Upoznajte Danila Pisanjuka, šampiona srpskog skejtbordinga

Okej, sa srpskim sportistima stvarno nema zajebancije 2015. godine. Ali za razliku od uspeha u loptastim sportovima, kojih su se neki samo uželeli, uspeh u skejtbordingu smo, bar neki od nas, jedva dočekali.

Danilo Pisanjuk iz Subotice osvojio je prvo mesto u kategoriji skejtbordinga za profesionalce na ovogodišnjem Panonnian Challenge-u u Osijeku, najvećem i najprestižnijem takmičenju ekstremnih sportova u ovom delu Evrope. Aleluja! On je tako postao jedini sprski skejter koji je osvojio bilo koje mesto na ovom takmičenju na koje dolaze zvezde evropskog skejta. Ipak, ne bilo koje, već pobedničko. I ne, nije važno samo učestvovati.

Danila sam upoznao 2010. godine, tokom Zerpo turneje kada smo posetili Suboticu i vozili u takozvanom diču (stari, veliki kanali). Tada nisam mogao da pretpostavim da će pet godina kasnije ostvariti jedan od najvećih uspeha u srpskom skejtbrodingu. Član je tima Rope skejtbords. Svega dvadesetak dana pred ovo veliko takmičenje Rope je izbacio seriju pro-model daske sa Danilovim potpisom. Što je manje-više san svakog skejtera na svetu, a znači da se pridružio profesionalacima u ovom sportu i da će klinci od sada moći da drljaju dasku sa njegovim imenom.

Ovo je definitivno Danilova godina. Sasvim slučajno smo se dogovorili da se nađemo baš na Hajatu, legendarnom beogradskom skejt spotu. Proćaskali smo o njegovoj ludačkoj godini.

VICE: Danilo, sve čestitike! A sada budi fin kao što i jesi i predstavi se - ko si, šta si, i kako si se zajebao pa navukao na dasku?

Danilo Pisanjuk: Ja sam Danilo, rođen sam u Pančevu, a odrastao u Subotici. Poslednje četiri godine studiram u Beogradu na Rudarsko-geološkom fakultetu. Skejt sam upoznao još kao klinja, sestra od tetke je imala neku dasku pa sam se ja kao gurao malo, mada mi to tada nije bilo naročito zanimljivo. To se desilo tek kasnije kada sam upoznao drugare iz osnovne škole koji su počeli da voze skejt sa ortakom iz naselja koji je bio stariji i imao profi dasku. Pošto oni nisu mogli njega da cimaju nego je to kao išlo preko mene, kroz ta druženja i zajedničke vožnje, ja naučim ollie i shove-it i skapiram da me to interesuje. Posle toga, tačno se sećam - dolazim sa mora, 15. avgust. U 6 ujutru cimam ćaleta da idemo da kupimo dasku. Naravno, u to doba ništa ne radi. Čekali smo ispred radnje. Kupujem prvi skejt i od tada nema povratka.

Da li je neko od tih ljudi nastavio da vozi?

Nažalost ne, ti ljudi sa kojima sam počeo da vozim su prestali posle godinu dana. Bio sam u fazonu, voziću se sam, ali to me je držalo samo mesec dana. Onda sam cimao neke ljude koje sam viđao da voze, tražio njihove brojeve da ih zovem. Postojala je tada neka ekipa, ali baš u to vreme je bio krah. Policija je zabranila vožnju skejta kod fontane u Subotici, a to je bila Meka okupljanja skejtera tamo. Onda je ta starija ekipa već odustala, bili su u tim godinama kada kreću neke druge akcije, devojka, posao, preživljavanje i svi su se raspali na svoju stranu. To je 2005. godina.

Čuveni ratovi sa policijom u to vreme. Znači, tačno deset godina si u skejtbordingu.

Da, čoveče, jubilej! Pravićemo feštu ovih dana. Povoda ima koliko hoćeš - rođendan, Pannonian, pro model i deset godina na dasci.

Pre mesec dana si konačno dobio svoj pro-model daske, a svega dvadesetak dana kasnije osvojio prvo mesto na Panonnianuu kategoriji profesionalaca. Šta je od toga luđe?

Sve je ludilo. Ali iskreno, sve to sam priželjkivao i očekivao. Posebno taj pro-model. Nadao sam mu se i ranije, ali bilo je potrebno da osvojim neko veće takmičenje. Onda sam prošle godine dobro prošao na takmičenju Winner of Belgrade i tada smo dogovorili pro-model. Sa bivšim cimerom Nikolom Velickim sam radio na dizajnu i crtežu za dasku. Još kada sam prvi put pomislio da mogu da dobijem pro-model, rekao sam da ću sa njim to da radim. Četiri godine kasnije, odradili smo ga.

Na Pannonian Challenge takmičenju sam zaista želeo da pobedim. Radio sam na tome cele zime i celo ovo leto. To mi je bio neki cilj za ovu godinu. Nisam sumnjao u uspeh, ali kada sam video kakva je konkurencija, bio sam u fazonu - daj sve od sebe, pa da vidimo za koji je to rang. Ispostavilo da je zadovoljavajuće.

Haha, "zadovoljavajuće". Nikad nisam bio na u Osijeku na Panonnian-u (znam slepac sam). Kako je to izgledalo?

Srećom ja sam od 2012. redovno išao, i to je imalo mnogo uticaja. Znao sam kakav je park, kako izgleda i kako treba da mu priđem. Svoju liniju sam smislio mesec i po dana pre nego što sam otišao u Osijek, samo je bilo pitanje da li ću na licu mesta moću da ga zbudžim. Uspeo sam, uz neke baš sitne promene.

Konkurencija je bila neverovatna - Timotej, koji je već osvajao i redovno je tu, njega sam znao od ranije i znam kako vozi. Kristofer Kan, odličan kidač, volim da gledam kako vozi skejt. I naravno, Madars Apse, najveće ime takmičenja, vozi za Element, a proglašen je za najboljeg evropskog skejtera 2014. godine. Dečko nije džaba to što jeste, vožnja i stil su mu vrhunski. Ali pošto je promašio neke trikove, ja sam imao bolji plasman.

Ti si drugi lik u Srbiji pored Ivana Pejdića koji je dobio svoj pro model uRope timu. Kako izgleda biti deo tog tima, i koliko to znači jednom vozaču?

Tako je, videćemo samo koliko će moja serija da ide. U Rope tim sam ušao 2010. godine. To je zaista lepa priča, koja je krenula entuzijastično. Sada se ekipa malo promenila u odnosu na onu sa sa početka, ali valjda je moralo tako da bude. Pored vozača iz Hrvatske, Finske, Marsela iz Francuske, iz Srbije smo ostali Pejdić i ja da izguramo to do kraja. Kada sam ja ušao u priču već se završavao skejt film Art Of Fart, za koji sam snimio koliko sam stigao. I to je bilo do jaja iskusvo - prvi put original dvd sa filmom u kojem sam i ja, velika premijera, žurka. Posle toga su se mnoge stvari otvarale, turneja u Barseloni, za koju sam se povredio, video projekat sa Rajkom Radosavljevićem, i još mnogo stvari.

Ekipni video: Through Streets Of Belgrade from Robert Gondi on Vimeo.

Nije ostalo mnogo ekipa u Srbiji koje se na tom nivou cimaju. Razlozi su, naravno različiti, a pre svega zato što je ovo, pa, Srbija. Kako tebi sve to danas izgleda?

Ima uvek ekipa, neke umiru, neke se rađaju. Neki klinci guraju, a ko će da izgura i izdrži pitanje je pre svega okolnosti u kojima se oni tada nalaze. Ponekad se nešto i dešava, ali pre je bilo mnogo više događaja, trenutno je sve to malo utihnulo. Znaš, svi smo se cimali da dobijemo skejt parkove, a sada kada smo dostigli taj cilj, nema događaja u njima. To bi trebalo malo oživeti, da pokažemo ljudim čemu ti parkovi služe.

Pogledajte naš dokumentarac "Zašto volim da vozim skejt":

Koje su najbolje, a koje najgore stvari koje ti skejtbording donosi u životu?

Najboljih je mnogo - putovanja, turneje, takmičenja, nagrade, druženje generalno. Skejteri su jedna velika porodica i gde god u svetu da odeš, bićeš primljen od srca. Kada se dobro izvozaš imaš osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, i koliko god da sam umoran posle takve vožnje, u isto vreme sam i najodmorniji za druženje, učenje, žurke. A najgore je kada se povrediš pa ne voziš mesec dana.

Prvi put smo se videli na subotičkom diču 2010. godine. Pet godina kasnije, evo šta se sve izdešavalo u tvojoj karijeri. Da možeš da predvidiš budućnost, kako bi voleo da vidiš sebe u skejtbordingu za 5 godina?

Zanimljivo je što se sećaš tog dič tura. Sećam se i ja, to je bilo tako dobro. Bili smo klinci, okupilo se nas tridesetak tada, je l' da? Tada nisam ni poznavao sve te ljude koji su došli. I bio sam baš oduševljen time što se dešava. Vožnjom, blejom, pa smo i roštilj raspalili. Bilo bi super da se za pet godina i ja nađem na takvoj turneji sa tako velikom ekipom i da tamo vidim nekog klinca, kao što sam i ja tada bio, u usponu, koga čeka nešto lepo u narednih pet godina.

Čuvaj jedno mesto za tu turneju. Danilo, hvala na razgovoru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu