Reklame
Svaštara

Kako me je Kusturica izbacio iz Drvengrada i moji ostali blamovi sa poznatima

Biseri moje novinarske karijere.

pisao Dragana Nikoletic
22 Januar 2017, 8:30am

Foto: Olatz eta Leire/Flickr

Nisam klasična novinarka: operisana sam od činjenica, posebno imena i brojeva. Politika mi je odurna, kao i političari, ne poznajem mnoge javne ličnosti. Ne pratim vesti, ne čitam novine, nemam čak ni diktafon.

Živim život i njega opisujem, to je siže mog profesionalnog pristupa.

Ali, ponekad moram da uradim i nešto konkretno. Tako me je urednik reportaže jednog (pokojnog) tabloida poslao na otvaranje festivala Kustendorf.

On i inače obožava Kustu, al' sad ga je posebno zagolicalo što će on ovom prilikom ceremonijalo da zakopa film „Umri muški", treći deo. Kao totalno kinematografsko sranje, vredno jedino eliminacije.

Ja Emira nikad nisam previše volela, ali moje dupe nema ničeg dražeg od putovanja, pa mu se prepustih (mislim  - putovanju).

Kako se u medijima odavno štedi, pre Drvengrada smo svratili u Užice da napravimo priču o policajcima-blizancima koji su iz ledne Đetinje spasili zamalo pa utopljenika. Stvar se odužila, i još su fotograf i vozač poželeli lepinju sa pretopom, pa smo kasnili na tzv. performans.

Tačnije, sve je već bilo završeno kad smo pristigli. Užasno sam se nervirala, jer, ako nisam obaveštena, bar sam revnosna.

Bauljali smo, tako, po sokacima etno-naselja, i naleteli na grupu novinara koja je intervjuisala Kusturicu. Jedan je upravo ispaljivao najveću odvratnost ikada: „Kad je zapevao hor ruske dece, primetili smo suze u Vašem oku (sa najvećim i najservilnijim „V"  u udvoričkoj istoriji)".

Bljak! Okrenula sam se od tog dupeuvlakačkog mnoštva i nastavila da lutam uličicama. A ona dva „moja" klipana (fotos i vozač) za mnom.

I negde oko Mosta svetih đulića uveoka (što se tako ne bi zvao neki turistički „toponim"), naletesmo na Kustu, sina mu Stribora i nekolicinu, valjda, telohranitelja.

- E, baš lepo što smo na vas naišli-obratila sam se Kanskom laureatu s malim „v", koje je trebalo da zvuči nonšalantno.

- Baš sam htela da vas pitam, kako biste postupili kada biste jednog dana shvatili da ste snimili loš film- pitanje mi je delovalo nadsve prirodno i prikladno. Ili bar – očekivano, s obzirom na netom održanu sakralnu ceremoniju.

- Štaaaaa? Šta ste rekli-Kusta se malo izbečio na mene.

Mislila sam da me nije razumeo, pa sam preformulisala sadžaj.

- Jeste čuli šta ona mene pita-obratio se svojoj pratnji, listom rmpalijama.

Oni se uzmuvaše, kao zatečeni u nepažnji, pa im on pojasni.

Od mene je tražio da kažem iz kog sam lista, i onda prezrivo zaključio da je mogao da pretpostavi da tako glupo zanimanje potiče od tako glupog glasila.

I naredio da se odmah udaljimo iz objekta.

Tada je Stribor nasrnuo na mene, šaku jada, u nameri da me fizički istera, ili istisne velikim potiskom vazduha, dok su mu leđa štitle „gorile". Usrala sam se. U magnovenju (kako lepa reč za taj trenutak), Kusta se prenuo, i zaštitio me defanzivnimizrazom lica i položajem tela.

Kao da je pucnuo prstima, stasiti momci su se primirili. A mi zbrisali, pokunjeni.

Revnost je ipak tražila da izvršim zadatak, pa stadoh da pišem referat redakciji, iz press-centa Drvengrada, sve okrećući se okolo, kao krivac. Desilo se to i to, tada, gradila sam suvoparno štivo od par rečenica o događaju koji nisam ni videla.Sve misleći kako treba da se izvinim Kusti, da mu kažem kako nisam htela da ga uvredim.

A onda mi pade na pamet drugo pitanje koje sam nameravala da mu postavim. Zašto je promenio veroispovest.

Uf, šta bi se tada dogodilo, nisam mogla ni da zamislim.

Na povratku za Beograd, u autu, slušali smo radio, i, naravno, informaciju o minulom spektaklu na Mećavniku. Novinar je zamenio par teza, i dobio drugačiju, neobičniju vest od ostalih. Ovo me je prosvetlilo.

Ili: tek tad sam shvatila kakav sam kreten!

Ja sam imala pravu bombu, tabloidni dragulj u rukama, a nisam ga ni prepoznala. Samo sam gledala da ugodim uredniku i dodatno se ne ogrešim o Kustu.

Toliko o mom „žutom" novinarstvu.

Jednom drugom prilikom, znatno ranije, pravila sam intervju sa  glumcem Tanasijem Uzunovićem. Uvek sam želela da ga upoznam, nalazila sam da je zgodan, iako u podmaklim godinama. Posle duge pauze, dobio je ulogu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Nisam znala da se skinuo sa alkohola, kako mi je neko kasnije protumačio njegovu kompulzivnu blagoglagoljivost. Toliko je bio dosadan zalazeći u sitna crevca minornostima, da sam izvadila štrikeraj.

Ali, ni to moje „klot – frket" ga nije još dugo zaustavilo. Pričao je i pričao.

Međutim, recimo, on se nije uvredio. A mogao je, s punim pravom, pa ga ovim putem molim za oproštaj.

Pored reportaža, moja uža oblast je i likovna umetnost. Ovim povodom sam se združila sa velikim slikarom Cvetkom Lainovićem, sada pokojnim. Njegova supruga, mislim da se zove Ljilja, pravila je fantastične rezance sa orasima. Umela sam tamo da zaglavim.

Lainović bi me portretisao, čitao mi svoje stihove, krstario minulim životom uzduž i popreko, što je znalo da se oduži na pun stomak.

Tako sam jednom zadremala, sve intervjuišući ga (metodom zapisivanja).

- Vi spavate – očito sam ga zaprepastla.

- Ne - verbalno sam negirala baricu što mi je potekla iz poluotvorenih usta.

Posle se pravio kao da se ništa nije dogodilo. Divan gospodin, veliki slikar, bio je taj Lainović.

Brljivost svoje vrste dovelo me je u još (bar) jednu neprijatnu situaciju. Bio je Bitef, a  ja zadužena da ispratim jednu od predstava. Na  nesreću, prehodno sam se strašno naduvala.

I, naravno, zakasnila, pa komad gledala negde od sredine, uz mnogo krčanja iz zvučnika. Mislim da su po sredi bili Holanđani, u nekim sado-mazo kožnim odelcima.

Kao neko ko se konačno domogao moći da prisustvuje našoj najpoznatijoj teatarskoj manifestaciji, pa još i da je komentariše, „presavih tabak" i sastavih neku žešću pljuvačinu. Najviše u stlu kako su tolike pare date za rekonstukciju Ateljea, a nisu uspeli ni da kupe pristojno ozvučenje.

I to osvane u sutrašnjim novinama.

Isto veče, jer list je bio dnevni, pa tako i zadaci, evo me ponovo na Bitefu. Šepurim se kao stara kajla, prvo pero srpskog novinarstva, a niko me ne pozdravlja! To „niko" se posebno odnosilo na PR-kinje Bitefa.

- Šta je, ne javljate se, jesam li se toliko promenila – htela sam da budem vickasta.

- Ne, draga, već si se TOLIKO izblamirala – odbrusile su mi uz ciničan kez.

Naime, krčanje je bilo namerno, a ja to nisam shvatila, onako „haj".

Pokojni Ćirilov je posle zvao pokojnog Ćuruviju da traži demanti, jer radilo se o Dnevnom telegrafu. Odbranila me mlada urednica kulture, Emilija Radibratović, pisanom izjavom u fazonu „izem ti predstavu kad je toliko nerazumljiva".

Dok mi je resor još bio pozorište, često sam komunicirala sa Nebojšom Bradićem. Rediteljem, direktorom Beogradskog dramskog, kasnije i ministrom, poznatom po engleskoj uglađenosti.

I, jednog dana, u Bulevaru revolucije (Kralja Aleksandra), nekog sam, valjda čekala, i da skratim vreme, zavirila u kontejner. Jer, pojednaku strast gajim prema rovarenju po đubretu i umetničkoj recklaži istog, kao i prema pisanju.

Unutra zanimljiv komad, i ja stadoh da ga izvlačim, kad iza leđa začuh „Nikoleta", intonirano preneraženo.

Okrenuh se, kad ono – Bradić. U uštirkanoj beloj košulji i kaputu od finog (engleskog) štofa. Malo razvučenih, šokiranih vilica.

Počela sam da mucam, ne bi mi pravo što me je uhvatio in flagrante. I on se nadalje pravio kao da je sve normalno.

Jednom sam baš totalno zasrala. Proglasila sam živom jednu devojčicu koja je umrla usled lekarske nebrige, pa se kuka i motika digla da opanjka njene roditelje, kao proneveritelje fonda za lečenje. Misija mojih novina je bila da se suprotstavi toj opštoj tendenciji. Međutim, krunisan kobnom materjalnom greškom, bio je to pucanj u prazno. Najveća blamaža ikada.

U proleće 1996. išla sam sa koleginicom Sandrom da osmotrim stanje na Kosovu. Svi su mediji brujali o ratnoj tenziji, o grupisanju snaga UČK i srpske vojske. Sve što smo mi tamo videle, bila je idila, jer bog štiti proste duše, a na Kosovu je naš bog najprisutniji.

Tako smo i napisale: cveće cveta, ptičice cvrkuću. Sve je sjajno i bajno. A za nepunih mesec dana izbili su krvavi trogodišnji sukobi.

Mogla bih do sutra da nabrajam pogrešne podatke koje sam navela, i nepodobne postupke koje sam počinila (recimo, došla na premijeru Biljane Srbljanović u plastičnim sandalama za plažu i kupaćem kostimu što se još cedio od savske vode), ali ove izdvajam kao bisere svoje novinarske karijere.

Pomalo im se zaista ponosim. Jer, šta je život bez gluposti?

Još na VICE:

Kako moja prva poseta vagon-restoranu pretvorila u kišu ponuda za seks

Tužna sudbina ženskog orgazma u muškom univerzumu

U Srbiji nema slobode od smrti

Tagged:
Dragana Nikoletić
novinarstvo
emir kusturica
Tanasije Uzunović