Upoznajte Britance koji sakupljaju memorabilije zločina

Kada sam bio klinac jednom sam pronašao ljudski zub. Sećam se jednog niza kuća u kojem je postojala praznina, a u njoj bašta zarasla u korov. Roditelji su mi branili da tamo odlazim, upozoravajući me da u nepokošenoj travi vrebaju upotrebljene igle. Ali ja ih nisam poslušao.

Tog dana sam otišao do bašte sa nekoliko drugara i odlučili smo da tu iskopamo rupu. Rukama smo grabili tamnu zemlju sve dok nismo naleteli na korenje bršljana i žbunja. Dok sam čupao jedan poveći busen primetio sam dole nešto belo i ćoškasto. „Vidi zub", rekao sam drugarima koji su se okupili oko mene.

U kući koja se nalazila tu gde je sada praznina nekada je živeo serijski ubica po imenu Džon Kristi. Ubio je osmoro ljudi a njihova tela sakrio ispod poda i u bašti. Njihove kosti koristio je da ojača ogradu oko kuće. Kada su tela otkrivena Kristi je obešen, kuća mu je srušena, a bašta nešto kasnije zasađena.

Taj sam zub čuvao u fioci pored kreveta sve do mojih tinejdžerskih dana. Ne sećam se tačno kada je nestao, ali pretpostavljam da je to bilo otprilike u vreme kada sam počeo da plaćam porez na prihod. To vam je onaj period u životu kada shvatite da vam više ne trebaju ni dres Čelsija u dečijoj veličini, ni udžbenik za matematiku iz šestog osnovne, ali ni zub nepoznate osobe – jer samo prave nered. Mada kad malo bolje razmislim, ja nisam siguran da je to uopšte i bio zub – možda je bio kamenčić koji je samo izdaleka podsećao na zub. Ali ipak se dobro sećam da sam bio potpuno ubeđen kako je jedan deo priče o Kristiju tu, na mom dlanu.

Tada to još nisam znao, ali postao sam (a možda i nisam, to zavisi od toga šta sam pronašao) pravi kolekcionar 'murderabilija'.

Kolekcionari 'murderabilija' su tačno ono što im i ime kaže: ljudi koji tragaju za predmetima vezanim za ubistva i zločine. Radi se o fenomenu koji je najrasprostranjeniji u Americi, ali i Britanija ima svoju malu zajednicu posvećenu sakupljanju domaćih primeraka.

Prvi put sam saznao da ovi ljudi postoje kada sam pročitao jednu knjigu o zloglasnom ljubavnom paru serijskih ubica Fredu i Rouz Vest. Njih dvoje su 1987. godine ubili svoju šesnaestogodišnju ćerku Heder, a njen raskomadan leš zakopali u popločanom dvorištu svoje kuće u Kromvel stritu.

Nakon što su Vestovi uhvaćeni 1994. godine, njihova kuća je neko vreme ostala prazna, a onda je srušena. Ali neko je u međuvremenu iskopao jednu od ploča iz dvorišta i odneo je kući. Prema nekim glasinama ploča je poslužila kao temelj na kojem je napravljen roštilj.

Ova priča mi je jedno vreme poslužila da stvorim u sebi neku predstavu o tome kakvi su kolekcionari kao ljudi – zamišljao sam ih kao jezive, zadihane čudake koji se smucaju po baštama i lome se da prenesu građevinski materijal do svojih kola. I isključivo kao muškarce, i to proćelave, koje samo jedna traumatična epizoda u njihovim životima deli od toga da i sami postanu ubice. Ali oni uopšte nisu takvi.

Stiven F. Skouler je Britanac koji piše o istinitim zločinima i sakuplja za njih vezane murderabilije. Još od malih nogu su ga zanimali horor filmovi kao što su Psiho, Teksaški masakr motornom testerom i Kad jaganjci utihnu. Sva tri naslova snimljena su na osnovu istinitih događaja koji su Stivena toliko kopkali da je na kraju počeo da ih istražuje. Taj se uticaj prepoznaje i danas i to u stvarima koje on voli da sakuplja.

Tako je recimo lik Bufala Bila koji u filmu Kad jaganjci utihnu tumači Ted Levin delimično zasnovan na američkom ubici i kradljivcu leševa Edu Gejnu. On je bio farmer iz Plejnfilda u Viskonsinu koji je iskopavao sveže sahranjena tela i od njihovih kostiju i kože pravio sebi trofeje. Od ljudskih lica izrađivao je abažure za lampe i maske, od bradavica kaiševe, od lobanja činije, a od jednog ženskog torzoa korset. Stiven u svojoj kolekciji poseduje i britvu koju je Gejn koristio da napravi ovakav asortiman proizvoda.

Stravičan je to predmet – da se čovek zapita koja bi to osoba pri zdravoj pameti još i poželela da ga plati novcem. Ali Stiven uopšte nije kupio ovu britvu jer ga fascinira brutalnost, već zato što ga zanimaju stvari koje mogu da otkriju nove detalje u vezi sa poznatim slučajevima.

Tako na primer ima i ličnu kartu koja je nekad pripadala Fredu Vestu. Ona je odozgo prelepljena maksirnom trakom da bi prikrila supstancu koja najviše liči na osušenu krv. Ako to jeste krv, ta bi karta mogla da posluži kao novi izvor dokaza u slučaju ubistava iz Kromvel strita.

Tu su recimo i crteži američkog ubice i kanibala Otisa Tula kojem je pripisano šest ubistava, mada je on sam tvrdio da ih je bilo mnogo više. Tul je na tim crtežima prikazivao ubistva za koja mu se nije sudilo i Stiven veruje da bi oni mogli da pomognu da se neki od tih slučajeva rasvetle.

Džoel Grigs je na prvom mestu otac pa tek onda kolekcionar murderabilija. On je upravnik Muzeja pravog zločina u Hejstingsu i kada sam ga posetio rekao mi je da od tog zdanja želi da napravi ugođaj za celu porodicu. „Moja ćerka obožava da dolazi ovde, a ima jedanaest godina", kaže on.

Eksponati murderabilije namerno su izmešani sa rekvizitima tipičnim za Noć veštica. Plastično lice visi sa mesarske kuke pored teksta o Edu Gejnu. Treptanje UV lampe otkriva posetiocu krvave otiske šaka na zidu modela dnevne sobe. Omča se njiše u slabo osvetljenoj sobi.

Kada sam ga zamolio da mi pozira za fotografiju, Džoel je stao pored jedne velike staklene posude u kojoj se nekada nalazila kiselina koju je ubica Džon Džordž Hejg koristio za rastvaranje tela svojih žrtava.

Džoel otvoreno priznaje dve stvari: da su klinci koji dolaze da vide postavku najčešće malo čudnjikavi i da eksponati koje izlaže ne smeju biti previše ekstremni. Za svoj muzej tvrdi da pripada istoj kategoriji kao i London Dugeon ili knjige iz serije Horrible Histories. Dodao je i to da ne vidi ništa loše u izlaganju zbirke murderabilije.

„Često me pitaju da li se ovim veliča zločin. Ja im na to odgovaram da nije tako i da se zločin ovde niti veliča niti opravdava. On je sastavni deo društva i ljudske prirode" objašnjava Džoel. „Da li se od toga pravi senzacija? Verovatno da, ali znate i samo da se time bave i novine i časopisi."

Džoel se sa svoje strane zainteresovao za ovaj hobi kada mu je bilo osam godina. Tada je prisustvovao jednoj pljački banke. Jedan od pljačkaša bio je i Džon Čajlds, koji je kasnije postao jedan od najstrašnijih plaćenih ubica u Velikoj Britaniji. Ubio je šestoro ljudi a tela im sekao na najsitnije komade u kadi pre nego što bi ih spalio u svom kaminu. Na kraju je dolijao i osuđen je na doživotnu robiju.

Čajlds je živeo u jednom soliteru u londonskoj četvrti Poplar, četiri sprata niže od Džoelovog deda-ujaka, koji je radio u lokalnom odboru za javne objekte. Zato su njegove kolege bile te koje su očistile Čajldsov stan i odnele kadu do jednog stovarišta u Poplaru, gde su je postavili u malom spomen parku koji su sami napravili. Kada je stovarište zatvoreno, Džoelov deda-ujak odneo je kadu na svoj plac u Voltamstou, gde ju je koristio kao korito. Sada je ta kada u bašti Džoelovog oca, a uskoro bi se mogla naći i u muzeju.

Džoel kaže da se nikad ne zna ko bi mogao da se zainteresuje za murderabilije. „Prvo sam mislio da to mogu biti samo muškarci, ali to je daleko od istine", kaže on. „Dolaze nam i neke veoma, veoma fine dame koje deluju kao da ne bi mrava zgazile."

Kad smo već kod toga, ima i onih posetilaca koje u ovaj muzej dovode neke malo mračnije sklonosti. Džoel mi je objasnio da su omčom koju sam ranije video pogubljene dve osobe u zatvoru Linkoln.

„Nedavno smo ovde organizovali rođendansku proslavu i nekolicina gostiju se baš lepo provela. Hteli su da se fotografišu sa eksponatima. Jedan od njih je navukao sebi tu omču oko vrata", seća se Džoel. „Prvo što sam tada pomislio je da ja to ne bih mogao. Sa takvim se stvarima nije šaliti."

Džoelu su se takođe obratili i ljudi koji su želeli da neke od predmeta koriste u svojim sado-mazo seansama. Objasnili su mu da ih oni veoma privlače upravo zbog toga što su poslužili da se neko ubije.

Kako je Džoel uopšte došao u posed ovih predmeta? Metodi kojima se kolekcionari murderobilija služe dosta se razlikuju. Neki se zbližavaju sa porodicama ubica ili čak ne prezaju ni od toga da se lično dopisuju sa zločincima i traže od njih lične stvari koji mogu biti bilo šta, od pisama i crteža do omota za čokoladu ili noktiju sa nožnog prsta.

Stiven kaže da su žene kolekcionari često u prednosti kada pišu serijskim ubicama muškog pola, dok muškarci često znaju da se predstavljaju kao žene ne bi li tako privoleli ubicu da im odgovori.

Stoga je razumljivo što većina kolekcionara ne želi da objašnjava novinarima odakle im primerci koje su sakupili. Ako bi zatvorske vlasti saznale da ubice na izdržavanju kazne šalju svoje lične stvari kolekcionarima dopisivanje bi bilo sprečeno, tako da im nije u interesu da o tome pričaju.

Ali Džoel sa druge strane pokazuje iznenađujuću spremnost da objasni odakle mu njegovi primerci. On to radi tako što piše muzejima i raspizuje se da li imaju nešto što bi njega moglo da zanima, a dodaje i da ima kontakte i u policiji i među forenzičarima koji mu prodaju buduće eksponate.

Trgovima na internetu je poprimila globalne razmere, posebno na sajtovima kakav je murderauction.com na kojima kolekcionari iz Amerike, Australije i Velike Britanije mogu da se nadmeću oko ovakvih predmeta na aukcijama. U vreme kada je ovaj tekst pisan, neki od crteža sataniste i serijskog ubice Ričarda Ramireza prodati su za skoro 1500 dolara.

Ali ako ste iz Britanije to onda znači da ste i ranije izdvajali bar delić svojih prihoda za primerke murderabilije, pošto se jedan (istina sasvim mali) deo novca poreskih obaveznika upotrebljava za kupovinu stvari vezanih za ubistva i to iz mnoštva razloga. Tako je recimo kuću u kojoj je prema nekim pretpostavkama pre dve godine čovek po imenu Mark Bridžer ubio petogodišnju Ejpril Džouns kupila vlada Velsa samo da bi mogla da je sruši. Zatim imamo i slučaj londonskog Met's Crime muzeja u kojem se još od 1784. godine izlažu lični predmeti kriminalaca, ali koji trenutno nije otvoren za publiku.

Ako malo razmislite, shvatićete da se sakupljanjem predmeta vezanih za ubistva i patnje bave muzeji širom sveta – jedina razlika između mača korišćenog u nekoj od bitaka i modernog oružja kojim je počinjeno neko ubistvo je tih nekoliko vekova.

Iako je lakše pretpostaviti da su ovakvi kolekcionari čudni ili opasni, to nije uvek slučaj. Kao što je Ed Gejn jednom rekao: „Čovek mora nečim da se zanima."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu