Reklame
Svaštara

Ljubav na ratištu u istočnoj Ukrajini

Ne znajući čak ni kako se preziva, Oksana ga je pronašla u lokalnoj bolnici i držala ga za ruku dok se borio za život.

pisao Roc Morin
14 Maj 2015, 1:28pm

"Ubila sam 24 ljudi", hvali se Oksana Gimranova, grleći pušku visoku skoro kao ona. Njen suprug Ruslan na telefonu pokazuje slike Oksane kako drži svog malog sina — u sličnoj pozi, sa sličnom nežnošću. Fotografije su od pre godinu dana, od pre rata, pre nego što je Oksana prvi put uzela pušku u ruke. Ona je tada bila ubirač poreza, u Horlivki u tadašnjoj Ukrajini. Grad sada pripada Donjeckoj Narodnoj Republici, otcepljenoj pro-ruskoj vladi za koju se bori Oksana. Reč "Cнайпер" ispisana joj je svežim mastilom na koži grudi — po rečima njenih drugova, ona je najbolji strelac u četi. Tetovaža se krije ispod crnog duksa sa motivom kockica ukrašenim lobanjama s ukrštenim kostima.

Sedimo na džakovima sa peskom u napuštenom rudarskom postrojenju blizu linije fronta kod Horlivke; njihova četa pretvorila je administrativnu zgradu u kasarnu. Ruslan nastavlja da prelistava slike u telefonu sve dok ne naiđe na fotografiju njihovog venčanja održanog u avgustu prošle godine. Na njoj, 22-godišnji Ruslan stoji držeći ikonu pored svoje 27-godišnje neveste u beloj haljini.

Rat je sve ubrzao. Ruslan i Oksana su se prvi put sreli kao vojnici u istoj jedinici. Oboje su se pridružili vojsci Donjecke Narodne Republike početkom nasilne secesije tog regiona od Ukrajine. Vezu su započeli kad je Ruslan u oružanim borbama pogođen u grudi. Ne znajući čak ni kako se preziva, Oksana ga je pronašla u lokalnoj bolnici i držala ga za ruku dok se borio za život. "Lekari su mu dali samo jedan posto šanse da preživi", priseća se Oksana, "ali bilo mu je bolje posle svega nekoliko dana."

Par se nedeljama sastajao u tajnosti, plašeći se da njihovi komandiri neće odobriti vezu. Međutim, kada su obavili planove za venčanje, oficiri su — zajedno sa čitavim bataljonom —pomogli da se skupi novac za Oksaninu haljinu. Kao medeni mesec poslužila je popodnevna vožnja oko Horlivke, nakon koje su se vratili na front i još iste večeri pridružili borbama.

Bio je to Ruslanov prvi brak, a Oksanin drugi. Ona se prvi put venčala kad je imala 12 godina za muškarca u tridesetim. Imali su dva sina, objašnjava Oksana, ali ju je muž zlostavljao, te je na kraju sa dečacima pobegla od njega. "Nikad ga nisam volela", tvrdi ona. Dvoje dece trenutno odgaja tetka u obližnjem gradu. "Viđamo ih kad god možemo", kaže Ruslan. "Oni me sada zovu Tata. Volim ih kao da su moji."

Sukob u Istočnoj Ukrajini traje već više od godinu dana. Započeo je masovnim protestima pro-evropskih demonstranata u Kijevu protiv ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. Janukovič je odbio da potpiše pristupanje Evropskoj Uniji, umesto toga želeći da uspostavi tešnje veze sa Moskvom. Nakon što je Janukovič svrgnut s vlasti, jedan deo građana pokrajina Donjeck i Lugansk pristupili su nekad marginalnom separatističkom pokretu, što je brzo dovelo do rata između pro-zapadnjačke vlasti u Kijevu i pro-ruskih pobunjenika, kojima su se ne toliko prikriveno pridružile trupe regularne Ruske vojske .

U septembru je potpisano primirje nazvano Protokol iz Minska , ali prema rečima Aleksandra Šumakova, nekada lokalnog biznismena a danas komandanta: "Ovde nikad nije bilo ni dana primirja." Još jedno primirje sklopljeno u februaru pomoglo je da borbe utihnu u nekim sektorima, ali je rat nastavljen nesmanjenom žestinom u nekim drugim. Čuo sam i video granatiranja svakog dana svog boravka tamo, a kada sam prošlog meseca posetio Šumakova i vojnike kao što su Ruslan i Oksana, oni su tvrdili da se rat neće okončati sve dok se ne postigne stabilna nezavisnost od vlade u Kijevu.

"Oni govore ukrajinski", tvrdi Šumakov. "Mi pričamo ruski."

U obližnjim brdima čuje se paljba artiljerije dok se Oksana penje na kamion pun sumornih vojnika spremnih za novu misiju. "Dosta je bilo ovoga", kliče snajperistkinja, "čekaju nas Ukrajinci da ih pobijemo!" Ona kratko diže dva prsta u znak pobede i plazi se. Muškarci oko nje se smeju i mrse joj kosu dok vozila kreću u pravcu granatiranja.

Ruslan pregleda još nekoliko slika svoje supruge kako se igra sa sinovima. "Ona je dobra majka", kaže. "Vrlo je nežna. Vrlo brižna."

Pitam ga kako neko takav može da ubije 24 čoveka.

On na trenutak zastaje i skreće pogled. "Zapravo", odgovara raširenih očiju, "njoj je žao zbog toga. Teško je ubiti nekoga. Kada sam prvi put obio čoveka, tri dana nisam spavao. Nije baš bio blizu. Nalazio se na četrdeset metara od mene, ali sam opet video kako je stradao. Bilo mi je strašno teško."

Kažem mu da sakupljam snove i pitam ga šta sanja. "Uvek vidim borbe", priseća se. "I Oksana ima takve snove. Često priča u snu. Sanja kako je ranjena, sanja granatiranje i razmenu vatre. Oksana se obično obgrli i sklupča. Pribije se uz mene, što bliže može. Oboje sanjamo prijatelje koje su ubili Ukrajinci. U našim snovima, oni se i dalje bore uz nas."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu