​Zašto ostavka premijera Islanda neće ništa promeniti

Snimak na kome reporter Sven Bergmana ispituje tadašnjeg islandskog premijera Sigmundura Davida Gunlogsona o njegovim ofšor računima je fascinantan dokument. Ako dovoljno pažljivo gledate možete videti tačan trenutak kada skrivena istina o Islandu izađe na videlo. Ona je ispisana na celoj Gunlogsonovoj faci, a njegova vešta populistička retorika se predaje pred mucajućem, ogorčenom besu po kome je postao poznat u svojoj domovini.

Pre nego što Bergman ispali veliko pitanje, Gunlogson je uzor nordičkog državnika: taktičan, blagoglagoljiv erudita koji nudi fraze o uspostavljanju poverenja između vlade i stanovništva - što je u retrospektivi prilično smešno.

"U svim nordijskim društvima, pretpostvljam, prilično vrednujemo kada svi plaćaju svoj deo", Gunlogson strpljivo objašnjava Bergmanu koji iskusno održava poker facu pod ovim napadima licemerja i snishodljivosti. "Društvo je kao veliki projekat u kome svi moraju da učestvuju."

Upitan da li ima imovinu skrivenu u ofšor računima, Gunlogson, očigledno van zone komfora, mumla nešto o radničkim sindikatima pre nego što izjavi sledeće: "To je neobično pitanje za islandskog političara. To je kao da vas optužuju za nešto."

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovaj odgovor važan. Kao prvo, ovo prosto nije tačno. Nedeljama je Gunlogson odbijao novinare koji su postavljali pitanja o njegovim razotkrivenim ofšor marifetlucima. Povrh toga, on i čitav njegov kabinet su bili pod opsadom raznih islandskih medija od kada su stupili na dužnost 2013. Izbegavali su pitanja - i optužbe - slične ovima, poslednje tri godine.

Tako da, ako je hteo da laže, zašto se odlučio baš za ovaj izgovor? Zato što je Bergman stranac i oči sveta su bile uprte u Gunlaugsona. Islandskim desničarima je od ključne važnosti da spoljnom svetu pokažu kako ih islandski narod voli - da su srećni sa svojom vladom. Oni kontrolišu sudove i policiju i uspeli su, kombinacijom tvrdoglavog odbijanja i otvorenog ulagivanja posebnim interesnim grupama, uspešno da drže Island van Evropske unije. Ukratko: nema dovoljno jakog autoriteta da ih zaustavi u onome što rade, osim možda suda međunarodnog javnog mišljenja. Tako da je islandska desnica tokom decenija vlasti bez prave opozicije shvatila da je u njihovom najvišem interesu da se uklope u sliku koju veći deo sveta ima o Islandu kao maloj srećnoj skandinavskoj zemlji punoj progresivnih umetnika, toplih biznismena hladne glave i političara koji brinu o svom stanovništvu, mesto na kome novinar nikada ne bi insinuirao da je političar uradio bilo šta nepovoljno.

Ali vrhunac pomenutog snimka je bez sumnje trenutak kada islandski reporter Johan Kristjansen koji je ovu temu istraživao mesecima u zasedu uhvati Gunlogsona. Čak i kada Bergmanova pitanja postaju previše ispitivačka, Gunlogson ostaje miran i pribran. Ali kada je odjednom suočen sa poznatim licem iz islandskih medija, Gunlogson postaje osoran i pun pravičnog revolta. On svetu otkriva lice koje je Islandu pokazivao tri duge godine i verovatno će nastaviti da ga pokazuje pošto je jasno naznačio da, iako je stupio sa mesta premijera, nije se penzionisao iz politike. Intervju se zatim degeneriše u ponavljanje manje-više svake druge ozbiljnije konfronatacije Gunlogsonove administracije sa medijima: ljutito zavaravanje i tvrdnje o obmanjivanju propraćene lažnim šokom i odsečnim negodovanjem. NIjedan jasan odgovor nije pružen.

Snimak savršeno predstavlja dihotomiju "islandskog političara u razgovoru sa strancem" protiv "islandskog političara u razgovoru sa lokalcem" koja treba da bude primer politikologije i novinarstva na predavanjima širom sveta. Intervju je mali trijumf novinarstva, a u svakom normalnom svetu bi pokrenuo veliku promenu. Laži su razotkrivene, i to na nekoliko nivoa.

Ali, da li će zapravo išta promeniti na Islandu? Sumnjam. Ostavka premijera je uvredljiva sitna nagrada koju su desničarske partije bacile narodu. Još dva ministra su uključena u skandal od kojih nijedan nije podneo ostavku, a Gunlogson je mogao sam da bira svog naslednika: bivšeg ministra ribarstva i poljoprivrede Sigurdura Ingi Johansona. Prošlonedeljna ostavka je bila najmanja pobeda, u svakom smislu definicija "premalo i prekasno".

Ceo odbor bi trebalo da da ostavku i da se održe novi izbori - izbori koji zaista oslikavaju volju naroda, a ne prazna obećanja iz kampanja koja veličaju desničarsku koaliciju. Podrška za Progresivnu partiju je procenjena na 7.9 procenata nakon što je objavljena priča o Panama papirima. Oni skoro čitavu deceniju gube podršku i pobedu na poslednjim izborima su jedva obezbedili lažnim obećanjima o ukidanju dugova na imovinu koji su nastali kada je pad banke ostavio hiljade porodica u dužništvu. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko su ovi ljudi žestoko sjebali Island, a to rade već decenijama.

Zgrada skupštine je sada svakog dana okupirana demonstrantima i koji je odgovor Islanda na to? Nikakav, osim što je jedan loš premijer zamenjen drugim. Vlada izgleda odlučno nastavlja dalje kao da se ništa loše nije dogodilo uz zloslutnu priču o "nezavršenom poslu" koji mora da se obavi i koji im ne ostavlja vremena da slušaju ljutite zahteve o njihovoj ostavci.

Slični protesti su usledili nakon ekonomskog kolapsa na Islandu 2008. (za koji sada znamo da se desio delom zbog transakcija ofšor kompanija poput Gunlogsonove) i osudio na propast tadašnju desničarsku vladu, pa su mnogi prirodno pomislili da će se istorija ponoviti. Međutim, izgleda da je aktuelna vlada naučila važnu lekciju iz protesta 2008, iako glasačko telo nije (izglasali su desničarske partije na vlast ponovo 2013), a ta lekcija je bila: nema povlačenja, nema predaje. Sve što sada treba da urade je da nabije prste u uši i sačekaju da se protesti ugase, a onda će posao nastaviti uobičajenim tokom. Na kraju krajeva oni imaju banke, bolnice i energetske kompanije koje mogu da privatizuju kao i biračko telo koje mogu da dezinformišu u vreme za izbore narednog proleća.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu