Kada ne možeš da prestaneš da misliš o ubijanju svog dečka

Vajolet je sumnjala da je možda serijski ubica, dok je Džordžija nastavila da ima vizije seksa sa svojim ocem. Ovakve i slične „prisilne" misli neke žene ne samo da nerviraju već predstavljaju paralizujuće simptome mentalnih stanja poput OCD i anksioznosti.

Vajolet ne može tačno da se seti trenutka kada je počela da razmišlja o ubistvu svog dečka.

- Gledala sam Paklenu pomorandžu i negde na sredini filma, u glavi mi je odjednom odjeknulo pitanje: Šta nekog čini serijskim ubicom?

- A onda mi je iskočilo još jedno pitanje:Kako da znam da ja nisam serijski ubica? Odmah nakon toga, kao neka vrsta testa, pojavila mi se slika glavi: ja kako davim svog dečka u krevetu.

Vajolet je patila od čestih i ekstremnih epizoda napada sličnih misli. Definisala ih je kao nepozvane impulse koji privremeno blokiraju njenu mentalnu svest. Prisilne misli pogađaju 0.6 odsto populacije, a veći deo njih čine žene.

Iako je mnogo nas u nekom trenutku prolazilo kroz slične epizode u životu, bile su uglavnom retke i lake za kontrolu. Ipak, onima koji su dostigli visoki nivo anksioznosti, ove misli imaju sposobnost da unište život.

- Prisilne misli mogu da te parališu, kaže profesor Dineš Bugra iz Svetske Psihijatrijske Asocijacije. - One su uporne i repetitivno te opsedaju.

Vajolet koja inače pati od OCD, je bila toliko paralisana mislima iz glave da je ceo život koji se dešava izvan nje zanemarila. Suočavajući se sa periodima anksioznosti i teške depresije, ona je shvatila da joj se ideja o povređivanju dečka toliko uvukla u glavu da je počela da razmišlja i o povređivanju članova porodice pa čak s vremena na vreme i svojih nastavnika iz škole.

- Došao je i taj dan kada sam morala nekom da priznam kroz šta prolazim. Ne zato što mi je bila potrebna pomoć, ili zato što imam mentalni problem, već zato što sam ubedila sebe da sam serijski ubica, ili je to uradila moja anksioznost, kako god, kaže ona.

- Tokom nedelja i meseci koji su usledili, strah koji sam osećala je postajao sve gori i gori. Što sam se više trudila da ne razmišljam o slikama koje su mi prolazile kroz glavu, sve su češće iskakale. Počele su da se javljaju i fizičke manifestacije: mučnina, nesvestica i ubrzano lupanje srca.

Napadi su postali sve učestaliji, a Vajolet je imala vizije kako izvršava samoubistvo i molila je roditelje da je odvedu u policijsku stanicu.

- Ne postoji delić mene koji je zaista želeo da se desi to što sam zamišljala, zapravo – bilo je potpuno suprotno. No nisam mogla da ubedim sebe da postoji bilo šta što razdvaja mene od jednog ubice.

Ovakve vizije ne samo da čine da se ljudi plaše ljudi koji ih okružuju, već ponekad mogu dostići baš razmere tabua, kao što je to slučaj kod Džordžije. Ona je imala poremećaj anksioznosti koji su pratile uznemirujuće vizije seksa sa njenim ocem.

„Sanjala sam veoma realan san, od kog mi pozli kad god ga naglas izgovorim – sanjala sam kako imam seks sa svojim ocem. Najgori deo je što se u snu činilo kao da sam uživala", kaže ona.

- Znam da je to bio samo san, ali činjenica da sam uopšte sposobna da sanjam tako nešto me je skroz sjebala. Vizija je napustila moju glavu i postala deo moje stvarnosti. Imala sam samo trinaest godina. Zašto jedna trinaestogodišnjakinja uopšte razmišlja o nečemu takvom?

Prepuna prezira prema sebi i uplašena od osuda drugih, Džordžija je kao i mnogi drugi koji su patili od ovog problema, osetila kako anksioznost jača. Vizije su postale intenzivnije i češće, i ubrzo se sklanjala i bežala od svog tate ne želeći da bude u njegovoj okolini.

- Izbegavala sam tatu kao da je šuga. Bili smo prilično bliski pre toga, ali šta sam mogla? Posledice mojih misli su svakako bile užasne za naš odnos. Osećala sam se tako prljavo. Tek kada sam se odselila pre nekoliko godina uspela sam da ponovo razvijem neku vrstu bliskosti sa njim.

Pokušavajući da izbegne opsedajuće misli, Džordžiji su se pojavili tikovi nervoze u trenucima kada joj vizije sa tatom prolaze kroz glavu.

- Radila sam stvari koje se očekivalo da ću raditi, počela sam da obraćam pažnju na sujeverje: nosila sam konac oko prsta, izbegavala crne mačke, pukotine u trotoaru…Počela sam da zamišljam sve više i više ljudi u krevetu sa kojima nisam želela da spavam – sa porodičnim prijateljima, ljudima sa ulice, u jednom trenutku i sa životinjama.

- Što se više usresrediš na određenu temu koja ima negativan uticaj na tebe, ona će se više odraziti na tvoju bolest - rekla je doktorka Šamila Mudlej iz Nightingale bolnice u Londonu. - Nametljive misli mogu uticati na to da obolela osoba poželi da naudi sebi ili se ubije, tako da je u tom stadijumu najbitnije locirati poremećaj.

Iako je Vajolet u međuvremnu otkrila da su i njeni roditelji imali problema sa neželjenim vizijama, Džordžija nikad nije želela da priča sa svojima o tome kroz šta prolazi.

- Nikada nije pravi trenutak da nekom saopštiš da si poslednjih deset godina proveo izbegavajući slike u kojima imaš seks sa ocem - rekla je Džordžija. - Ne mogu to da saopštim ni partneru, ni prijateljima, a ni u paklu ne bih to mogla reći porodici. Oni odbijaju da priznaju moju anksioznost, a kamoli simptome.

Vajolet sada retko ima bilo kakvih smetnji, priznala je sebi da ima problem i ponovo postala gospodarica svog uma.

- Osetila sam olakšanje kada sam shvatila da te misli nisu toliko nenormalne i neuobičajne, ali opet, nisam verovala sebi. Prošlo je još šest meseci intenzivne terapije, a onda sam ponovo bila na pravom putu, u kontroli, što za mene znači – ponovo sam verovala sebi.

*Imena su promenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu