Jedna devojka, šest psihijatara

Onog dana kada smo 20 minuta potrošili na razgovor o Andersonu Kuperu i Keti Grifin shvatila sam da ne mogu više sebi da priuštim terapeuta. Ona ne prihvata moje zdravstveno osiguranje, a tarifa joj je kao mesečna rata za luksuzni automobil. Ovo je drugačiji raskid od bilo kog koji sam do sada imala sa nekim medicinskim radnikom. Ne odlazim zbog manjka ljubavi. Nije ona kriva. Kriv je kalifornijsko osiguranje "Blu šild".

Sad se naših 50-minutnih sesija prisećam s euforijom. Ah, sve te predivne granice koje smo postavili: granica za posao, granica za roditelje, granica za seks. U redu, nikad nisam poštovala te granice, ali je makar tu bila inspiracija. Najviše od svega nedostaje mi njena modalnost: kognitivna bihevioralna terapija u kombinaciji sa meditacijom, sa čim se za devet meseci postiglo više sa mojim poremećajem anksioznosti nego za više od decenije psihodinamičke terapije. Bila sam u mnogim dugoročnim vezama terapeut-pacijent, ali nikad mi nije bilo ovako dobro.

Pristupam pronalazaču terapeuta "Psihologija danas" kao što bi neko možda po prvi put pristupio Tinderu: nervozno, uzbuđeno, sanjareći o svim tim uzbudljivim mogućnostima "rada na sebi". A opet ono što pronalazim brzo ubija moj entuzijazam. Da li je ijedna od ovih terapeutkinja ikad koristila internet? Kako da imam poštovanje prema nekom ko koristi mejl adresu na Earthlink-u? Mnoge od njih postavljaju neodređena pitanja s otvorenim krajem: Ne spavate dovoljno ili spavate previše? Osećate li se depresivno ili nervozno? Nekoliko njih složilo je dakfejs.

Kao i na Tinderu, mediokriteti počinju da izgledaju dobro u poređenju sa katastrofama. Jedna terapeutkinja deluje upravo kao ono što mi treba: stručnjak je za anksioznost, obrazovana, prihvata moje zdravstveno osiguranje. Odmah je zamišljam kao terapeutsku Onu pravu, nekoga koga morate imati. Šta ako je ne dobijem? Moram da je dobijem! Počinjem da sastavljam savršen mejl: onaj koji će me opisati kao nekog ko je sjeban ali je i pravo zadovoljstvo za saradnju. Ne dobijam odgovor.

Naravno, uvek vas žele oni koje vi ne želite. Zatrpava me na desetine odgovora terapeutkinje sa Earthlink-a. Jedna žena, nazvaćemo je Terapeutkinja broj 1, ima ludački broj slobodnih termina. Ono, svaki dan u nedelji joj je slobodan. Žao mi je, ali moraš makar malo da pokažeš da te nije lako dobiti. Ne verujem joj da nije očajna. Ali, i ja sam ne neki način očajna.

Pogledajte i Kanabis između bola i zakona:

Zakazujem jedan termin kod nje i prolazi dobro. Saosećajna je, ali definitivno suviše u fazonu "ajde sad malo da pričamo o mamici" za moj ukus. Možda je samo poredim sa Džudi. To vam je kao kad izađete iz neke veze i vaša prva sledeća jebačina je tek mediokritetska. Samo želite da se u trku vratite poslednjoj vezi. Pokušavam da ne zaboravim da ni Džudi nije bila savršena. Jednom je čak citirala pesnika e.e. kamingza.

Terapeutkinju broj 2 boli dupe za moje detinjstvo, što je odličan znak. Takođe, njena kancelarija je na tri minuta od moje kuće, tako da se na silu teram da mi se dopadne. Ali na pola sesije primećujem da na čelu ima tamnu fleku od farbe za kosu. Pokušavam da ignorišem tu fleku. A opet, osećam se kao da mi se ta fleka obraća.

"Možeš li da prihvatiš životni savet od nekog ko ne ume da savlada rukovanje farbom za kosu?", kaže ta fleka.

"Da li se ovde u stvari o tome radi?", pitam.

"Predlažem ti da tražiš dalje", kaže fleka.

Nikad nisam lako raskidala sa terapeutima, delimično zato što ne prihvataju rado staro dobro "ne funkcioniše". Uvek žele da obrade raskid u više sesija. Provedete više vremena raskidajući nego što ste radili zajedno. Ali sa terapeutkinjama broj 1 i 2 je vrlo lako, zato što je to manje raskid a više nezakazivanje drugog sastanka. Praktično ste samo prevukli prst preko ekrana nalevo. Počinjem da mislim da je možda bolje nikad se ne vezati za samo jednog terapeuta. Mogu li ostatak svog života da se svake nedelje viđam sa novim terapeutom?

Terapeutkinja broj 3 odaje dobre vibracije — nema problema sa farbom za kosu i nosi klompe, što je dobar znak. Klompe kao da govore, u miru sam sa samom sobom i svojim životom. Važnija mi je moja udobnost nego da izgledam zgodno drugima. Glasam za Zelenu stranku.

Nažalost, veštine Terapeutkinje broj 3 završavaju se sa klompama. Podstiče me da tokom napada panike "poradim na svom disanju". Ja se izvinjavam, ali to ne dolazi u obzir. Nema ničeg goreg po napad panike nego skoncentrisati se na disanje. Što više pažnje obraćam na svoje disanje, to sam sigurnija da se gušim. Morate da ignorišete disanje.

Terapeutkinja broj 4 zapravo je prilično sjajna. Radi hibrid kognitivno-bihevioralne terapije, meditacije i nečeg što zove psiho-edukacijom. Za svega 45 minuta jasno mi stavlja do znanja da nemam pojma koje emocije proživljavam. Fizički nadražaji koje uvek tumačim kao "umiranje" u stvari su pogrešno shvaćene emocije. Ali da li želim da osetim svoje prave emocije? Nema šanse. Takođe, počela sam da uživam u tome što sam solo i flertujem sa svim tim terapeutima. Nisam još spremna da se vežem.

Stižem u kancelariju Terapeutkinje broj 5 oznojena, samokaznivši se trčanjem 45 minuta po vrelom kalifronijskom suncu.

"Oh", kaže ona. "Jeste li vi to došli pravo sa trčanja? Pa to je fantastična samodisciplina! Kako vi samo vodite računa o sebi! Svaka vam čast!"

Ova terapeutkinja se nekim čudom očigledno nikad nije srela sa poremećajima u ishrani, telesnom dismorfijom ili kompulzivnim vežbanjem. Zna li ona išta o svom poslu? Ne trčim da bih vodila računa o sebi. Trčim zato što sam prestravljena. Zamišljam odnos s ovom terapeutkinjom tokom kog ona odobrava sve moje gluposti. Verovatno bih bila mrtva za tri meseca. Hvala, ali to mogu i sama.

A onda, iz vedra neba, kontaktira me Ona prava. Kao da je namirisala sve moje susrete sa drugima — koliko sam popularna — pa sad hoće i ona malo! Ali pitam se da li je za nas prekasno za da započnemo pravu romansu. Koliko posebna može da bude? U moru 50-minutnih sastanaka, sve terapeutkinje počinju da se stapaju u jednu. To je u stvari prilično depresivno. Volela bih da verujem da moja terapeutkinja ima specijalne moći. Ali kad vidim koliko ih sve ima, one samo postaju gomila običnih ljudi. To me podseća na činjenicu da niko ne zna odgovor baš kao što ga ne znam ni ja.

Prosvetljuje i svest o tome kako beskrajan taj terapeutski put ume da bude. Ono, uvek započinjem terapiju sa nadom da ću postići neki određeni cilj. Stvari počnu tako opipljivo. Ali ima li uopšte kraja? Mogla bih da radim različite stvari sa različitom vrstom terapeutkinje svakog dana i verovatno ne bih stigla bliže do nekakvog konačnog odredišta. Gde ja to uopšte pokušavam da stignem?

Pretpostavljam da poenta nije u okončanju. Pretpostavljam da nikad ne stižete na ono mistično mesto gde je zauvek sve u redu. Kada započinjem novi odnos, uvek se nadam da sam konačno na pravom putu — da će se ovaj put desiti ono što treba da se desi! Ali bilo da se radi o ljubavi ili terapiji, nervira me što u stvari niko drugi ne može da mi pomogne.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu