Proslava mature na balkanski način

Ako se dobro sećam, što bi već samo po sebi bilo čudno, u tom trenutku je sa razglasa u školskom dvorištu šibao neki domaći rok koji su u sekundi prekinuli trubači, dok sam ja eksirao svoj deseti špricer. Šta ću, bilo je vruće, kraj maja, kraj škole, pa smo se svi rashlađivali i zalivali čime smo stigli. Ni danas, pet godina kasnije, ne znam da objasnim šta se u tom trenutku desilo, ali nešto me je preseklo (verovatno atmosfera) te sam naglo zamahnuo rukama unazad i laktom sam, kao kroz puter, probio staklo na školskom prozoru iza mene.

Kada mi je iz leve ruke zašikljala krv, na licima ekipe oko mene se videla trenutna zabrinutost, ali moj alkoholisani osmeh je govorio, ne brinite za pijanog kretena. I nisu. Drugar iz klupe me je strpao u auto, pa je nas nekoliko pijanih kretena, otišlo do hitne da mi zašiju posekotinu i previju, posle čega smo se, kao i svi "uzorni" maturanti, vratili u školu da pijemo. I tako na levoj podlaktici imam uspomenu na poslednji dan u srednjoj školi.

Ta anarhija poslednjeg dana je nešto što me fascinira od prvog dana školovanja. Svake godine imate priliku da, kao mali zeleni gušteri, posmatrate maturante kako u dvorištu orošavaju vino kiselom vodom istovremeno precizno odsecajući period đačkih dana i ostavljajući ga za sobom. Tada jedva čekate dan kada ćete to biti vi, a kada će neki novi gušteri stidljivo posmatrati sa strane gledajući da se ogrebu za koju čašu ili dim.

Sve srpske proslave liče jedna na drugu, pa se tako ni proslava mature ne razlikuje mnogo od prosečne svadbe ili ispraćaja u vojsku. Ali ima nečeg više u tome što euforija oko generacije koja je uspela da istera srednjoškolsku eru obuzima ceo kolektiv, praćena svim tim sitnim, slatkim i nenormalnim običajima u slavlju.

U mojoj gimnaziji u Negotinu, dakle provincijskoj, maturanti se poslednjih nekoliko nedelja ne bude sa osećajem da idu u školu. Tada su već svima zaključene ocene (eventualno je ostalo da se za nekoga iskuka dvojka iz fizike, u čemu učestvuje celo odeljenje), pa časovi prolaze u zajebanciji. Uglavnom, taj poslednji dan čeka se kao i poslednja recka na zidu u zatvorskoj ćeliji.

DVA KLJUČNA PITANJA

Maturanti su glavne face u školi. Osećaju da uskoro neće biti dužni da poštuju bilo koji školski autoritet pa su postali nadmeniji. Pored beozbraznosti osmišljenih podvala, "Lajanje na zvezde" izgleda kao crtani film. Mesecima pre mature dva pitanja dominiraju školskim hodnicima : "Šta ćeš da obučeš?" i "Sa kim šetaš?"

Prvo pitanje je uzročno-posledično i odgovorno za trošenje velikog novca na maturske haljine, cipele i odela. Kako-ćeš-izgledati-taj-dan pritisak polako osećaju i oni koje kao "boli kurac za maturu". Provincijske škole odavno su iznedrile običaj koji broj provučenih kartica i iskorišćenih dozvoljenih minusa pokušava da opravda - maturska šetnja.

To je, takoreći, korzo. Odeljenja se, posle predivne maturske fotografije, ređaju u kolonu, po dvoje ili troje i ruku pod ruku, skockani do bola, prošetaju centrom grada u pratnji trubača sve do svečane sale u kojoj će se piti do zore. Naravno, ceo grad zna koja škola tog dana šeta i pošto je to glavni događaj, svi (ali bukvalno svi!) dolaze da gledaju, komentarišu, slikaju i hvale lepe maturante. Realno, ako već trošimo novce, nek svi vide raskoš! Čak ni kiša ne sprečava ovaj stari običaj.

Tu dolazimo do drugog pitanja. Ko je taj s kim ćeš podeliti maturski korak naočigled celog grada? Srećom, mi nismo prolazili kroz onaj pakao kroz koji prolazi svaki klinac u američkom tinejdž filmu, kada mu je potrebno mesec jebenih dana da skupi hrabrost i pita ribu na koju se loži da idu zajedno. Ne, u našem odeljenju bilo je dvaput manje muških, tako da se nismo mnogo pitali oko toga. Devojke su nas razgrabile i nekako to rešile među sobom. Sva surovost ovog običaja ogleda se u onom liku ili likuši koja tog dana šeta sa razrednom.

NIJE KAO NA FILMU

Fiskulturna sala nije preuređena, slavimo u svečanoj sali hotela socijalističke arhitekture. Ne dolazi se limuzinama, nego pešaka, šetnjom. Ne pije se punč, nego vinjak. Sve ostalo je standardna procedura. Bend nas dočekuje nekim sentišom dok se malo raskomotimo i upoznamo sa konobarom koji je imao tu (ne)sreću da mu zapadne naš sto.

Tu nema onih profesora "na zadatku" koji skenerskim pogledom traže alkohol. O ne, ovde je alkohol dozvoljen i uredno se donosi za učeničke stolove, tačno preko puta profesorskog, dok vas direktor gleda u pravo u oči. Uzvraćamo kontranapadom - ustajemo i uredno nazdravljamo sa svima. Neke profe sa zadovoljstvom ispraćaju pojedine njuške pa nam s namerom tutkaju vinjak u ruke i nazdravljaju. Mi to shvatamo kao konačno dobrodošlicu u svet odraslih sve dok se ujutru ne probudimo sa nikad gorim mamurlukom.

Sentiš zamenjuju zabavnjaci. Klima verovatno ne radi najbolje, svi su već preznojeni i raskopčani, devojke su izule štikle i popele se na stolove. Oni iskusniji profesori znaju da će se bolje provesti ako se opuste, pridruže nam se umesto što će likovati sa strane. Neki i preteruju, njihovo ponašanje odavno prevazilazi odnos učenika, češće učenica, i profesora. Jebiga, prvi smo se kurčili.

Do četiri ujutru nas mole na prestanemo, u pet nas osoblje hotela izbacuje. Tradicionalno, kod nas se ujutru išlo na vruć burek na koji nas vodi profesor istorije. Većina posle toga ode kući, manjina nastavlja sa opijanjem. Sećam se samo da sam se osvestio na klupi u parku pokriven pozajmljenim somotskim sakoom.

ANARHIJA

Ipak, mnogo zanimljive je ono slavlje koje se odigrava poslednjeg dana u školi. Zaduženja oko organizacije se prirodno raspoređuju. Uvek, ali uvek ćemo mi, koji smo imali više pameti ili sreće nego radnih navika da dočekamo taj dan, najviše slaviti. Mi organizujemo alkohol, muziku i trubače. Čak se i vi, čije smo iskreno cimanje i učenje večito pokušavali da diskretitujemo nazivajući vas štreberima, a onda kao sisice prepisivali hemiju od vas, aktivno uključujete i slavite. Ponekad i žustrije od nas. Al' neka, vi ste to zaista i zaslužili.

Tog dana se raduju i svi ostali učenici, jer realno, kada prvo zvono označi početak časa, iz dvorišta zapiče narodnjaci (narodna demokratska većina) i nema ništa od časova. Neki profesori pokušavaju da održe ugled škole tako što idu naokolo i oduzimaju čaše i flaše. Posle nekog vremena, priznaju poraz i odlaze ranije sa posla. A oni drugi, kojima mi nismo učenici, nego dečica, pridružju nam se i žmure na jedno oko kada devojka iz prve klupe navrne flašu šljive.

Tu se stvari već otimaju kontroli, stižu i nezaobilazni trubači, niko više ni ne krije koliko je pijan. C2H5OH emocije dovode do blamirajućih zagrljaja, ispovesti i izvinjenja.

Širom Balkana je ovaj način opraštanja od školskih klupa univerzalan. Ulice su ispunjene razuzdanim maturantima, zastavama, trubačima, bakljama i nekim žamorom koji na trenutke dobija ritam. U nekim beogradskim školama se maturanti ispraćaju uz latice ruža, a gotovo svi su ljubomorni na školarce iz centra Beograda koji se svake godine okupaju u fontatni na Trgu Nikole Pašića, što uvek snime kamere i uvek bude na televiziji. Reakcije na taj TV prilog uvek su iste kao i reakacije prolaznika ispred škole - vidi ih kako su mladi, lepi i veseli. A mi unezvereni.

______________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija o bodibilderkama:

______________________________________________________

Na kraju dana, jedini vidljivi trag generacije koja se ispraća su gomila pikavca, praznih čaša i flaša i, u mom slučaju, fleke krvi po školskom dvorištu.

Istina, volim te dane provedene u školi. Voleo sam i celu ekipu iz odeljenja jer stvarno, "Jeb'o nas onaj ko nas je sastavio".

Možda je nekada maturirati i imalo težinu. Svaka škola se cenila, gimnazijalci su bili elita. Do diplome se dolazilo preko žuljeva na guzici, pa je stoga i bilo opravdano slaviti taj dan. Danas sam siguran da sve to nema nikakve veze sa motivima ovakvog i ovolikog divljanja.

Nemam pojma koji su pravi razlozi i kako se tako lako svi zaraze. Znam samo da je dobra zajebancija. A i što je ne bi bilo? Ima nečeg u tom osećaju da je tog dana škola naša! Da nam, posle četiri godine borbe, ti ljudi više nisu profesori, a mi njima više nismo učenici.

Što je notorona budalaština koje postaješ svestan kasnije, svaki put kada naduvan naletiš na njih na ulici. Ili još gore, na žurci.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu