grupa obično broji od 20 do 30 ljudi. Pored toga, tu su i oni koji koriste informacije koje objavljuje na Fejsbuk grupama. Takvih ima na desetine, ako ne i stotine hiljada.

Opet mu je zazvonio telelfon.

- Nalazimo se u Beogradu na autobuskoj stanici. Kojim autobusom treba da krenemo? - čuo se glas sa druge strane.

Abu Amar nije zastao da razmisli - do sada je upamtio većinu autobuskih linija i prevoznika. Preporučio im je da krenu autobusom do Zagreba, a onda nastave do Austrije. Put kroz Mađarsku je postao ćorsokak za sirijske izbeglice od kada je desničarska vlada pokušala da ogradi zemlju postavljanjem bodljikave žice duz granice.

- Nemačka i Švedska su najpoželjnije destinacije, svi žele tamo - kaže mi.

Sam nikada nije prošao balkansku rutu. Nakon dve godine u turskom izbegličkom kampu, ovog leta je odlučio da još jednom proba da pređe do Evrope brodom.

Uspeo je da sa porodicom stigne do Grčke i odatle je avionom krenuo u Nemačku. U Nemačku su ušli zahvaljujući lažnim pasošima koje je Abu kupio od trgovca ljudima za 13 hiljada evra. Kaže da je to jeftnije nego inače – trgovac je spustio cenu mladom ocu u kolicima. Abu Amar nije želeo da napusti Siriju jer je većina njegove porodice tame. Međutim, nadao se da će u Nemačkoj dobiti zdravstvenu negu koja mu je potrebna da bi ponovo mogao da hoda.

Bolnička soba u kojoj leži je skoro prazna, iako je ovde već nedelju dana. Od ličnih stvari u sobi ima Kuran i prostirku za molitvu. Ne može da jede bolničke obroke i žena mu svakoga dana donosi kuvanu hranu. Ona i sinovi žive u malom stanu u blizini i obilaze ga svakoga dana. Njegova supruga je ponosna, ali zabrinuta.

Abu je pod ogromnim stresom i bori se sa emocijama. Kaže da nije prespavao celu noć već dugo vremena – telefon mu neprekidno zvoni. Ljudi računaju na njega, odgovoran je za njihove živote.

- Kada vas neko nazove i kaže da će se udaviti, ne možete da mu spustite slušalicu - kaže mi.

Ljudi ginu svakog meseca. Jednom je dobo poruku od ljudi sa broda koji je počeo da tone u Egejskom moru. Nikada nije uspeo da stupi u kontakt sa osobom koja je poslala poruku i do danas ne zna šta se desilo sa ljudima koji su bili na brodu. Posle tragedija poput ove, nema vremena za preterano razmišljanje - novi pozivi i apeli za pomoć stižu iz minuta u minut. Abu Amar mora na te zahteve da odgovori - pregleda rute, nađe prevoz i objavi novosti o graničnim prelaizma na Balkanu.

Nedavno je dobio pomoć od Sirijaca koji su uspešno stigli u Švedsku, Dansku i Nemačku. Kaže da bi želeo da se usredsredi na oporavak i terapiju koju prima. Želi da nauči ponovo da hoda. Zbog toga bi bilo najbolje kada bi dobio profesionalnu pomoć neke međunarodne humanitarne organizacije.

- Činjenica je da je velika razlika kada ja pozovem grčku policiju i kada je pozove neko iz Crvenog krsta - objašnjava mi.

Vetar nosi lišće ispred bolničkog prozora. Već je bio sumrak kada smo se pozdravljali sa Abu Amarom. U istom trenutku, 29 ljudi se ukrcava na mali gumeni čamac negde kod Izmira. Vetar je bio dobar, verovatno je da će bezbedno preći do Grčke. Abu Amar je sa njima. Uskoro će poslati poruku grčkom spasiocu. Ali ne još – ako javi preprano, postoji opasnost da ih vrate u Tursku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu