Reklame
Stubac

Predavati danas filozofiju u Srbiji je zajeban posao

Naime, zbog crne rupe nazvane srednjom školom, držati filozofiju na prvom mestu znači suočavati se sa mladim ljudima koji u životu nisu ni čuli za Prometeja i Pandoru ili Parmenida i Demokrita. Ni za Konfučija i Zaratustru, Spinozu, Loka i Lajbnica...

pisao Aleksej Kišjuhas
10 Jun 2015, 8:29am

Foto via Flickr/korisnik Andrew Smith

Već neko vreme, studentkinjama i studentima prve godine sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu držim vežbe na kursu koji se, hvala akreditaciji, zove Socijalne teorije. To zapravo znači da im predajem filozofiju. A predavati filozofiju u današnje doba i današnjoj studentariji je jeben posao. I pritom ne mislim na jurnjavu za mladim momcima i devojkama po filozofskim školama i gozbama antičke Grčke dok se slavi Eros u teoriji i u praksi. Već na hronično neznanje, samozadovoljnu umišljenost i akutnu nezainteresovanost sa kojom se dolazi po visokoškolsku diplomu, kao da je u pitanju 250 grama bureka. Za ovde ili za poneti, kolega?

Naime, zbog crne rupe nazvane srednjom školom, držati filozofiju na prvom mestu znači suočavati se sa mladim ljudima koji u životu nisu ni čuli za Prometeja i Pandoru ili Parmenida i Demokrita. Ni za Konfučija i Zaratustru, Spinozu, Loka i Lajbnica, kao ni za Kopernika i Galileja. Dok im je i Njutn nekako sumnjiv. Je l' to onaj što je prodavao jabuke, jednu po jednu, pa mudro zgrnuo pare? Isuviše često, u pitanju su profesionalni blejači koji ne razlikuju renesansu od antike, a srednji vek od srednjeg prsta. Koji bez blama odvale da je islam religija Jevreja, da je "Francuska revolucija" bila u ratu sa Austrougarskom, a da je Aristotel "izučavao" u Parizu. Koji su, true story, ubeđeni da je pravoslavlje izmislio Martin Luter King, zato što mu papa nije dozvolio da se razvede od neke žene. Najčešća pitanja na času glase "'Oće to biti na ispitu?" i "Mogu u WC?". A od zapitanosti ni traga.

Foto via Flickr/korisnik roanokecollege

I, hvala zabrinutim roditeljima na pažnji i doviđenja, ali ne radi se o mojoj traljavoj pedagogiji i skandaloznoj metodici nastave. Ni žongliranje ni gutanje vatre, uz majmunče kao demonstratora, mnogima ne bi pomogli. Iako uvek ima sjajnih i blistavih izuzetaka (i samim tim potvrđivača pravila), mahom je u pitanju ekipa kojoj je smorenost način života, a lajk merilo lične i kolektivne vrednosti. A izgubljenost u vremenu, prostoru i smislu pravilo. I zato je lako posmatrati studente kao amalgam sačinjen od prepaljenih navijača, trenerkaša i kladioničara, omladine vladajućih političkih stranaka, đus-votka-u-separeu entuzijastkinja, pomodnih anarhista, NVO sektaša, blajhanih replikantkinja po estradnom uzoru, valjaoničara zdravih stilova života i kojekakvih "alternativa", opsesivno-kompulzivnih instagramašica i, iznad svega, hard core lenčuga. Ima i takvih koji nose slike Milorada Ulemeka Legije u novčaniku, a patrijarha Pavla u skriptama. Dok kao vrhunski intelektualni domet vide šerovanje lažnih citata Ive Andrića. Raspredati im o umu, idejama, materiji, esenciji, egzistenciji, kategoričkom imperativu, te o nužnosti i slobodi tada mi prečesto deluje besplodno koliko i besmisleno.

Foto: dakine kane / Flickr

Međutim, nije poenta u sveprisutnoj zatupavljenosti. Ta je i onako poput ugljenika – sastavni deo života i univerzuma. "Biseri" i slične anegdote sa časova takođe nisu neko merilo ili kantar, iako se o njima mogu napisati antologije u tomovima. A suština posebno nije u staračkom kukanju ili u defetističkoj rezignaciji pred nekakvom neukom, nemoralnom i masovno proizvedenom omladinom. Verovatno još i u Epu o Gilgamešu ima glinena pločica na kojoj matorci drobe i palamude o tome da će nove generacije uništiti civilizaciju. Pa se dotična još uvek nekako drži. Ne, poenta je upravo filozofska i ona glasi – čemu još filozofija? Ovo je pitanje na mojim usnama pre, tokom i posle svakog prokletog časa. Uostalom, i zato je Mit o Sizifu u obaveznoj literaturi.

Foto via Flickr/korisnik Nico Paix

Dakle, čemu još filozofija? Zašto Filozofski fakultet? Koga briga za nekakvog Platona, Dekarta i Kanta sa ovako skaradno visokom stopom nezaposlenosti? Kada na kraju srbijanskog obrazovnog puta većinu čeka karijera trafikanta, konobarice ili nutkača Kirbija? I ko će još razlikovati Anaksimena i Anaksimandra kad je Amadeus Bend izbacio novu pesmu na JuTjub? Kad stvarni arhe studentskog života nisu ni voda, ni vazduh, ni vatra – već flaša "Moeta" u separeu, dok rijaliti programi kroje i etiku i estetiku? Kad je sav preoskudni novac u rukama korumpiranih političara, nekakvih programera i računardžija, ili pak lekara sa radnom vizom za Nemačku i Norvešku? Čemu nas mogu naučiti Epikur, Boecije, al-Gazali, Bejkon, Lok i Volter? Na spomenutom kursu iz filozofije na kojem pokušavam taj neki trening umova (bez treninga tela), jedno ispitno pitanje glasi "Problem indukcije, kauzalnost i epistemološki skepticizam Dejvida Hjuma". Koga je danas još briga za to? Pa "filozofirati" je i prozivka i uvreda u srpskohrvatskom jeziku. A i jedan Stiven Hoking je na Guglovoj konferenciji rekao da je filozofija mrtva . Zaista, čemu sve, ako nas Vlada Srbije uspešno ubeđuje da je jedino štedljivo i poslušno rmbačenje smisao života?

I onda shvatim da se u toj kvarnoj logici nalazi zajeb u koji smo kolektivno upali. I da za njega nije kriva ni nezainteresovana društveno-humanistička studentarija, niti njihovi otupeli asistenti i profesori-dinosaurusi. Zbog palanačko uskogrudih budalaština o "mazanju na hleb" i "sipanju u rezerovar", progutali smo jeftinu žvaku o nekakvoj praktičnosti, nekakvim merljivim ishodima i kompetencijama, o "isuviše teorijskog znanja" i "teškoj školskoj torbi", o svemoćnoj isplativosti i tako tome i tome sličnom. I bez borbe smo predali meč raznim tehnokratama i samozvanim ekspertima što umeju jedino da "poprave kompjuter". Time samo doprinosimo opasnom stanju u kojem su filozofski fakulteti utočišta za srednjoškolce u stanju neodoljive lakoće postojanja – koji pojma nemaju šta će sa sobom, a roditelji im se zapečili da dete studira. Čime saučestvujemo u neukom, a popularnom i posprdnom stavu da je filozofiranje sinonim za laprdanje i javašluk.

Foto via Flickr/korisnik mararie

A filozofija jeste važna. I filozofski fakultet sa njom. Naime, bavljenjem filozofijom učestvujemo u raspravama o pitanjima koja su mučila čovečanstvo hiljadama godina. Ona nam daje i hrabra i kreativna objašnjenja onoga kako i zašto mislimo, saznajemo, posmatramo, ponašamo se i volimo. Šta je mudro, šta lepo, a šta dobro? I, dođavola, nutka nam odgovore na to ko smo i šta smo. Nije li potraga za tim smisao prakse otkrivanja sebe nazvanom studijama? Uostalom, i naši lični i amaterski pogledi na svet su bazično filozofski – samo što ne umemo to da elaboriramo. Bar ne vešto poput starih i nastranih bradatih majstora. Jer, ako smo sumnjičavi, eto spomenutog Hjuma. Ili Aristotela kada u svemu unaokolo vidimo neki dublji uzrok. Platona ako verujemo u besmrtnu dušu i ispraznost materijalnog sveta. S druge strane, Holbaha, ako nam je sve fizičko i materijalno, a bogove i duše smatramo za izmišljotinu.

Ako smo optimisti, uvek je tu Lajbnic. Ukoliko insistiramo na poštovanju države u kojoj živimo, Hobs i Hegel. A ako nas pali da živimo u skladu sa prirodom, eno Rusoa. Marksa ako bismo najradije srušili sve to i krenuli ispočetka. A ukoliko nam je i to besmisleno, Sartra. Konačno, filozofija nudi i praktične veštine iz logike i metodologije, iz pravilnog zaključivanja i kritičkog mišljenja – da nas ne bi varali lažima o opasnosti od vakcinacije ili nas isceljivali bioenergijom. Malo li je na ovu skupoću?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu