​Ovi ljudi troše hiljade dolara na "uklete lutke" na eBay-u

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.

"Lutke najčešće postaju uklete zbog nekog nedovršenog posla", objasnila je Džejn Haris, paranormalni istražitelj i trgovac ukletim lutkama. "U pitanju može da bude i strah od prelaska na drugu strana ili je ponekad na drugoj strani neko sa kim duhovima ne žele da se povežu."

Naleteo sam na internet trgovinu "ukletim lutkama" u odeljku "razno" na eBay-u. Među oglasima za rabljene elektronske cigare i ručno rađene muške pojaseve nevinosti, zapazio sam oglas i za "nezgodnu, perverznu, posednutu lutku", uz upozorenje da ovu naizgled bezazlenu riđokosu igračku za decu treba da kupuju samo "iskusni, zreli kolekcionari". Na kraju se prodala za 1.500 dolara.

Znatiželja je žila kucavica interneta — zbog nje u tri noću završavamo u ćorsokacima Vikipedije ili trošimo mnogo više vremena nego što bi trebalo na snimke takmičenja u gađanju lukom i strelom. Ista znatiželja obuzela me je kad sam otkrio ovu sajber-kulturu; ko su ti ljudi koji nude jeftine plastične lutke za hiljade dolara? Zašto ljudi uopšte plaćaju toliko za njih? I da li zaista veruju da su ih zaposeli "seksualno sadistički" demoni?

Posle malo kopanja, otkrio sam da je prodaja sablasnih artikala u porastu otkako je 2004. na eBay-u prodat navodno ukleti vinski ormarić (sad postoji odeljak za vradžbine i na Etsy-u). Za ovu kutiju se tvrdilo da ju je zaposeo dibuk — zloćudni duh iz jevrejske mitologije — a proslavila se pod inventivnom imenom "dibukova kutija". Artikal je kupljen i preprodavan više puta na onlajn aukcijama, a iskustva različitih vlasnika dokumentovana su na netu i inspirisala horor film iz 2012. godine The Possession u produkciji Sema Rejmija i sa Matisjahuom u glavnoj ulozi.

Posle ove medijski temeljno ispraćene kutije, stigao je pregršt navodno posednutih predmeta; silni internet trgovci bili su odjednom do guše zatrpani đavoljim lutkama koje su baš zgodno čuvali po garažama, neke prodajući za 45 dolara, a neke za 450. Tokom ove zlatne groznice, pomislio sam, mora da je bilo nekih podmuklih finti: možda otkrijete da možete da zaradite 500 odsto ako zavrnete nekog neznanca za bezvrednu igračku, a osnovna teorija kapitalizma kaže da će neki kockar optimista sigurno okušati sreću.

Da bih saznao više o svemu, popričao sam sa Nensi Ojolom, internet trgovcem iz Nju Džersija. Ona naveliko prodaje uklete lutke na svojoj stranici na Etsy-u. Vrlo brzo mi je tokom našeg razgovora ispričala da je nasledila više od 300 tih lutaka od zadužbine svoje pokojne bake i zaklela mi se da je imala paranormalna iskustva sa skoro svima.

Pitao sam je zašto je odlučila da ih proda. "Ljudi su fascinirani njima", rekla mi je. "Mnogi se bave belom ili crnom magijom, a duh im treba za njihova bajanja i rituale, tako da ja mogu da im pomognem."

Nensi je dodala da je njen savet kupcima pre nego što kupe neki ukleti artikal da uvek iščitaju komentare kupaca za tog konkretnog prodavca. Smesta sam je poslušao, proverivši kakve su poruke ostavili oni koji su kupovali lutke sa njene stranice. Uprkos mom prvobitnom skepticizmu, činilo se da je njena operacija legitimna: njeni kupci bili su veoma zadovoljni, a gotovo svi su potvrdili da su joj lutke uklete.

Komentari kupaca, zajedno sa sablasnim istorijatom predmeta, jedine su garancije koje prodavac zapravo može da ponudi. Druga dva metoda "dokaza" su čitanje sa uređaja za beleženje elektronskog fenomena glasova (EVP) — koji prave snimke što zvuče kao natprirodni glasovi, često skriveni među belim šumom — ili KII metri, koji mere fluktuacije u elektromagnetskom polju, ali često hvataju i radio frekvencije.

U određenoj meri očigledno morate da verujete u paranormalno da biste se pouzdali u ove uređaje, ali možemo da pretpostavimo da ljudi spremni da potroše hiljade dolara na uklete lutke već čvrsto veruju u natprirodno.

Posle više od godinu dana pokušavanja, konačno sam uspeo da ugovorim razgovor sa jednom britanskim kolekcionarkom ukletih lutaka.

Džejn Haris je veliko ime u svetu posednutih igračaka za decu: preko njenog sajta, , i njene sve popularnije stranice na Fejsbuku, ona prodaje (ili posreduje u prodaji) najmanje jedne lutke nedeljno, a veoma je cene i vole u zajednici. Ta zajednica — kako sam ubrzo saznao — ne "kupuje" ili "prodaje" posednute objekte; ona ih usvaja, kao da su figurice i izgubljene duše koje žive u njima siročići kojima je preko potreban brižan dom.

Kao tinejdžerka, posle smrti bliskog člana porodice, Džejn je odgovore potražila u svojoj lokalnoj spiritističkoj crkvi, nezadovoljna onim što joj je nudio katolicizam sa kojim je odrasla. Nakon što se sprijateljila s jednom ženom odatle, Džejn je dobila poziv da upozna njenu lutku Megi.

"Nije delovala kao neka ludača, tako da sam na kraju odlučila da odem", rekla mi je Džejn. "Kada sam stigla, rečeno mi je da se predstavim Megi, a čim sam je pozdravila, upalio se televizor na kom je išao film Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? Bila sam šokirana!"

Džejn nije bila onakva kakvom sam je zamišljao. Udata je i ima dvoje male dece. Pričljiva je, neposredna i nije delovala zatucano u svojim stavovima ili na bilo koji drugi način introvertna.

"Svima uvek govorim da ne očekujem ni od koga ko nije imao paranormalna iskustva da veruje u uklete lutke. Ni ja verovatno ne bih", objasnila je. "Zanimaju me NLO-i, ali i dalje ne verujem u njih jer na tom polju još nisam imala iskustava. Ali verovali vi ili ne, stvari kao što su ouija ploče zapravo funkcionišu."

Džejn mi je nekoliko puta napomenula da se više ne bavi ouija pločama, navodeći činjenicu da se putem njih komunicira sa demonskim energijama, za razliku od ljudskih energija s kojima ona radi. Delovala je ubeđeno da duh iz lutke nikad ne može da zaposedne čoveka.

"Posednutosti su demonskog porekla jer demoni nikad nisu imali i nikad neće imati fizičko telo i prisustvo", rekla mi je. "Demonske posednutosti se obično ne završavaju dobro. Ljudi ne ostanu posle njih u jednom komadu. Ono je psihološki veoma štetno."

Naš razgovor vrludao je između koncepata koje sam mogao da svarim i onih koje sam malo teže prihvatao, tako da sam odlučio da popričam sa ekspertom koji bi mi malo pojasnio stvari. Prikladno nazvani Džon Šesto čulo je parapsihološki medijum, dobitnik nagrade za Spiritsajdovog medijuma godine 2012. i osnivač (danas raspuštenog) tima lovaca na duhove UK Paranormal.

"Ne vidim kako je ova masovna produkcija ukletih lutaka održiva", rekao je on, nakon što sam mu ispričao o mnoštvu figurica dostupnih na internetu. "Ne biramo mi gde će duh da boravi ili za šta će da se veže. Oni imaju slobodnu volju baš kao i mi."

Prema Džonovom iskustvu, objasnio je, posednutosti su obično karakteristične za kuće, a ne za predmete. Dodao je da u retkim slučajevima kada se duh veže za neki predmet, vlasnik tog predmeta treba da kontaktira profesionalce poput njega kako bi se uporna sablast isterala, a ne da se njen domaćin prodaje na internetu. Problem sa kupovinom naslepo, razjasnio je, jeste da je ono "veoma neodgovorno" jer kupci ne znaju uvek "snagu" duha kog će da puste u kuću.

Složio sam se da posednutost ne deluje kao nešto što biste aktivno prizivali u svoj život. Međutim, neki prodavci — poput onog koji stoji iza mog prvog oglasa na eBay-u — tvrde da su njihove lutke "zle" i "ekstremno negativne" kao da im je to neka vrsta garancije za prodaju, što znači da mora da postoji tržište za takve stvari.

Zašto ih onda ljudi kupuju?

"Neke ljude to zanima zato što nemaju svoju decu. Pitaju me da li sam nailazila na duhove dece koji su u limbu", objasnila je Džejn, dodavši da usvajanje uklete lutke nije uvek pravo rešenje za takve. "Osećam veliki pritisak da sve ispadne kako treba", rekla je. "Ne dajem ih baš bilo kome."

Džejn mi je pomenula i da lutke ponekad služe za to da prave društvo novim vlasnicima, od kojih su mnogi prisiljeni da ih usvajaju iz potrebe da se povežu sa bilo kojim dostupnim duhom.

Džon, međutim, veruje da iza većine kupovina stoje grupe koje se bave paranormalnim istraživanjem, u potrazi za rekvizitima koje će nositi sa sobom u lov na duhove.

Iz njihovih ocena jasno je da postoje dve opasnosti na koje morate da računate kad kupujete ukletu lutku. Prvo: da ćete potrošiti gomilu novca na lažnjak i nećete moći da dobijete povraćaj novca (srećno sa pronalaženjem "ukletosti" u Zakonu o zaštiti potrošača). Drugo: rizikujete da će, kad usvojite lutku, početi da vam se dešavaju loše stvari — ili ćete makar negativne stvari u svom životu početi da pripisujete lutki.

Naravno, to i ne mora da bude loše samo po sebi: ako sve svoje negativnosti i mane projektujete na neživi predmet, možda ćete se na kraju s njima lakše izboriti. To je možda samo još jedan razlog zbog kog ih ljudi i traže.

Činjenica da sam imao veoma malo novca na svom bankovnom računu sprečila me je da kupim lutku za sebe, ali sam stigao čak do "Zdravorazumskog vodiča za kupovinu i prodaju ukletih predmeta", korisno uputstvo postavljeno na eBay-u.

Poslednja tačka tog vodiča glasi:

Sve sam to preneo Džejn, jer sam se, uprkos njenoj auri razboritosti, zapitao da li joj se nekad desilo nešto mračnije od onoga što je predstavila. Ispričala mi je priču o pozorišnoj lutki koju je nedavno iznela iz nečije kuće zbog haosa koji je ova tamo izazvala.

"Istog dana kad sam je donela kući, strpala sam je u orman u podrumu i zaključala vrata", rekla je. "Pet minuta kasnije, dok sam bila na spratu, čula sam glasan udarac. Pala je kanta farbe i razbila orman, a farba se razlila svuda po podu. Lutka je samo sedela tamo. Delovala je zaista jezivo."

Džejn je objasnila da je tad počela da pati od glavobolja i nesanica, a oba su simptomi demonske posednutosti.

"Nekoliko dana kasnije, moja trogodišnja ćerka počela je da govori: 'Pssst, mama, Džon spava.' Kada sam je pitala ko je Džon, rekla mi je da to njen prijatelj. Pomislila sam, U redu, deca imaju izmišljene prijatelje, ništa neobično. Potom je, nekoliko dana kasnije, utrčala u kuhinju vičući: 'Mama! Mama! Džon je vikao na mene…' Nije mi baš bilo prijatno, pa sam lutku prosledila svojoj prijateljici medijumu Hejzel."

Mislim da ono što me najviše fascinira u vezi s ovom zajednicom nisu lutke, već ljudi. Svi sa kojima sam razgovarao bili su iskreni i — možda pomalo antiklimaktično — uglavnom prilično normalni. Oni samo slučajno veruju da lutke koje drže u svojim domovima pohode duhovi mrtve dece.

Dok je pričala o poltergajstima i demonima, Džejn je bila opuštena i s obe noge čvrsto na zemlji. I Džon je bio isti takav, dok je govorio o poteškoćama egzorcizma kao da se radi o pražnjenju mašine za sudove ili kad vam se neko prepreči na putu dok žurite u lift.

Uvek je teže razviti odnos sa nekim koga niste sreli uživo, što bi moglo da objasni zašto je Nensi iz Nju Džersija bila malko rezervisanija. Međutim, i ona je delila istu strast prema lutkama — i verovanje u njih — baš kao i Džejn.

Pokušao sam da saberem utiske o ovde dve velike kolekcionarke i zaključio da će ulaganje toliko vremena i novca u predmete za koje istinski verujete da su ukleti samo dodatno osnažiti vaša ubeđenja. Bilo bi lako tvrditi da je to samo simptom snage sugestije i umešnosti varalica, ali — u slučaju Džejn i Nensi, makar — ne verujem da je to u pitanju.

Kad se sve sabere i oduzme, ovoj međunarodnoj supkulturi život udahnjuju ljudi koji veruju. Duhovi možda ne bi ni postojali da nema pravih ljudi koji će ih videti, a čini se pripadnicima zajednice sakupljača lutaka ne smeta što su granice između činjenica i fantazije ponekad nejasne. Ako ćemo pravo, što bi? Vernici širom sveta veruju u imaginarno, a to je naširoko prihvaćeno kao logično i razumno. Po čemu se ovo razlikuje od toga?

U svakom slučaju, ne verujem da bih se ikad isprsio toliko da spucam tromesečnu rentu na jezivu "seksualno agresivnu" lutku koja će bdeti nada mnom dok spavam. To prepuštam ovoj ekipi.