Ekstremi

Kako sam se osećala kada sam saznala da je moj tata serijski ubica

Nakon što je uhapšen, mnogi uvrnuti događaji iz mog detinjstva su se razjasnili.
13 Maj 2020, 9:56am
melissa_moore_jesperson
Sve fotografije ljubaznošću Melise Mur.

Upozorenje: ova priča sadrži opise nasilja.

Nikada neću zaboraviti dan kada sam saznala. Bio je mart 1995; vratila sam se iz škole kući, i moja mama je pozvala nas, decu. Onda je rekla, „Vaš tata je u zatvoru“. Moj brat je pitao, „Zbog čega?“, a ona je odgovorila, „Zbog ubistva“.

Ništa ne može da te pripremi za takvu vest. Sećam se da su mi kolena zaklecala, kao da ću da se onesvestim. Tako da sam otišla u svoju sobu, legla na krevet i jecala, dok mi je mozak radio munjevitom brzinom, u pokušaju da to shvatim. Da li je ubio nekog čoveka? Slučajno? U tuči? Pokušala sam to da zamislim, ali mi to nije delovalo kao nešto što bi on uradio. Nije imao nikakvo oružje, pa nisam mogla da zamislim da puca na nekoga. Ali onda sam ga zamislila kako davi nekoga i to mi je nekako bilo lako. Iz nekog razloga, mogla sam jasno da ga zamislim kako davi neku ženu.

Najiskrenije, nije bilo mnogo informacija – naša mama nam nije davala informacije. Kasnije nam je rekla da je tako postupila da bi nas zaštitila. Zbog toga sam otišla u biblioteku, da saznam sve što mogu. A saznala sam da nije uhapšen samo zbog jednog ubistva, već zbog ubistva osam žena.

Moj svet se posle toga promenio. Morala sam da pretresem sva sećanja, da bih našla smisao u prošlosti, i to je bilo teško. Ali ne toliko kao što je bilo početi ispočetka. Ne toliko teško kao proces isceljenja, prihvatanja, i rekonstrukcije života.

1588900805624-extremes_vice_melissa_moore1

Rođena sam u Jakimi, u Vašingtonu. To je prašnjavo, ruralno mesto, ali imala sam mnogo prostora za odrastanje i sjajno detinjstvo. Ja sam najstarija od troje dece, i moj otac je zaista bio neverovatan čovek. Bio je visok 2 metra i 20 santimetara, i imao je 130, 140 kilograma – zasenjivao je svakoga. Za mene je bio skoro kao bog. Ušao bi u sobu i ne bi mogao da ostane neprimećen.

Moj otac je imao dve veoma suprotstavljene strane. Spolja je bio živahan, harizmatičan čovek, ali ispod toga je uvek postojalo nešto. Jednostavno, nešto kod njega nije bilo „kako treba“.

Na primer, jednog dana, moj otac je radio u polju. Nije primetio da je moj brat na ulici našao odraslu crnu mačku, i da je mazio. Ja sam primetila mačku zbog krzna, jer se presijavalo. Bili smo mali, ja sam verovatno imala šest, a moj brat pet godina. A onda smo iznenada osetili pomračenje sunca, jer se tatina senka nadvila nad nas. „Šta vam je to?“, pitao je.

Videla sam kako moj brat sklanja mačku, pokušavajući da je zaštiti. Ali moj tata je zgrabio mačku, stavio je u krilo i počeo da je mazi. A onda je odjednom počeo da je davi svojim ogromnim šakama. Mačkina reakcija je bila da se bori za život, pa je počela da ga grebe kandžama, ali moj tata je potpuno uživao. Sećam se osmeha na njegovom licu. I mogla sam da vidim kako krv teče niz njegove podlaktice, ali to njega izgleda nije doticalo. Jednostavno je nastavio, sve dok se mačka iznenada nije otromboljila.

Život mi je uglavnom bio idiličan. Išla sam u osnovnu školu i imala normalnu rutinu. S toga je za mene bilo iznenađenje kada nam je jednog leta, odmah posle mog rođendana, mama saopštila da se selimo odatle. Samo se sećam da sam sela u kola sa mamom, koja je rekla, „Znaš, tvoj tata nas više ne želi pored sebe. Zato se razvodimo i idemo kod tvoje bake“.

Moji roditelji su se zvanično razveli 1990, a kao što sam saznala kasnije, stvari su postale gore. On je bio nezaposlen i jedne noći, dok je igrao bilijar, ugledao je tu dvadesettrogodišnju ženu koja se zvala Taunja Benet. Počeli su da igraju bilijar zajedno i on ju je pozvao kod sebe kući. Tada je ona počela da odbija njegovo udvaranje. On je onda toliko pobesneo da joj je, po onome što sam čula, potpuno smrskao lice – unakazio je – do te mere, da su inspektori pronalazili njene zube po raznim mestima u kući. A onda, kada je jednom osetio ukus krvi, više nije mogao da se zaustavi.

Moja mama nije znala ni za šta od ovoga. Ali sa naknadnom pameću, mogu da kažem da je za nas bilo bolje to što smo bili daleko od njega.

Moj otac je uhapšen 1995. godine, zbog ubistva svoje poslednje žrtve. U pitanju je bila četrdesetjednogodišnja Džuli Viningem, koja mu je bila dugogodišnja devojka, posle moje mame. Ja nikada nisam bila na njegovom suđenju. Najiskrenije, bili smo zaštićeni. Nismo morali da svedočimo, ili da na bilo koji način učestvujemo u sudskom postupku. A kada je počeo da priznaje da je izvršio sva ta ubistva, shvatila sam da on nikuda ne ide. Ostaće u zatvoru do kraja svog života.

Sve to je apsolutno promenilo način na koji doživljavam sebe. Od tada sam počela da pratim reakcije ljudi kada čuju novosti o mom ocu. Kada sam nakon njegovog hapšenja išla u srednju školu, imala sam drugove čiji su roditelji gledali vesti i govorili svojoj deci da me se klone. Ja sam se osećala krivom samo zbog toga što imam neke veze s njim. Mislila sam da sa mnom nešto sigurno nije u redu. To je bilo zbunjujuće. Definitivno sam imala drugačiju predstavu o sebi, sve dok nisam odrasala.

1588900942250-extremes_vice_melissa_moore

Godinama kasnije, i ja sam dobila svoju decu. Nikada nisam pričala o tome šta se dogodilo, sve dok se jednog dana moja ćerka Aspen nije vratila iz vrtića. Rekla je, „Svi imaju tatu, ali gde je tvoj tata“? I morala sam da smislim način kako da joj objasnim. Samo sam joj rekla da je on u Salemu, gde se nalazi zatvor. A ona je bila mala i bila je zadovoljna odgovorom. Ali to me je nateralo da se zamislim: moraću da nađem način kako to da joj kažem, kada malo poraste.

To je bila prekretnica. Tada sam shvatila da ja nisam ništa kriva. Nisam mogla da učinim ništa da se te sirote žene vrate, a nema ničega što bih mogla da kažem članovima porodice žrtava što bi ublažilo bol zbog gubitka njihovih voljenih. Tako da sam imala izbor. Mogla sam ili da prihvatim prošlost ili da nastavim da živim kao da sam najveći ološ na svetu – a tako ne treba živeti.

Ono što sam naučila tokom velikog rada na sebi jeste da nema naučne metode za isceljenje. Znam da se svi koji su preživeli traumu osećaju isto, da kada se suoče s bolom, upadaju u mračni ambis i ne izlaze iz njega. Ali najiskrenije, terapija je divna stvar i ne treba je se plašiti. Nećeš upasti u rupu iz koje nikada nećeš izaći. Ako se zapravo suočiš s traumom, izaći ćeš iz toga mnogo svesniji sebe i počećeš da razumeš šta je uzrok bola.

Deca su mi sada tinejdžeri i život mi je stvarno užurban, i misli mi retko odlutaju u prošlost. Sada sam srećna. Jedina pomisao koja u poslednje vreme ume da mi se prikrade je da odem da posetim svog tatu u zatvoru. Prošle su decenije otkako smo poslednji put razgovarali, a ako ga kontaktiram, da li će to značiti da je on pobedio? Da je isterao svoje? Ne znam.

Moj otac se nikada nije izvinio. Rekao je da je bio dobar otac, osim „osam grešaka u rasuđivanju“. Tako on naziva ubistva – „greške u rasuđivanju“.

Ne mislim da će porodice žrtava ikada dočekati zaključak, kao ni da će pravda biti u potpunosti zadovoljena. Jedino na čemu mogu da budem zahvalna jeste to što je on na mestu na kome više nikada neće moći da povredi nekoga.

Ova priča je isečak iz našeg podkasta iz VICE produkcije pod nazivom Extremes. Ceo podkast se strimuje ekskluzivno na platformi Spotify.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE AU.