Pitali smo mlade iz unutrašnjosti kako podnose izolaciju

“Lako je tebi, bar imaš dvorište.”, “Šta te briga, tamo nema policije, možeš da se krećeš lagano.” “Ma da, ti ćeš da piješ i ideš na roštilj, a ja da umrem u stanu.”, samo su neki od komentara koje svakodnevno možete čuti ako ste provincijalac u periodu pandemije.

Istina je, dvorište predstavlja prednost. Imaš dodatnih 30 kvadrata gde se možeš slobodno kretati da te niko ne dira. Ali šta kada i to dosadi? Javna okupljanja su zabranjena, pa taj prostor postaje sve uži i uži do trenutka kada više nije ni bitan.

Takođe, koliko god neko mislio drugačije, policijski čas se poštuje. Omladini ne preostaje ništa drugo nego da, poput njihovih drugova iz većih gradova, svoje dane provodi ispred kompa gledajući serije i nadati se da će se sutra probuditi produktivniji.

Ne čuje se zvuk lopte za basket, ne pali se roštilj, čak nema ni filozofa koji danonoćno sede ispred prodavnice dok ispijaju pivo za pivom, sve vreme smarajući klince pitanjima poput: “E mali je l’ imaš neku babu za mene, hehe”.

Ali šta za omladinu predstavlja najveći problem? Da li je to nedostatak prostora, vremena kada mogu da se kreću, nestašica vutre ili nešto treće? Iz tog razloga, rešio sam da popričam sa njima i vidim da li im je zapravo lakše nego ljudima iz prestonice?

VICE: Kako provodiš dane u karantinu?

Milica: Budim se između 2 i 3 popodne, jer ne mogu da zaspim pre 5 ujutru. Praktično je “dobro jutro” i dok popijem kafu već sam u karantinu. Dok traje policijski čas, vreme provodim tako što čitam, gledam serije i cimam se za vutru koje nema. Svi se štekaju i čuvaju. Nisam navikla da blejim sa ukućanima konstantno, pa neretko dolazi do koškanja i svađa.

Da li u tim situacijama pomaže dvorište? Imaš li gde da se skloniš?

Ne znači mi ništa. Šetnja po dvorištu veoma brzo dosadi, a zatvoren prostor mrzim. Ne krećem se, jedem iz dosade i sve mi to nabija stres. Imam previše slobodnog vremena koje ne usmeravam u dobrom pravcu, pa su mi na pameti crne misli od trenutka kad ustanem pa sve dok ne zaspim.

Šta ti je najveći problem?

To što ne mogu da blejim. Dok nije krenula ova politika policijskog časa skupljali smo se po kućama I sedeli tako celu noć. Medjutim, nije ni to kao što je bilo, pa ako bi nam ponestalo piva ili rizli ne bismo imali gde da ih kupimo. To je pakao. Želiš da se družiš, a u celom gradu ne radi apsolutno ništa. Muka mi je od svega, pogotovo od medija i samo čekam da se ovo završi.

VICE: Kako izgleda tvoja karantinska rutina?

Danilo: Dan započinjem relativno kasno. Budim se oko podneva, doručkujem, gledam seriju, ručam, pa na igrice i tako u krug. Uveče sa roditeljima igram preferans, što mi, ironično, predstavlja najzanimljiviji deo dana. Pustim komp malo da iskulira pre nego što uključim “Državni pos’o” ili tako neku “limunada” seriju. Tu gubim pojam o vremenu, neretko zabodem do 3-4 ujutru, spavanje, doručak, serije, preferans…

Posvećuješ li vreme obavezama na fakultetu?

Monotonost me ubija, tako da nemam volje da uradim nešto mnogo produktvino. Čak i kada rešim da krenem sa radom, veoma brzo me pusti želja i vratim se u svoju rutinu. U početku mi je situacija prijala. Nema fakulteta, nema obaveza, vreme je za druženje, šetnje, bleju… Sada, kada vidim da nije baš tako, polako, ali sigurno karantin me ubija u pojam. Danima pokušavam da se nateram na neku ozbiljniju sesiju učenja, ali znam da će ta priprema potrajati.”

Da li to znači da si unazadio na svim poljima?

Zapravo, ne. U početku sam mislio da ću poludeti sam sa sobom. Jako sam društvena osoba, a kada dođem kući, na selo, svaki trenutak iskoristim da sa ortacima izblejim negde u prirodi. Nisam navikao da budem sam. Ovih par nedelja me je primoralo upravo na to čega sam se oduvek plašio. Međutim, iz dana u dan, naučio sam da budem sam sebi dovoljan, da ne “lanzam” po ceo dan kako to kaže moja baka i da svaki dan, ma koliko jednoličan bio, uspem da sam sa sobom izguram zdrave glave.

VICE: Koje metode koristiš da bi ubio vreme u karantinu?

Dušan: Ušao sam u zemlju 15. marta I samim tim sam u “kućnom pritvoru” već neko vreme. Jako je teško biti u zatvorenom prostoru 12, a kamoli 24h svakog dana. Slušam muziku, čitam i dosta pijem, gotovo svakog dana. Bar jednom nedeljno napijem se da ne znam za sebe I dani mi tako prolaze. S obzirom da patim od anksioznosti I depresije, jako mi je teško da ostanem čitav povrh svega ovoga. Jedi, gledaj filmove, igraj igrice i I dalje će ti ostati 10 sati da ne znaš šta ćeš sa sobom.

Kakva je bila tvoja reakcija na produženje perioda kućne izolacije za još dve nedelje?

Na granici smo prvo potpisali, pa nakon toga popunili blanko dokument. Rečeno nam je da drugačije nećemo ući u zemlju. To sam I uradio, da bih onda skontao da tim dokumentom mogu da mi zabrane kretanje na duže od dve nedelje. Kako sam odreagovao? Pa malo je reći da sam popizdeo. Da se ne lažemo, dva puta sam izašao iz karantina, jednom da kupim pivo, a drugi put sam otišao do devojke koja živi u obližnjem selu. Period inkubacije bolesti je dve nedelje. Znam da nisam bolestan, u kući sam već dvadesetak dana, ali ovih dodatnih 14 dana su čisto iživljavanje.

Kako uspevaš da se izboriš sa svojim demonima?

Navikao sam. Problem se javlja kada me anksioznost dovede do hipohondrije, tada dobijem strah od nedobijanja medicinske pomoći, koja me ponovo “radi” na anksioznost I tako u krug. Prvih par dana sam šetao po dvorištu i pomagao porodici oko poslova. Sada ne izlazim po par dana, samo mi je non – stop otvoren prozor jer mi zatvoren stvara osećaj panike i tada gubim vazduh. Vreme presporo prolazi, upao sam u limbo iz koga mi je teško da izađem, a blejanje napolju me dovodi u stanje derelizacije. Sve mi je nerealno, kao da sam u nekoj igrici, zato se sa sobom borim isključivo u svoja četiri zida.

VICE: Da li ti online nastava olakšava ili otežava?

Ema: U početku je to bilo nešto novo i strano za sve nas koji smo u srednjoj školi. Vremenom, uhodali smo se i sada je vrlo zanimljivo i inspirativno. Meni lično omogućuva izražavanje na neki drugačiji, kreativan način. Takođe, dosta sam napredovala što se tiče informatičke pismenosti što će mi dosta značiti za dalje školovanje. Iako nam je prijemni malo otežan, nadam se da će nam Ministartvo prosvete izaći u susret i organizovati se u skladu sa situacijom u kojoj smo trenutno.

Koliko se život jedne maturantkinje promenio ovom situacijom?

Iskreno, dosta. Mnogo mi smeta da izlazim kada smem, ne kada ja želim. U godini kada treba da se sa prijateljima družim najviše, primorana sam da dane provodim u karantinu, a socijalizaciju svedem na video pozive. Svima nam je ova situacija promenila navike i rutinu, što stvara određenu nervozu i pritisak sa kojim treba znati kako izaći na kraj. Šta je tu je, moramo biti disciplinovani i pridržavati se mera koje su uvedene. Sigurna sam da ćemo se na taj način ubrzo vratiti starim navikama.

Nalaziš li vremena za odmor, pored svih obaveza oko škole i prijemnog?

Naravno, uvek ima prostora za zabavu u periodu dokolice. Najčešće to vreme provodim uz neku knjigu, gledajući filmove, serije, a uveče šetam psa. Porodična atmosfera mi je oduvek prijala, tako da se ne osećam loše što sam sa njima, ali normalno je da u karantinu čovek izgubi živce. Dolazi do čarki, ali sve to brzo prebrodimo i vratimo se u staru kolotečinu.

VICE: Gde provodiš period izolacije?

Tamara: Najčešće kod kuće. S obzirom da ovde živim sama, često mi je dosadno. Ubijam vreme, gledam filmove, vežbam, pušim vutru i igram sony. Nekad mi dođu ortaci, napijemo se, izblejimo i ujutro svako na svoju stranu.

Šta za tebe predstavlja najveći problem tokom policijskog časa?

To što mi nestane cigareta, a ne mogu da ih kupim. Takođe, ako mi je neko došao, obavezno ostanemo bez piva, što nas opet vraća na prvi problem. Nisam navikla da u proleće sedim ispred TV-a. Došla sam ovde misleći da ću imati više prostora za aktivnosti nego u Beogradu. Obično sam napolju, šetam, družim se. Mnogo mi smeta što kada bih otišla negde, tamo moram da odem pre 5 i prespavam. Život mi se u suštini sveo na gledanje u sat.

Studiraš u Beogradu, zašto si odlučila da period izolacije ne provedeš tamo?

Ovde su mi svi. Porodica, prijatelji… Svi paze na mene, ima ko da mi kuva, pere stvari, što dosta olakšava život. Takođe, znam gotovo sve ljude ovde i samim tim uvek nađem nekoga sa kim ću provesti dan. Društvena sam i trudim se da svaki trenutak provedem sa nekim. Brat mi živi nedaleko odavde, pa u krajnjem slučaju odem kod njega. Isto tako, bila sam uplašena Beograda zbog broja slučajeva obolelih. Ovde se osećam dosta sigurnije.

VICE: Dok većina studenata ove dane provodi kod kuće, ti si odlučio da ostaneš u Beogradu. Zašto?

Vasilije: Ostao sam jer kod kuće samo trošim vreme. Ovde uspevam da ovo što imam iskoristim na najbolji mogući način. Zaposlio sam se kao dostavljač hrane, zarađujem i dan mi bude koliko – toliko ispunjen. Iako sebe izlažem riziku što sam ovde, ne bih da svoje ukućane dovedem u istu situaciju, s obzirom da sam u Beogradu od prvog talasa virusa. Ne želim da ih dovodim u neprilike, tako da je ovo najbolje rešenje kako za mene, tako i za njih.

Misliš li da je lakše onima koji su otišli kućama?

Boravak kod kuće jeste olakšavajuća okolnost. Sve vreme si sa porodicom, što svakako čini da se osoba oseća sigurnije. Pored toga, smatram da je policija manje zastupljena van glavnog grada, pa postoji mogucnost kršenja policijskog časa, dok ovde to nije moguće. Gužve na selu su takođe dosta manje. Ovde je svakog dana borba da se uđe u prodavnicu i kupe osnovne životne namirnice. Jedina prednost ljudi koji su ostali je to što su se odvojili od roditelja, samim tim ne zavise ni od koga i pokazuju svoj nivo zrelosti.

Šta ti najviše nedostaje?

Prijatelji. Nedostaju mi izlasci, druženje, kao i teretana u kojoj provodim dosta vremena. Možda čudno, ali nedostaje mi i fakultet. Prija mi da radim na sebi, a u kućnim uslovima mi je teže da dam svoj maksimum. Potpuna sloboda kretanja je stvar koja mi možda najviše fali. Imam premalo vremena da postignem sve ono što sam za taj dan zacrtao.

Kako pandemija utiče na tvoj svakodnevni život?

Nemanja: Iskreno, ne preterano. I dalje igram igrice i sedim u kući. Drugačije je jedino to što sam od početka pandemije krenuo da radim. Pakujem pakete dobrovoljne pomoći.

Kako to izgleda?

Sistem pokretne trake. Jedan pakuje prašak, drugi paštetu… Na kraju procesa paket bude težak 8 kilograma i tako u krug. Konačno imam posao, ali ne i gde da potrošim pare.

Šta ti predstavlja najveći problem? Vreme. Radim do 3 i onda je jako teško da izblejiš sa nekim do 5. Imam samo 2 sata svakog dana. U početku je bilo roštilja i ispijanja piva, ali sada je to nemoguće. Vutre takođe nema, što je veliki minus, tako da svaki slobodan trenutak provedem igrajući LoL.