Da li je u redu biti srećan kad ti umre baka?

Foto: Wikimedia Commons

U naslovu imejla koji sam dobila od oca u ponedeljak u osam ujutru stajalo je samo „Umrla je baka". Ne mogu da opišem do koje mere me je bilo apsolutno baš briga. U još jednom imejlu koji mi je stigao u istom trenutku obavestili su me da sam, usled činjenice da predstavljam osobu od uticaja u društvenim medijima, stekla uslove da konkurišem za nagradu sajta Klout. Nagrada je neograničeni pristup prvoj epizodi serije pod nazivom Selfie u produkciji ABC mreže, pre nego što je se dočepaju drugi, manje uticajni plebejci.  Prvo sam otvorila imejl Klouta, mada nisam imala nikakvu želju da pogledam prvu epizodu serije Selfie. Prosto mi se činio interesantnijim od očevog imejla.

Kada sam napokon pročitala i taj mejl (bio je to suvoparan izveštaj o tome gde mi je baba rođena, kada je i gde umrla, sa sve fotografijom na kojoj se vidi ona kako stoji pored moje polusestre sa paćeničkim izrazom na licu), istog trenutka sam otkucala odgovor. Počela sam sa „Ne mogu da opišem do koje mere me je aposlutno baš briga", ali sam to odmah obrisala, ne iz uviđavnosti, već zato što nisam želela da udostojim oca svojim odgovorom. Jer ja sa njim ne govorim, kao što nisam govorila ni sa svojom (sada pokojnom) babom. Biti sa nekim u rodbinskim odnosima mimo svoje volje ne znači da toj osobi nešto i dugujete, uključujući tu i žalost u trenutku kada ona ispusti dušu.

Nikada nisam ni bila posebno bliska sa familijom po očevoj strani, a vreme nas je samo dodatno razdvojilo. Ljudi su skloni da pomisle kako manjak intimnosti i ljubavi koji prema njima gajim potiče iz mojih ličnih mana, da je posledica samoljublja ili nedovoljne društvenosti. (Dobro, priznajem, malkice sam narcis, ali to je očekivano – ipak živimo u „dobu Selfija"). Za sebe bih pre rekla da sam pragmatična osoba koja ne vidi nikakvo uživanje u šibanju lipsalog konja, pa bio on član porodice ili ne, kad je truplo tog konja evo već decenijama unazad truljenjem usmrdelo moju emocionalnu štalu.

Uprkos krvnom srodstvu, ne osećam nikakvu potrebu da razgovaram ni sa ocem, ni sa njegovom (sada pokojnom) majkom, kao ni sa njegovom sestrom, ni sa mojom polusestrom, jer je za mene to oduvek bilo strašno mučenje koje mi izjeda dušu. Svi su oni duboko poremećene osobe čije me samo prisustvo u mom životu čini beskrajno potištenom. Verujem da nisam jedina koja ovako razmišlja, ali sam se usled kombinacije zbunjenosti i gađenja kojima su me potencijalni ožalošćeni zasuli kada sam im rekla koliko sam ravnodušna zbog babine smrti, osećala kao monstrum. Ovakva emocija nije, međutim, ništa novo i nema razloga da se tim povodom osećam kao čudovište. Pre bi se moglo reći da je logična.

Kada sam bila dete, smrt bake je bila jedina stvar za koju sam se usrdno molila bogu. Mržnja koju sam osećala prema toj ženi bila je toliko snažna da sam osećala potrebu, iako sam odgajana u porodici koja nije bila pobožna, da boga u kojeg inače nisam verovala preklinjem da je zgromi. Njena smrt koja je nastupila prošlog ponedeljka dokaz je da molitve u nekim slučajevima urode plodom, pod uslovom da ste spremni da čekate 20 godina da se ispune. Da li mislim da bi trebalo da se kajem zbog stvari koje sam želela kao isfrustrirana devojčica na pragu puberteta? Naravno da to mislim. Da li se uistinu i kajem zbog toga? Naravno da ne.

Kada sam majci poslala poruku sa vestima o babinoj smrti, njen odgovor je glasio: „Bila je stvarno bedna osoba". I jeste bila bedna. Samo to je i uspela da bude. Bila je ona vrsta osobe koju oduševljava svaka prililka da sve koji joj se zateknu u blizini navede da se osećaju podjednako odvratno koliko i ona sama. Stalno se žalila na kojekakve zdravstvene tegobe, uživala je da se izdire na zaposlene u prodavnicama (potpuno je nezaboravan bio incident koji se ticao žestoke rasprave oko sitnog kusura) i pretila samoubistvom kada ne bi bilo po njenom. Ta žena je bila potpuno infantilna, kao neko ostarelo dete, a ja sam kao biološko dete bila toliki baksuz da uz nju odrastam.

Prva uspomena iz detinjstva koje se sećam je kada sam zagazila u okean. Struja me je vukla sve dublje, a onda me je baka izvukla napolje i dobro me nalupala jer je zbog mene morala da skvasi kosu. Imala sam tri godine. Njen tako detinjast način da reši problem imao je smisla kada se uzme u obzir detinjast način na koji je pristupala životu oupšte. Kada mi je sa deset godina poveren zadatak da čuvam sestru, protresla bih joj glavicu svaki put kad bi zaplakala jer sam od svega najviše želela da umukne. Razlika u stvarima koje smo radile moja baka i ja bila je u tome što sam od nas dve ja bila dete, a ne ona. Ona je u emotivnom smislu ostala na tom nivou.

Foto: Wikimedia Commons

Znam puno ljudi koji su odlučili ili da oproste ili da ignorišu neoprostive greške raznih članova porodice, greške koje je nemoguće ignorisati, a sve zato jer navodno „krv nije voda", „porodica je na prvom mestu" i „treću glupu izreku ubacite po želji". Poznajem jednu devojku koja još uvek Božić provodi sa majkom koja ju je tukla kad je bila dete. I jednu osobu koja je uljudna prema bratu koji je zlostavljao. I tako dalje.

Moja baba me nikad nije tukla, osim tada na plaži. Nikada me nije ostavljala zaključanu u mraku. Pre je bila onaj tip koji će samu sebe da ostavi zaključanu u mraku. Nikada nije uradila ništa dostojno prezira čime bi zaslužila da se tako usrdno molim bogu da je uzme, ali sam je svejedno prezirala.

Ni otac me nikada nije tukao, niti je krivicu svaljivao na mene, niti je radio bilo šta od onoga čime neki očevi zasluže mržnju vlastite dece. Ali jednom me jeste malo prodrmusao preko terase trećeg sprata glavom nadole, uprkos mojim vapajima da prestane, samo zato što je mislio da je to smešno. U hodniku je pesnicom probio rupu u zidu, preko koje je moja majka odmah zatim zalepila zajedničku fotografiju mene i moje (sada već pokojne) sestre. Jeste pisao fraze tipa „krvavi novac" i „jebem ti mater" na onom delu čeka na ime alimentacije koji se ticao predmeta uplate, koje mi je onda davao da odnesem majci posle vikend sesije provedene u izigravanju oca. Jeste napravio dete ženi po imenu Prendi. Ej, Prendi. Sa P. I još koješta.

Niša od svega toga, kao ni od stvari koje je radila moja baba, nema opravdanje. Svaka konstruktivna kritika koje bih se kasnije latila, međutim – svaka moja molba da uvide šta su radili, kao i zašto su to radili (mentalna bolest, šta bi drugo bilo), i da zatraže pomoć stručnjaka – bile su uzalud. Nisu hteli ni da čuju. Ako nisi bio s njima, bio si protiv njih. Oni da pogreše? Ma kakvi… I tako sam, nakon decenija provedenih u lupanju glavom o zid, konačno odustala. Godinama kasnije, javljeno mi je da je jedna osmina mog genetskog nasleđa predala dušu bogu. I ništa nisam osetila.

Svako od nas ima svoje granice. Lepo shvatiš da je neko izgubljen slučaj i samo digneš ruke. Da li je to sebično? Možda i jeste. Ali i traćiti vreme na tuđa sranja je samo po sebi prilično sebično, zar ne? Kad već moraš da budeš sebičan, onda bar nemoj biti ovaj drugi primer.

Znam da to zvuči nezrelo, ali ja nikada nisam tražila da se rodim. Niti je moj otac, koliko sam mogla da zaključim, sam tražio da ima dete – pre bi se moglo reći da je smatrao kako je za jednog muževnog, oženjenog čoveka to neophodno. Jeste, on je tako stvorio život. Moj život. Tako što je jebao moju majku. Pričam ti priču.

I dok je koitus čin u kojem, više nego u bilo kom drugom, čovek može da se prepusti vlastitom uživanju, posledica koju povlači sa sobom ujedno nosi i najmanje uživanja, a to je ljudski život. To što svršiš u neku ribu nije veća obaveza od plaćanja ture pića u kafani – čak bi se pre moglo reći da je manja. On je napravio mene, jer nije znao za bolje, a njegova majka je napravila njega, u pauzi između dva pokušaja samoubistva, iz tog istog razloga. Da li je trebalo da se rodimo? Nije. Da li je u redu da oni manje poremećeni ignorišu one koji su više poremećeni? Jeste. U krajnoj liniji, zašto da ne?