Kako sam se sprijateljila sa napadom panike

Za anksiozno-panični poremećaj sam čula jako davno. Prvi put u iskarikiranim scenama iz američkih komedija u kojima su glavni junaci kada ih tako nešto strefi glasno disali u papirnu kesu i ponašali se pomahnitalo. Sve je to izgledalo prilično prenaglašeno, kao nekakav izmišljeni problem koji se dešava samo umišljenim Amerima.

Pre nekoliko godina sam se zapravo suočila sa tim da neki od mojih prijatelja povremeno pate od tog "sindroma", ali ponovo, nerado priznajem da sam bagatelizovala ovaj problem smatrajući da takva "oboljenja" realno ne postoje, već su rezultat bujne mašte i viška slobodnog vremena.

A onda se desilo meni, bez ikakve najave i uvoda. U početku nisam znala šta se događa, pa sam pomislila da sam se samo preforsirala na treningu. Osećaj slabosti se smenjuje sa osecajem zarobljenosti, kao da mi preti životna opasnost a ja ne mogu da pobegnem. Neprijatni osećaji lebdenja, nedostatak vazduha, hiperventilacija, poremećen vid, koji se smenjuje osećajem, vrtoglavice i nesnosnim mislima da ću se srušiti, pasti i što je najgore, izgubiti svest.

A onda se nastavilo. Svaki put kad bi mi bilo vruće ili zagušljivo, ja sam gubila dah, mantalo mi se, osećala sam kao da nemam kontrolu nad svojim telom.

Onda se uzvrpoljim, cupkam u mestu, češem potiljak, vrtim kosom i pokušavam da nađem nešto za šta bih mogla da se uhvatim jer je verovatnoća da ću se stušiti tog trenutka po mojoj proceni velika i neizbežna.

Nisam odmah htela da prepoznam svog novog prijatelja. Nizak pritisak, pomislila bih i pokušala da nastavim sa normalnim dnevnim aktivnostima.

Iščitavala sam sve moguće i nemoguće tekstove na internetu o niskom pritisku, poremećenom centru za ravnotežu, anemiji, malokrvnosti. Poslušala sam sve instant savete, ali simptomi nisu prestajali, već su se pogoršavali jer ih je u svemu pratio najgori – parališući strah, a posle njega jedna, za mene potpuno nova, emocija: strah od straha.

Odjednom, počela sam da se plašim svega: teretane, autobusa, supermarketa, reda u banci, kafića u kome sedim godinama, sobe moje najbolje prijateljice, a što je najgore, i stana mog dečka u koji sam se nedavno uselila.

Ne znam tačno u kom mometnu sam shvatila da su u pitanju panični napadi, odnosno anksiozno-panični poremećaj, ali kada sam smogla snage da priznam šta mi se dešeava bilo mi je još gore. Kinjila sam sebe svakodnevno, nisam mogla da verujem da tako nešto može baš meni da se desi, meni koja sam uvek bila jaka, stabilna, razumna. U meni je neprestano vrištalo pitanje ZAŠTO JA? Toliko sam počela da sažaljevam sebe, da sam odigrala Oskara vrednu ulogu žrtve, što me je još vise udaljavalo od normalnog, bezbrižnog života.

Mislila sam da je rešenje da ignorišem simptome, da ne priznam njihovo postojanje pa će tako agonija prestati. To me je koštalo još mnogo groznih momenata u gradskom prevozu, jer su počeli da me napadaju bez reda i redosleda a svaki je bio gori od prethodnog. Scena iz pakla za mene je bilo kada autobus stane na Zelenom vencu, a ja ugledam rulju kako se sprema da uđe. Imala sam osećaj da će me ugušiti ta neprijatna gužva, a da ja neću moći da pobegnem i da se spasem. Osećaj je bio toliko neizdržljiv da mi je ponekad lakše bilo da prepešačim pola grada, nego da se vozim tri stanice autobusom.

Teškom mukom sam priznala sebi da nisam svemoguća, sveznajuća i nesalomiva, da ne mogu vise da živim plašeći se da li ću čitava stići od tačke A do tačke B, odnosno da li ću biti u stanju da obavljam normalne dnevne aktivnosti bez straha da će me savladati strah (sumanuto je l' da?), i bez bojazni da će ljudi primetiti šta mi se dešava, pa me okarakterisati me kao "ludaju".

Sad kada ste stekli sliku o tome kako sam se mizerno osećala, mogu da vam kažem da moja priča ima srećan kraj.

Rešila sam da se konsultujem sa profesionalcem, koliko god mi to izgledalo sramotno, ponižavajuće ili poražavajuće, ali u krajnjoj liniji neko je minimum 5 godina grejao stolicu, da bi kasnije znao da da konstruktivan savet ljudima koji pate od istih ili sličnih problema kao i ja. U mom (po stručnoj proceni lakšem) slučaju bilo je potrebno 2-3 susreta. Psiholog mi je pomogao da otkrijem nove metode i načine koji su doveli do toga da od novog "neprijatelja" nazvanog napad panike, steknem novog "prijatelja"(i sve to na moju veliku sreću bez pomoći medikamenata). Naravno, najveći deo posla sam morala da uradim sama.

Panični napadi se pojavljuju kada nas predugo muče neke (ne)rešive životne situacije, koje nam po prirodi problema uzrokuju neku vrstu hronične frustriranosti. Nešto kao kad ti padne imunetet, pa zakačiš virus od svakog čiče koji se nakašlje u autobusu na 5 metara od tebe. Dakle, ja sam nekoliko meseci pre pogoršanja mog stanja ostala bez posla i koliko god se trudila, drugi nisam mogla da nađem onoliko brzo i lako koliko sam očekivala. Hronični osečaj bespomoćnosti i bezvrednosti se smenjivao sa osećajem besa i ogorčenosti što živim u državi gde se moje dve mukotrpno stečane diplome ne cene. Umesto da ispoljavam sve ove osećaje na optimalan način, ja sam ih ignorisala i pravila se da je sve u redu i da se osećam odlično , srećno i zadovoljno. Ukratko, fejkovala sam da mi je mnogo bolje nego što zapravo jeste. Ali podsvest ne možeš da isfejkuješ, jer te svako fejkovanje u jednom momentu najstrašnije obije u glavu kao boomerang. To se desilo i meni, kroz anksiozno-panični pormećaj.

______________________________________________________________

Pogledajte VICE film Zašto volim da vozim skejt

________________________________________________________________

Terapija je tekla ovako - prvo su mi ukinute sve moje sigurnosti, b planovi i zabranjena mi garantivna ponašanja. Dakle, rešavnje problema na suvo izlažući se scenarijima iz mojih najgorih noćnih mora. Rečeno mi je da treba da radim sve ono od čega me je hvatao najveći strah i na samu pomisao: da špartam po gradu bez vode, stojim u autobusu za vreme najgoreg špica, odem u poštu kada je najveća gužva i vrućina, ponovo počnem da vozim auto.

Kada sam shvatila šta sve treba da uradim da bih živela normalno obavila sam onaj razgovor sa samom sobom s početka priče, samo što je on ipak bio dvosmeran jer sam kroz taj razgovor upoznala sam svog novog "prijatelja" I ukazala mu gostoprimstvo.

Dakle, rekla sam sebi: "Dobro, sad si tu gde jesi, a ima i gorih stvari koje su mogle da se dese. Ljudi žive bez ruke, noge, slepi, nepokretni, sa oboljenjima koje im svakodnevno onemogućavaju osnovne fizičke funkcije. Dakle, tvoj problem je mizeran spram svih tih pomenutih."

Tu sam se već osetila bolje, pa sam nastavila da racionalizujem: "Koliko puta si se onesvestila u prevozu, na ulici, u kafiću, klubu, zbog napada panike - nijednom". Dakle, to se samo jedan neprijatni osećaj koji protutnji kroz ogranizam i nestane nakon najviše 15 minuta. Pa ako treba da se družimo i svaki dan 15 minuta, neka, izdržaću, ljudi trpe i gore stvari: dosadne roditelje, površne prijatelje, šefove sadiste, mobing, šamare, uvrede. Je l' su umrli od toga – pa ne baš. Dakle ovaj moj neprijatelj uopšte nije toliki neprijatelj, vise je dosadni poznanik sa kojim moraš s vremena na vreme da popiješ kafu. Ali ako ćemo već da pijemo kafu, ima ja da odredim vreme i mesto. Tako već možemo da funkcionišemo.

Foto via Flickr user

Svaki put kada bih osetila strah od straha, počela bih da racionalizujem: "Ok, sad si gladna, nije ništa stračno, ješćeš za pola sata. Ljudi mogu da izdrže i 20 dana bez hrane pa da im ne bude ništa." Ili " Nisi se dovoljno naspavala, umorna si, sve je to normalno, tu nema nikakve anksioznosti, nikad se od umora nisi srušila, pa nećeš ni sad, a funkcionisala si sasvim optimalno i posle neprospavanih noći". Definisala sam svako moguće osećanje koje bi me savladalo, i naučila da slušam sve što se do juče neopaženo odvijalo u meni. I na kraju, u onim najgorim situacijama, svojim napadima sam ukazala dobrodošlicu: "Ej, ćao napadu panike, nismo se dugo družili. Kako si? Šta ima? Hoćes da me treseš ponovo? Nema problema, daću ti pet minuta, vise ne mogu, jer žurim na se nađem sa društvom."

Ovi sumanuti razgovori sa imaginarnim prijateljem su upalili, pa je prestao da me posećuje toliko često. Osim toga, počela sam da se trudim da uživam u stvarima koje me okružuju. Tako kad se osećam bedno ja stanem i razmislim: Šta bi me razveselilo? Kupim sebi sladoled, odem na reku, prošetam brojeći terase sa cvećem, primećujem lepo obučene devojke i zaljubljene parove, uživam u svakom zalogaju koji pojedem.

Foto via Flickr user

Na kraju, moj novi "prijatelj" me je skoro potpuno iskulirao, a kad se u retkim situacijama pojavi, ne smara mnogo i brzo se povlači.

Iako na prvi pogled bezizlazno, ovo iskustvo mi je ipak donelo mnogo toga dobrog, a najbolje od svega što mi se dogodilo je to što sam naučila da živim život potpuno svesna osećaja koji se dešavaju u meni i situacija koje se dešavaju oko mene. Mogu da kažem da sam srećnija nego što sam bila jer sam naučila da cenim one sitne, svakodnevne, prijatne momente. Naučila sam da prihvatim sebe i sve što se dešava u meni. Dakle, i te kako sam profitirala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu