Pitao sam ortake da li vode svoju decu na utakmice u Srbiji

Razgovarao sam sa "ćalcima" o onome što često muči majke njihove dece.

|
17 Avgust 2015, 10:31am

Foto: privatne arhive

Bio sam na tekmi i bilo je do jaja. Vodio sam decu, i njima je bilo super. Mislim, meni je uvek do jaja, pošto ceo život idem na utakmice, fudbalske i košarkaške. Na domaćem terenu, pa i na gostovanja. Imam 43 godine, a na tekme idem sa manje-više istom ekipom već 25-30 godina. Odrasli smo na koncertima i tekmama, a kada to kažem, ne mislim samo na broj godina koji se umnožava. Biti navijač je ozbiljna posvećenost, strast, zaluđenost, nekada na granici idiotizma. Znam to.

Nekada sam išao na tribinu iza gola. Danas idem na zapad, i u parter, a na tekme vodim svoju decu, a često i tuđu. Ne na svaku, ali vodim. Na derbi ih ne vodim jer je to granica dobrog ukusa, tu je već godinama sve toliko zatrovano da nema šta lepo da se vidi.

Pročitajte i: Da li je engleski fudbal stvarno bio bolji devedesetih?

Mnogi smatraju da to važi za sve utakmice u Srbiji (i šire), i često se preispitujem oko toga da li treba ili ne da vodim decu na stadion, zbog primitivizma sa kojim se susreću tamo.

Pored užasnih psovki koje definitivno čuju, zapamte, nauče, naši sportski objekti - sem Arene - toliko su propali da je i higijena jedna od ozbiljnih stavki. Dok sina kako-tako i odvedem u toalet u kojem se "gaca" po hektolitrima neke vode i pišaćke dok se šora, ćerka ima zadatak da trpi do kuće, ili ako baš "stisne", izlazimo i idemo kući.

Ne znam šta je teže objasniti deci, to što im se povraća od mirisa kada prolaze pored klonje ili kada čuju da neko nekog u pesmi "jebe u usta", ubija, kolje...

Sa druge strane, voleti svoj klub, navijati, skakati, radovati se i tugovati sa prijateljima je nezaboravno iskustvo.

Da li smo kreteni mi koji vodimo decu na tekme ili ne?

Pitao sam nekoliko prijatelja šta misle o tome. Svi smo oko 40, i idemo na različite stadione u Beogradu od najranijeg detinjstva.



Miloš (44)

Dilema da li voditi dete na stadion za mene ne postoji. Jedno dete je odraslo na utakmicama i nije mu se desilo ništa strašno. Izrastao je u normalnog momka, vaspitanog i nenasilnog. I dalje odlazi na utakmice, sa svojim društvom. Mlađe, žensko, više voli dvoranske sportove, ali ni iz Pionira, ni iz Arene ne nosi nikakva ružna sećanja.

Dete je okruženo istim ljudima i na ulici, i u školi ili parku. Od najpristojnijih, obrazovanih i finih, do agresivnih i nevaspitanih. Takav spektar ga čeka i na sportskim događajima. Kao što, ako komšija sa sprata iznad baca smeće kroz prozor ili pušta glasnu muziku tri sata posle ponoći, postoji način da se objasni zbog čega tako ne bi trebalo i šta je pogrešno, ista matrica važi i za primitivno ponašanje na stadionu. Zbog toga mislim da je čuvanje dece od pogrešnih uticaja potpuno univerzalna stvar, stadioni ili hale su samo deo njihovih života. Ni bolji ni gori po tom pitanju, a za decu koja vole sport svakako jesu mesta na kojima žele da budu. Vodite ih i učite i vaspitavajte i tamo, kao što to radite bilo gde.





Marko (43)

Da, vodim dete na stadion. I uživam u tome. Voleo bih da ga naučim da voli Zvezdu na sličan način kao i ja. To podrazumeva puno emocija i strasti. Lepo se osećam kada to mogu da podelim sa njim.

Nažalost, nema vrhunskog fudbala, velikih majstora, velikih protivnika i značajnih utakmica, ali ni druge stvari u životu nam nisu baš "Švicarska". Naravno da na stadionu ima puno stvari koje nisu baš za dečije uši, ali ima ih i u udžbenicima, školskim dvorištima, medijima, gradskom prevozu.

Često neke od najvećih navijačkih pesama pevam u sebi ili ih samo mumlam. Ali i to mu lakše objasnim nego kad me pita, na primer, ko je taj Aleksandar Vučić. Ubedio sam sebe pre nekoliko godina da ću dobiti prelaznu ocenu kao roditelj ako mi sin bude navijao za Zvezdu, ne bude nikad glasač SNS-a i ne bude hevi-metalac. Za sada sam na dobrom putu. Smeši mi se dovoljan dva .

Pavle (33)

Moj klinac ima nepune četiri godine, prvi put je bio na stadionu na početku prošle sezone. Partizan - Donji Srem, pred par hiljada ljudi. Bilo je 3:0, ali smo videli samo dva gola, otišli minut pre trećeg jer je bilo hladno i prispavalo mu se. Ipak, prepoznao je da je pao treći po zvuku kad smo ulazili u auto. Te večeri je video bakljadu, đuskao uz muziku sa razglasa i lepo se proveo. Mislim da ga ne bih vodio kasnije da mi je te večeri rekao da mu je bilo bezveze, mada možda to samo sada kažem.

Od tada je bio jednom u Pioniru, i u Humskoj još nekoliko puta. Sada kada šetamo krajem i prolazimo pored hale ponekad peva 'Tutula, tutula', a vikendom pita nekad da li idemo na utakmicu. Poslednji put smo išli na Jagodinu. Odgovaraju nam ti termini od sedam sati. Vodili smo i dedu, istog onog koji je godinama vodio mene i braću na stadion, pa su bile tri generacije "grobara" na jednom mestu. Meni je to važno, volim Partizan, volim stadion, volim zvuke i boje, čak i kada je fudbal dno, opušta me. Voleo bih i da on zavoli sve to na pravi način, bez obzira na sve i mulj u kom je sport danas.

Stadion je porodična stvar, otac-sin trenutak, lepa tradicija.

Uživam u celom danu, u pripremi, novinama za stolicu, sportu za zube, celoj utakmici, njegovim pitanjima. Ne ložim se da odmah ima dres i šta sve ne, samo mi je važno da smo tamo. Naravno da uvek postoji neki strah, da ne bude nekog sranja, ali imamo jasna pravila - ne ide se ako postoji makar i minimalan rizik, odnosno bilo kakvi gostujući navijači. Dobro biramo mesto gde ćemo da sednemo. Igrom slučaja, znam i kad ima problema među navijačkim grupama, pa znam šta i kako. Naravno, fudbal je odvratan i loš, toliko loš da čak i on vidi razliku između onoga što gledamo na televiziji i što vidi na terenu. Pita, "tata, a što ovi ne trče", ali sada već izdrži stoički svih 90 minuta.

Samim tim što je fudbal takav, ima malo ljudi, a rizici su onda, ako imaš malo mozga, realno nikakvi. Na derbi neće još dugo ići, a nisam ni ja već 15 godina, otkako sam i poslednji put kročio na jug. Prostakluka ima i na ulici, neće svakako dete iskvariti neki random lik sa istoka ili zapada, ako to bude imalo neku ulogu za to ćeš pre biti kriv ti - roditelj. Jedino što brine jeste što negde u malom mozgu igra i ono "samo da se ne primi na tribinu". Ipak, mislim da ću bolje ja da mu objasnim šta i kako, i to na licu mesta, nego da to prepustim nekom drugom.


Ivan (41)

Ako si sam odrastao na utakmicama i pamtiš ih kao lepo iskustvo iz detinjstva, logično bi bilo da to probaš da preporučis svojoj deci. Ali, kakva je danas situacija - stadion ne dolazi u obzir.

U halu može, ali samo na "manje" sportove kao što su odbojka ili vaterpolo, ili na košarkaške utakmice kao što je bila Srbija - Francuska.

Atmosfera na stadionima kada igraju Zvezda, Partizan i reprezentacija je takva da ni ja sam ne bih otišao. Zašto da gledam tuče na tribinama, slušam pesme koje nemaju veze sa fudbalom i usput možda dobijem neku stolicu u glavu?

Bolje sprečiti, nego lečiti. Tek ako odlučiš da sa detetom odeš, recimo, na fudbalski derbi, bukvalno si stavio njegovu glavu u torbu.

Đorđe (45)

Ja mislim da treba, i vodim ih, ali ulažem energiju i pre i posle da im obratim pažnju na pozitivne stvari - igrače, rezultat i dobre koreografije sa severa. Malo sam se zapitao da li uspevam u tome kad me je Nađa zadnji put pri odlasku sa stadiona uspaničeno pitala - Ali, tata, pa nismo vikali TOLE LOPOVE !?

Onda sam skapirao da joj je to bio omiljeni deo. Vodim ih isključivo na zapad ili na VIP tribinu, teram ih da redovno pozdravljaju dobre poteze protivnika. Ionako su okruženi primitivnim navijačima u školi i na ulici, tako da mislim da treba da odlaze na utakmice i shvate šta je u stvari suština, i da zato treba da idu, ali za sada u mojoj pratnji i uz moje objašnjavanje.

Hvala momci, mi se vidimo se na tekmi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu