Reklame
Музика

Zašto sam hejtovao Vladu Divljana i šta sam od njega naučio

Voleo bih da mogu da verujem da je Vlada otišao na neko bolje mesto, ali bojim se da to nije tačno. Koje mesto može biti bolje od onog u kome je on imao nas i mi imali njega i njegovu muziku?

pisao Tomislav Grujić
06 Mart 2015, 5:13pm

Pisao je genijalne pesme, fantastično svirao gitaru, sve devojke u gradu (a i mnoge njihove mame) su bile zaljubljene u njega. Na papiru, bio je klasičan primer tipa prema kome bi, kao muškarac, trebalo da osećaš jedino zavist. Pogotovo ako imaš 15 godina i devojčicama iz škole si beskrajno manje zanimljiv od "lepog Vlade".

Ipak, ne mrziš ga baš toliko. Dobro je, recimo, što možeš da naučiš da sviraš i pevaš te njegove hitove, pa možda uspeš da ubediš neku da je baš ona ta bez koje "ne možeš da spavaš i više ne učiš kao pre". I ostale stihove iz te pesme...

Vlada Divljan je bio vaspitan i skroman čovek. Držao je do sebe i svog umeća, ali je uvek ponavljao da bila sreća što je bio na pravom mestu u pravo vreme. Dobro, priznao bi, bilo je tu i talenta i ideja, ali slušajući ga, čovek je mogao da pomisli da su samo ludi sticaj okolnosti i povoljan raspored zvezda prouzrokovali da on bude vlasnik jednog od najblistavijih autorskih opusa u jugoslovenskoj popularnoj muzici. Istina, kako je i sam rekao, proleća i leta osam­de­se­te i osamde­set pr­ve bila su ta­ko to­pla i le­pa, a "va­zduh ta­ko mi­ri­šljav i sla­dak da nam se svi­ma či­ni­lo da sve ima du­bljeg smi­sla i da smo sreć­ni."

Ali, biće da je bliže istini da je, osim vremenskih prilika, upravo jedna šarolika grupa ljudi, neobično nadarenih i slobodnih duhom, učinila to vreme i to mesto "pravim". Vlada je bio jedan od njih. Od njega smo učili da može da se kaže i ono što ne sme, da može da se svira i ono što nije "in", da može da se bude svoj i kada svi žele da si njihov.

Foto via Flickr user Horst Charinotoff

Voleo bih da mogu da verujem da je Vlada otišao na neko bolje mesto, ali bojim se da to nije tačno. Koje mesto može biti bolje od onog u kome je on imao nas i mi imali njega i njegovu muziku? Zato sada i ne treba da žaleći Vladu sažaljevamo sami sebe i svoje živote, svoj grad i svoje vreme. Doći će, siguran sam, neki novi hipsteri koji će iznova otkriti "Ameriku", "Rusiju", "Maršala" i "Malenu" i te pesme će i njih i njihovo vreme učiniti boljim, kao što su, verujem, učinile i za neke prethodne generacije.

Voleo bih, takođe, da verujem da su neki ljudi, saznavši za Vladin odlazak, imali neprijatan susret sa samim sobom i iz njega izašli barem za mrvu časniji i plemenitiji.

Vladu smo voleli i to svi znamo. Možda nam nikada nije palo na pamet da o tome razmišljamo, ali voleo je i on nas. I to mnogo. Kako bi nam, inače, ostavio takve pesme?