Reklame
Svaštara

Sedam razloga zbog kojih ostajem u Srbiji

Razumem ljude koji, umorni od čekanja da se nešto "suštinski promeni", jednostavno odu.

pisao Marko Božić
24 Februar 2016, 11:57am

KenC1983 / Flickr

- Brate, 'de je Boba? Nisam ga video sto godina!

- Ma zapalio u Meriku pre pet godina, 'de ti živiš, jebote?

- Pametan čovek. Ja bi sutra otiš'o da mogu.

- Šta te sprečava?

- A, sve i svašta... Šta tebe sprečava?

1.

U decembru sam u "Javoru" igrao turnir u stonom fudbalu; Copin i moj tim se zvao "Autsajderi". Došao sam sat ranije i krenuo da se zagrevam votkicom "Jurij Dolgorukij" koju sam otkrio tek pre nekoliko dana i čijim sam nazivom toliko oduševljen da moram da ga pomenem. Dok mi je tekla niz grlo kao mleko, lagano sam krenuo da se prebacujem na pivo da ne bih pao na pod pre nego što turnir uopšte i počne.

Ne bi trebalo da naglašavam da su "Autsajderi" neslavno završili turnir, mislim da smo bili poslednji (iako nema nikakve sumnje da ćemo na sledećem uzeti pehar). Zašto ga onda pominjem? Zbog ljudi sa kojima sam proveo to nedeljno poslepodne i veče, prepuno vrhunske i neprepričljive zabave; što se kaže, "trebalo je, jebiga, da budeš tamo, ne može to da se prepriča". Ljudi su svuda, ali je svaki čovek jedinstven. Ljudi sa kojima se družim ovde su neponovljivi, ti ljudi ne postoje nigde drugde. Ne pričam samo o ljudima te večeri na tom mestu, pričam generalno o ljudima sa kojima se družim u ovoj zemlji.

Svaki put kad razgovaram sa onima koji su emigrirali, uvek slušam istu jadikovku: najviše im nedostaju ljudi. Ali ne u smislu da smo mi Srbi nešto posebno, već u smislu da im nedostaju konkretne ličnosti.

Konkretne ličnosti, i mesta na koja su navikli. Recimo, park ili šank. Svaki uslovno rečeno normalan čovek ima svoj omiljeni šank (mada priznajem da sam njegovu važnost spoznao kasno). Šank je jedinstven i neponovljiv, baš kao i čovek. Svuda možete da pronađete i prijatelje i šank, ali ne te prijatelje i ne taj šank.

Beograd/ Fotogafija: Lazara Marinković

2.

U Dubrovačkoj ulici se šćućurio jedan potpuno nebitan bircuz, "Romansa", u koji sam, prvi put u životu, a možda i poslednji, slučajno jednog dana ušao da bih popio prognanu instituciju turske kafe koja danas živi samo na takvim mestima.

Teško je opisati stil šizofrene eklektike u dizajnu enterijera tog lokala: poster ponosnog vožda Karađorđa gleda direktno u ikonu pravoslavnog sveca i sliku Josipa Broza praćenu vapajem zbog skretanja sa njegovog puta, dok sve njih okomito posmatra golo dupe ribe sa duplerice. Ekipa su matori lokalci koji prelistavaju dnevnu štampu, komentarišu tikete koje su igrali i živo debatuju o tome šta bi radili voditeljki sa TV-a (zaboravio sam koja je, znam samo da je mnogo dobra riba). Staramajka hrani crnu mačku sa ulice. Divni ljudi (nisam sarkastičan, divni ljudi).

Upravo je to bio trenutak u kome sam shvatio da želim da napišem tekst o tome zbog čega ne želim da odem odavde. Teško je opisati atmosferu u toj kafanici koja mi je proizvela manično osećanje pripadništva ovom gradu i ovoj državi. Zapravo, formulisati to u logičku rečenicu bi bila vulgarizacija tog osećanja. Najbolje što mogu da vam dam su nasumično nabacane reči, redosledom kojim mi se javljaju: udobnost, neusiljenost, nehaj, bezbrižnost, mir, spokoj, smrt konceptu vremena, smrt savremenom svetu u kome neprestano jurcaš za nečim nedokučivim, pozitivna tradicija, budućnost, prijatnost, toplina, vedrina, ljudskost, domovina, otadžbina, blaženost, zajedničko učestvovanje u tragediji i komediji, disanje punim plućima.

3.

Ova emocija. Ovako intenzivna. Samo ovde.

https://www.instagram.com/p/9qy_-0j8-f/

4.

Išao sam na tekmu protiv Augzburga na JNA. Očigledno je da na tu utakmicu ne bih mogao da idem da nisam ovde, a na moguću konstataciju da bi to trebalo da bude razlog više da napustim zemlju jer je naš fudbal očajan i Partizan je uostalom izgubio na najgluplji mogući način, nemam šta da kažem pošto volim Partizan. Postoji par stranih klubova za koje navijam, ali samo jedan, ovaj naš, volim. Bez obzira na kojoj je strani Topčiderskog brda vaše srce, shvatićete šta pričam. Uostalom, emocijom koja ide iz navijaštvo sam se već bavio pa ću dalju priču o tome preskočiti.

Ono što ne mogu da preskočim su poruke navijača Crvene zvezde koje su počele da stižu odmah posle tekme, i živa podjebavanja u narednim danima. Pričamo o velikom broju navijača Crvene zvezde. Velikom broju srećnih i radosnih navijača Crvene zvezde koji su jedva dočekali da barem koliko-toliko zaleče post-tokijsku boljku konzistentnog neprezimljavanja u Evropi.

Foto: Lazara Marinković

Jedan od najinteresantnijih aspekata mog života ovde je ta dinamika između navijača Partizana i Zvezde (koju smatram jednim od ključnih faktora zbog kojih Beograd uopšte i jeste veliki grad), taj paradoks mržnje protivničkog tabora ali ne i onih pripadnika tog tabora koje poznaješ i gotiviš. To međusobno podjebavanje, psihičko uništavanje, mentalna tortura, i njih nad nama i nas nad njima, u zavisnosti od toga na čijoj je strani Fortuna (ili državni vrh).

Pošto sam ovde odrastao, to mogu da osetim samo u vezi sa crno- i crveno-belima. Uzmimo, na primer, mogućnost emigracije u grad Mančester. Okej, oni imaju gradski derbi vrlo sličan našem i tu bi isto mogao nekako da se snađeš i uklopiš... osim što ne bi. Kako ti nije jasno? Emocija koju gajiš prema Partizanu ili Zvezdi je nezamenjiva, osim ako naravno nisi beskičmeni čovečuljak koji je u stanju da promeni klub koji voli.

Ni savremena komunikacija ti neće pomoći da tamo negde iživiš osećaj pobede ili poraza na isti način na koji to činiš ovde. Da, ona ti omogućava da budeš predmet sprdnje nekoga iz Srbije čak i ako si na drugom kraju planete, ali ne i da budeš deo emocije koja ovde zrači na svakom ćošku; tamo možeš da skloniš telefon i vratiš se razgovoru o tome kakvo se vreme danas očekuje u Dizeldorfu, ovde u direktnoj komuniciji moraš da istrpiš i uzvratiš. Tamo, negde, okružen ljudima koji pojma nemaju šta nama u Srbiji znače ta dva kluba i koliko ozbiljno shvatamo njihove zgode i nezgode, i Partizan i Zvezda će ti postati reči bez značenja zato što bez živog dodira sa srodnom masom i tlom na kojem su ponikli, one ne znače ništa ili znače vrlo malo.

Razumem ljude koji, umorni od čekanja da se nešto "suštinski promeni", jednostavno odu. Čak ih i podržavam, jer šta me se tiče, ne trpam nos u tuđe stvari i ne morališem.

5.

Lepota je u velikim stvarima koje se na prvu loptu čine malim. Sedeljka kod ortaka povodom njegovog rođendana koja se brzinom munje transformiše u pijanku tokom koje se puštaju ratni hitovi sa početka devedesetih uz mjutovano gledanje "Parova" i olajavanje i ismejavanje svake lobanje koja se pojavi na ekranu. Dvodnevna, masovna proslava rođendana u ortakovoj vikendici na Avali. Prolećni roštilj na suncem okupanoj Adi. Filmski maraton kod ortaka barem jednom nedeljno. Sve to možda deluje kao skup običnih, bezveznih i malih stvari, ali njihove veličine postaješ svestan tek kad bez njih ostaneš (znam šta pričam jer se ortak sa kojim sam upražnjavao maratonsku konzumaciju kinematografije oženio).

Budući da Srba sigurno ima i na Arktiku, čak i da tamo emigriraš mogao bi sa njima da organizuješ neku kućnu žurkicu-sedeljkicu koja se pretvara u ludilo mozga, roštilj na snegu, ili šta god, i da (skoro) sve bude isto.

Ali, tamo bi sve to bilo iščupano iz konteksta, a stvari ne bi trebalo da se čupaju iz konteksta. U Rimu radi ono šta rade Rimljani. Iskreno me nervira kad vidim da neko zapali preko grane i ne prilagodi se okruženju u koje je pobegao. Kad mi to radimo onda je to lepo i zove se "čuvanje tradicije", ali mislim da je u pitanju naše čisto licemerje zato što sigurno nećemo biti srećni ako drugi krenu da hrle kod nas i da sa sobom donose sopstvene običaje bez želje da se prilagode našim.

6.

"A vi se budite samo kada sudite,

slobodno me kudite bar vidim da se trudite.

Ja sam burgija, vrtim gde vi nećete,

glavom idem gde vi ne smete i znaj!

Da para biće kad prodam hitiće!

Kurve i piće koku na glaviće!

Kurva radi pos`o pa je cepam preko gaća!

Vi ćete da serete što radim šta me plaća!"

(THCF-B2 - Ne brini)

Ovo je jedan momenat - dosta lep i bitan momenat - iz života srpskog jezika. Užasno bi mi nedostajala njegova svakodnevna upotreba, melodičnost, beskrajno mnogo fino nijansiranih alatki za izražavanje misli i osećanja koje on pruža. Jebeš jezik bez barem sedam super padeža.

7.

Sledi copy/paste mog statusa sa Fejsbuka, uz manje modifikacije, zato što je to najprikladniji opis događaja o kojem je reč, i besmisleno je da pokušavam da ponovo formulišem nešto što mi je već savršeno.

"Jednog jutra me je vozio taksista sa tragičnom pričom o velikom razočaranju. Naime, on se kao stari Beograđanin ('znači otac ↠ deda ↠ pradeda ↠ čukundeda') razočarao mnogo u Beograđanina Momčila Bajagića zvanog Bajaga.

Nesumnjivo, pitate se kako je došlo do toga da se brat Beograđanin razočara u drugog brata Beograđanina. E, pa ovako je do toga došlo.

Uzrok leži u tome što kad uđeš u taksi i tražiš da taksista zove još jedno vozilo, taksista mora da sačeka to vozilo. Takva su pravila.

Beograđanin Momčilo je naravno veliki poštovatelj pravila, ali te kobne noći se - iako čiste svesti i do 89 odsto - pobunio protiv takve prakse jer mu se prosto nije dalo da čeka.

To je u srce ubolo i za srce ujelo taksistu starog Beograđanina ('znači otac ↠ deda ↠ pradeda ↠ čukundeda'). Zbog toga je nastao problem između ova dva Beograđanina, problem koji i dalje traje.

Šta sam mogao drugo nego da cokćem u serijama od po deset coktova i neprestano ponavljam 'strašno, strašno, devastirane su nam prave vrednosti'? Ništa drugo."

Pročitajte i: Gde je sad moj Beograd

Stvarno ne razumem zbog čega ljudi u ovom gradu ne vole taksiste. Pritom, samo u zemlji sa kojom si srođen, u kojoj živi narod sa kojim si potpuno mentalno kalibrisan, možeš doživeti da sa taksistom kojeg vidiš prvi put u životu pet minuta sarkastično pričaš o tome kako ste obojica posetili "Beograd na vodi", kako su vam obojici prelepe zgrade koje su tamo sagrađene i kako ste prezadovoljni istorijskim budžetskim suficitom.

Nisam se nijednom anegdotom dotakao porodice, ne zato što nije važna (šta više, najvažnija je) već zato što različiti ljudi imaju različite porodične prilike, a svi primeri koje sam naveo, ma koliko bili lično moji, nešto su sa čim svako može da se poveže. Dosta ljudi koje znam su otišli iz zemlje i ostavili porodice ovde, drugi su otišli zajedno sa porodicama. To je nešto što zavisi od slučaja do slučaja. Moja porodica bi definitivno ostala ovde kada bih emigrirao, tako da mogu da kažem da svoju porodicu imam za sada samo ovde i nigde drugde. Pritom, onespokojava me i sama pomisao na mogućnost da me godinama moj pas ne budi njuškom i da kad se probudim ne vidim prvo njega kako me gleda i maše repom.

Uglavnom, znam šta sada mislite: svih sedam razloga koje sam naveo kao argumente za ostanak u Srbiji a protiv emigracije su najobičniji svakodnevni događaji, trivijalnosti, sitnice, ništa važno, ništa bez čega se ne može.

Tu grešite.

Život je zbir trivijalnosti i sitnica. Od svih faktora koji život čine dobrim ili lošim, trivijalnosti i sitnice su ključne, baš zbog toga što se dešavaju svakoga dana, za razliku od velikih stvari koje su retke, jer da nisu retke ne bismo ih zvali velikima. Kao što sam već napisao, nemate pojma koliko je ovaj tip trivijalnosti i sitnica bitan dok ih ne izgubite. Jedan otpadak na ulici se ne čini kao preveliki problem, ali ako postoji gomila tih "jednih" otpadaka shvatite da živite u smeću; jedno stablo u sivoj ulici ne pravi preveliku razliku, ali sto tih "jednih" stabala stvara raj. Prema tome, sitnice su bitne.

Razumem ljude koji, umorni od čekanja da se nešto "suštinski promeni", jednostavno odu. Čak ih i podržavam, jer šta me se tiče, ne trpam nos u tuđe stvari i ne morališem.

Sa druge strane, ne kažem ni da sto posto neću otići iz ove zemlje, na kraće ili duže vreme. Ne znam. Ne isključujem ni mogućnost da ću na kraju trajno emigrirati u Sibir, ako će me to učiniti srećnijim (mada bih radije otišao u Australiju). Ne znam. Ono što znam jeste da nemam želju da odem iz ove zemlje, zato što je moja i zato što mi je draga, i zato što mi prija da budem i živim ovde. Zato o tome uopšte i ne razmišljam. Ne znam šta nosi sutra, a upravo u toj neizvesnosti se i krije odgovor na pitanje zbog čega je život tako lep. Gde god ga proveo.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram

Tagged:
Kolumne
Vice Blog
Sreća
beograd
Porodica
Srbija
Odlazak
Ostanak
Marko Božić