vesti

Zašto je radikalni Islam primamljiv za toliki broj mladih ljudi?

Odrasli smo u predgrađu Melburna i postali studenti, trgovci, ili kriminalci. Pouzdano znam da su neki od njih imali dodira sa ekstremizmom, bar onlajn. Zato sam se raspitao: Zašto je radikalni Islam tako primamljiv za toliki broj mladih ljudi?

pisao Mahmood Fazal
15 Mart 2016, 7:56am

„Od kako sam u srednjoj školi pročitao Frankenštajna Meri Šeli... znam da su čudovišta nekad ljudi, a ljudi su nekad čudovišta." Ilustracije: Michael Hili

Još od osnovne škole, bio sam pod utiskom da je Islam kao jedna velika porodica. Kao neki klub čiji sistem vrednosti počiva na skromnosti i uzajamnom pomaganju. Kad su me deca pitala odakle sam, uvek bi ih nasmejao moj izgovor reči „Avganistan". Sve se to promenilo kad sam upisao srednju školu, godinu dana posle 9/11.

Danas studiram i povremeno pišem za VICE. Posle tragičnih napada na San Bernardino i Pariz, kolege iz Melburna su mi ponudile da iznesem svoje mišljenje o ekstremizmu. Malo sam razmislio, a onda pitao svoje prijatelje iz druge generacije imigranata. Odrasli smo u predgrađu Melburna i postali studenti, trgovci, ili kriminalci. Pouzdano znam da su neki od njih imali dodira sa ekstremizmom, bar onlajn. Zato sam se raspitao: Zašto je radikalni Islam tako primamljiv za toliki broj mladih ljudi?

Pročitajte i:Četrnaestogodišnji terorista iz Engleske osuđen na doživotnu kaznu zatvora

Pre svega, treba reći da migrantima često nije lako da se uklope u novu sredinu. Ikbal, student prava iz Koburga, u šali kaže kako Australijanci izgleda misle „da je naš cilj da njihov stil života zamenimo strogim diktatorskim režimom, u ime boga koji ne postoji."

Naravno da to nije slučaj, ali takvi stavovi mišljenja izvlače ono najgore u čoveku. Kad god na televiziji vidimo zgrade kako se ruše, ubistva, samoubistva, napade ili opsade, tuga nije prvo osećanje koje se javi. Nažalost, nas pre svega zanima da li su počinitelji ponovo bili muslimani. Sa zebnjom se nadamo da nisu, paranoično zamišljajući novu dozu netrpeljivosti.

Ikbal pali cigaretu i krije je iza leđa, da ga ne bi uhvatio otac pre večernje molitve. „Naljuti me kad god vidim da musliman radi nešto pogrešno," kaže on. „Na neki način osećam se obaveznim da javno osudim te postupke."

Prošle godine, 18. aprila u pola četiri ujutru, dve stotine policajaca izvršilo je racije širom Melburna u sklopu operacije „Izlazak". Stanovnici Halama gledali su pospano sa druge strane ulice dok su policajci iz kreveta izvlačili tinejdžere i sprovodili ih do oklopnih vozila. Navodno su ovi mladići planirali „terorističke delatnosti" u vidu osvete za smrt prijatelja po imenu Numan Haidar, ubijenog u napadu nožem na dva policajca. Jedan od optuženih je moj drug. Kaže da mu sećanje na raciju i danas izaziva stres. U glavi mu je slika njegovog oca sa lisicama na rukama kome policajac naoružan automatskom puškom kleči na leđima i zahteva da mu ovaj prevede tekst arapskog postera na zidu. Kasnije je bio oslobođen bez optužbe.

Pitam prijatelja šta misli zašto su neki mladi muslimani ogorčeni, a on kaže: „Čim progovorimo o problemima [u australijskoj kulturi], oni kažu da se stalno samo žalimo. Kažu nam da bi prosto trebalo da prihvatimo pogrešan utisak koji ljudi o nama imaju, iako smo rođeni u ovoj zemlji."

Pozicija autsajdera u zemlji porekla je ključan faktor u životima mnogih mladih muslimana. FBI je objavio da je Sajed Rizvan Faruk, napadač iz San Bernardina, bio imigrant prve generacije, poreklom iz Pakistana a rođen u Čikagu. Francuski istražitelji smatraju da je organizator napada na Pariz bio državljanin Belgije. Oba napadača na „Šarli Ebdo" rođeni su Parižani, a trojica bombaša iz napada na London 2005. bila su rođena u Velikoj Britaniji. Procenjuje se da je oko 4,000 ljudi sa Zapada otputovalo na Bliski istok da bi se učlanili u ISIS.

Ne želim da kažem da je zapadna kultura uzrok osećanju otuđenosti kod mladih muslimana. Naprotiv, smatram da je manjak inicijative unutar Islama doprineo problemu. Potrebno je kritički razgovarati o nasilnim verskim interpretacijama kao što je vehabizam. Nedostaje nam taj glas, pa javnost umesto nas čuje samo samoproklamovane lidere koji ne zastupaju većinske stavove.

Ubeđen sam da razliku između čoveka i čudovišta čine naši životi a ne naša vera.

Takođe nas zapljuskuje radikalna medijska mašina. Čujem da u sklopu radikalnih verskih učenja, koja obično privatno šire predgrađima, internet i medije koriste propovednici

da bi otuđili i zloupotrebili mlade vernike. Nažalost, konstantno nam pristižu užasne slike iz Palestine, Iraka, i Avganistana. Ovaj neprekidni tok sve nas – a posebno mlade – ubeđuje da su muslimani pod napadom širom sveta, i da je neophodno odgovoriti nasiljem.

Od kako sam u srednjoj školi pročitao „Frankenštajna" Meri Šeli i odgledao Linčovog „Čoveka slona", znam da su čudovišta nekad ljudi, a ljudi su nekad čudovišta. Od kako sam porazgovarao sa prijateljima i razmislio o pozadini ovih tragičnih događaja, deluje mi da je psiholog Albert Bandura bio u pravu kad je rekao da „gnusna dela nastaju kao posledica pogodnih društvenih okruženja, ne kao posledica delovanja monstruoznih pojedinaca."

Ozloglašeni eksperiment Filipa Zimbarda na Stanfordu podržava ovaj socijalni argument, imajući u vidu da su posledice bile sablasno precizno reprodukovane na zatvorenicima u Abu Graibu. Vojnici tamo nisu bili jedini krivci. Problem je ležao u njihovom društvenim činiocima, u istoriji i okruženju iz kojih su proizašli njihovi ideali i njihove odluke. Kod bilo kog mladog agresora, ubeđen sam da razliku između čoveka i čudovišta čine naši životi a ne naša vera.

Moj drug Muhamed nije čudovište, ali možda je maloletni delikvent. Emigrirao je iz Sudana 2005., a nedavno se posvetio Islamu da bi se iskupio za prošlost koju je proživeo u haosu rata i predgrađa Melburna. Kad ga pitam šta misli o radikalizaciji, kaže: „Mnogi mladi ljudi znaju samo par citata, van konteksta, i sve svoj postupke njima obrazlažu." Kao i svi ostali, slaže se da „ta deca ne bi bila radikalizovana da ih je društvo prihvatilo. Svi osećamo mržnju koju nam javnost upućuje."

Kad si mlad, sve što želiš je da se negde uklopiš. Iz ovih razgovora, stekao sam opšti utisak da su siromašni imigranti iz muslimanskih zemalja često marginalizovani, zapostavljeni, ili odbačeni od društva u kom žive. Mediji su i dalje opsednuti Islamskom državom, ali za mlade vernike iz predgrađa ISIS brend je već zaboravljen kao zastareli modni trend. Pa ipak, ideja svetog rata i dalje im je romantična fantazija. Neki zamišljaju da će jednog dana živeti u kalifatskoj utopiji, u sistemu koji se slaže sa svetim tekstom. Ova fantazija daje smisao njihovim životima, daje im priliku da pobegnu iz urbanog ništavila. Jeste luda želja, ali nimalo nije retka među mladim muškarcima širom sveta, ma koje vere bili.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu