Budućnost mode u nestanku podela na mušku i žensku garderobu

Godinama unazad volim da kupujem majice na muškim odeljenjima. Volim kako vise na mom telu, nisu strukirane i ne pripijaju se uz svaku moju poru. Godinama unazad bude mi neprijatno svaki put kada uđem na poluprazan sprat muške garderobe i prislanjam stvari uza sebe, dok me prodavci gledaju začuđeno.

No, danas je to mnogo prihvatljivije nego pre par godina. Da devojka proba mušku košulju u radnji, jer je, zaboga, pročitala negde da su predimenzionirani gornji delovi garderobe vrlo trendi. Ili jednostavno pozajmi od svog dečka, taj scenario je još gotivniji. Mogu da potvrdim da ranije nije bilo tako. Da ne pričam o obrnutoj situaciji gde momak ulazi u žensku radnju i gleda uske farmerke za sebe.

Postoji konkretan problem za niže i mršavije. U Srbiji ne mogu da kupe manju veličinu od S na muškom odeljenju i to nije izmišljotina (okej, sada mogu, kada imamo H&M, fantastično da se i to ikada desilo). A možda zapravo baš žarko žele neki komad ženske odeće. Uvrnuto? Ne mislim da jeste. Lično. Drugi očigledno ne dele moje mišljenje.

Deep down the memory lane, pre šest godina ošišala sam se na kratko. Sa devetnaest, i nula godina samopouzdanja, kako fizički tako i mentalno, teško sam podnosila napor nošenja „dečačke" frizure. Ako me pitate zašto sam to uradila, jednostavno želela sam. Trebalo je da prođe određeno vreme dok nisam počela da prihvatam sebe. Verovala sam da, dok svoju ženstvenost ne doživim, i ne saživim se sa kratkom kosom, džabe mi sva duga ovoga sveta.

Takođe sam bila pomalo tom boy. Slika i prilika tatine devojčice – penjala sam se po drveću kao klinka, igrala autićima, pucala iz pištolja na vodu. Naravno da sam beskrajno mrzela suknje i haljine, i patila što ne mogu da piškim stojeći kao moji drugari, kad prigusti tokom igranja u parku. Zatim, kada sam se ošišala, osetila sam pritisak da nikako ne smem da delujem dečački, da moram da budem ženstvenija, oblačim se ženstvenije, šminkam se više. I pitam se koliko žena bi imale benefit od toga da ne uzimaju u obzir šta bilo koji muškarac misli o njihovoj garderobi.

Tek par godina kasnije prirodno mi je došla potreba za drugačijim odevanjem, kako sam sazrevala i prihvatala svoje telo i svoje obline, ali priznajem, postojao je mučan period preuređenja ormana suknjama sa cvetovima (a to je sve samo ne moj fazon) .

Zašto se od žena očekuje da budu odevene „ženstveno"? Kao da je ikada ženstvenost imala veze sa parčetom garderobe, a ne sa onim što se nalazi u vama. Ženstvenost je u pokretu ruke, ili mimici lica. Ako niste ženstveni, nikom ništa. Konstantan pritisak koji postoji od strane muškaraca prema nama, a ruku na srce, i od nekih žena, potpuno je besmislen. Ako se osećate dobro u širokim farmerkama, nosite ih. Ne volite uske haljine, nemojte da ih nosite. Možda vam je svaki dan drugačije raspoloženje – normalno - obucite se u skladu sa tim. A oni koji osuđuju, slobodno da se vrate u kameno doba. Planeta je mnogo ispred vaših poimanja.

Ovim tekstom ne želim da stajem u odbranu homoseksualne ili heteroseksualne zajednice, već u odbranu individualiteta.

Uglavnom, suština leži negde drugde. Iz sadašnje perspektive, sve je bilo veoma pogrešno. Ne samo moj odnos prema tome, nego ponajviše odnos mog okruženja. Nebrojeno puta dobačen mi je komentar na ulici da sam lezbejka (kao da seksualnu orijentaciju definiše dužina kose). Čemu? Jer je neko nekada rekao da devojke moraju da imaju dugu, a momci kratku kosu? Ako se vratimo malo kroz vekove, muškarci su nosili glomazne perike. Spavali u haljinama. Nosili visoke potpetice.

Verovatno ste primetili da je trend kratke ženske kose poslednje dve godine doživeo bum. Ja je od tada puštam, smučila mi se. Hoću da kažem, nemojte da se brinete da li će vas startovati neki šaban na ulici i izvređati, danas verovatno i njegova seks kombinacija fura istu frizuru.

Kada se dogodila iskonska netolerantnost, i ukaljupljavanje rodnih identiteta u odnosu na stil oblačenja?

Vivijan Vestvud je izjavila da muškarac, da bi bio dobro obučen, mora da sadrži dozu protkane ženstvenosti. Iako je njena izjava prilično važna, u 2015. godini, na primer androgenost i takozvano trandžiranje nisu ništa novo za nas (kad kažem za nas, mislim više globalno; za nas u Srbiji to je sve i dalje dalek pojam, ali borimo se).

Još 1930-tih godina granice u krojenju odeće za određene polove, počele su da se menjaju. Tek par žena bile su pioniri u nošenju pantalona i košulja upasanih u njih. Kao što je recimo Ketrin Hepbern ili Marlen Ditrih koja je volela da nosi odela a kao šlag na tortu, svoju glavu ukrašavala muškim cilindrom.

Premotajmo malo unapred. Odmah nakon rata, strogo su prihvaćeni stereotipi u oblačenju i razlikovanju muške i ženske garderobe (ništa loše, čak sasvim prirodno, zbog velikih ljudskih gubitaka, jedan on načina da se stvore granice, iskoristi odeća za privlačenje suprotnog pola, u svrhu razmnožavanja). Kasnije, sedamdesetih i osamdesetih, granice se skoro pa poništavaju, i ikone stila postaju zvezde kao Grejs Džons i Dejvid Bouvi. Dedevesetih svi nose flanelske košulje. Dvehiljaditih Hedi Sliman se pobrinuo za uske muške farmerke, a pre par godina A$AP Rocky i Kanje nosili su Selin haljinu i Živanši kožnu suknju za sopstvene nastupe, kršeći granice stereotipnog oblačenja definisanim polom.

Što se tiče visoke mode, mnogi dizajneri kombinuju elemente muške i ženske garderobe. Od J.W.Andersona, Astrida Andresena i Ricka Owensa, dizajneri u Londonu, Milanu i Parizu prikazuju kolekcije koje nisu nužno definisane rodnim stereotipima. Muške kolekcije ove sezone obiluju suknjama i haljinama, dok su u ženskim kolekcijama izuzetno prisutne muške forme već godinama.

U martu 2015. u čuvenom Selfridgesu u Londonu, otvoren je novi prodajni koncept na svega šest nedelja (kao socijalni i kulturološki eksperiment), nazvan Agender (gender – rod, pol; prefiks –a kao negacija rodne ograničenosti) koja proslavlja modu bez određenih definicija. Kažu da je pravi trenutak da se prisvoji koncept nečeg što je uniseks. Ako funkcioniše u komercijalne i promotivne svrhe (recimo Cara Delevigne reklamira mušku liniju DKNY), zašto ne bi i u realnom životu? Prihvatanje uniseks garderobe nije stvar trenda, već značajna kulturološka promena, drugi način za sopstvenim izražavanjem.

Zašto muškarci i žene ne bi mogli da kupuju iste majice, fajerke ili teksas jakne? U redu, jasno je da je građa tela u osnovi drugačija i samim tim krojevi nekih artikala ne mogu sasvim da se neutrališu, odnosno načine uniseks (ipak ženske grudi su grudi, i to nekad zahteva drugačiju konstrukciju). Devojka sa oblijim kukovima neće nositi muške farmerke ali će zato kupiti široku dugačku jaknu i neće je biti sramota.

Oko tridedeset procenata kupljenih muških artikala na globalnom nivou su rodno nedefinisani. Iako najviše naslova po novinama pokupe muške kolekcije, direktno sa pisti, koje suštinski importuju ženske stilove – kao karneri kod J.W.Andersona, haljine za tenis Rafa Simonsa ili Acne cipele na visoku štiklu – podaci pokazuju da, kada je reč o kupovini, žene su te koje više kupuju mušku garderobu nego obratno.

______________________________________________________

Pogledajte VICE film Visoka cena jeftine odeće u Kambodži

______________________________________________________

Međutim, rodno nedefinisana garderoba i njena prodaja nije bez izazova. Očigledno, veličine upravo predstavljaju veliki problem, jer muška M veličina je ženska 40, 42. Što određenom broju žena naravno nikako ne odgovara. Počev od mene. Ipak, ovako ozbiljan projekat koji je tek na početku, verujem da će vremenom izneti kako valjda.

U osnovi se nalazi činjenica da smo, od dana kada smo rođeni, pa do smrti, uokvireni određenim stereotipima. Devojčicama se kupuju roze stvari, buše uši, stavljaju mašne u kosu. Dečaci se oblače u plavo i kupuju im se avioni, kamioni i ostala transportna sredstva. Ženske kupke mirišu floralno, muške na zamaskirani znoj u boci. Ne razumem otkud nekome ideja da želim da mirišem na ružu ili vanilu. I hvala mom ocu što nije dozvolio da mi se buše uši kada sam bila mala.

Ako niste znali, Kembridž, jedna od najstarijih institucija, olabavila je svoja arhaična pravila pre nekoliko dana. Osnovan 1473. dugo se pridržavao striktnosti u odevanju učenika – momci su smeli da nose jedino odela i kravate, a devojke suknju ili haljinu. Ipak, Charlie Northrup - transrodni student, omogućio je svojom hrabrošću, novu slobodu – napisao je peticiju u kojoj zahteva da se stara pravila o odevanju promene. Danas muškarci mogu da nose haljine i suknje, a devojke slobodno dolaze u odelima.

Prema poslednjim istraživanjima, ljudi različitih godina i tržišta konstruištu sopstvene identitete slobodnije nego ranije. Kao rezultat, konzumerski šabloni nisu više definisani tradicionalnim demografskim činiocima kao što su pol, godine, porodični status, primanja, prebivalište i tako dalje.

Da li će trospratna Agender prodavnica uspeti u svojoj zamisli, na kraju čini mi se da je irelevantno. Njenim otvaranjem prilično je uprošćena problematika rodnih identiteta. Stvar i jeste u slobodi bivanja najbolje verzije sebe, makar to značilo da kada idemo u kupovinu, odlazimo na drugo odeljenje od „očekivanog". Ili ne odlazimo, kako god da se osećate najbolje.

Vremena se menjaju, stoga menjajte se i vi. Odeća nije isto što i seksualno opredeljenje, da ponovim. Škoti i dan danas nose kiltove, jer muškarac nije manje muškarac ako je u suknji. Ili ako ne želi da bude muškarac uopšte, i to je sasvim okej. Ili žena da bude žena. Iskreno. Whatever floats your boat.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu