​Bradata devojka Litl Ber Švarc čini bradu „izrazito ženstvenom“

Pošto joj je u mladosti otkriven sindrom policističnih jajnika, Litl Ber Švarc očekivala je da će se celog života brijati. Razgovarali smo sa ovom operskom pevačicom i performerkom da bi saznali kako se izborila sa maljavošću i rodno neutralnim identitetom.

Prošle godine je Majli Sajrus ofarbala pazuhe u ružičasto, a više žena nego ikad ranije pobunilo se protiv ideje da bi morale da uklone svaku navodno neženstvenu telesnu vlas. Ali pitanje koje većina nas nije morala sebi da postavi glasi „da li da brijem bradu".

Sa ovom dilemom suočila se Litl Ber Švarc kad su joj se prve malje pojavile na bradi u četrnaestoj godini. Tada još nije znala za sindrom policističnih jajnika (PCOS), hormonalni poremećaj koji može da izazove rast dlaka na licu i gubitak kose na glavi.

Kao devojka, Švarc je razmišljala samo o tome kako da ukloni suvišne dlake. Većina žena ipak ne nosi bradu. Ali kako je odrastala, počela je da postavlja drugo pitanje: da li je maljavost problem koji se neizostavno mora rešiti ili samo još jedna osobina njenog tela koju je mogla da prihvati ili odbaci?

Prošle godine, Švarc je počela da slavi svoju bradatu prirodu kao operska pevačica, spisateljica, oratorka, burleskna umetnica, i sporedna izvođačica u okviru grupe iz Sijetla pod nazivom Wreckless Freeks. Na bini peva operske arije i popularne melodije u kitnjastim haljinama, dok joj brada naizgled kontrira visokom, delikatanom glasu. Naprotiv – za nju je brada samo drugo lice njene ženstvenosti.

„Mala Meda Brada", kako se predstavila, ispričala mi je kako se pomirila sa maljavošću, kako je u bradi našla inspiraciju za nastup, i kako nije u pitanju izraz njene „maskuline strane."

BROADLY: Kako su ljudi reagovali kad ti je brada počela da raste?

Litl Ber Švarc: Moji roditelji su mislili a) „Zašto se to dešava?" i b) „Kako da to rešimo?" Brojna medicinska ispitivanja nisu pokazala ništa – testiranje na PCOS je danas mnogo pouzdanije nego u to vreme – a za trajna rešenja nismo imali novca, pa sam se prosto brijala prvih 16 godina. Ako je neko i primetio, nisu mi u lice ništa rekli. Trudila sam se da mi lice, vrat, i grudi uvek budu izbrijani; nekad bih se čak osula od brijanja, ali to sam prikrivala kozmetikom.

Jesi li usvojila reakciju svojih roditelja?

Apsolutno. Nisu oni tu ništa krivi, društvo nije dozvoljavalo alternativu, ali moje roditelje je ozbiljno brinula moja maljavost, pa sam i ja odrasla ubeđena da je to neka greška koju treba ispraviti. Nije mi ni padalo na pamet da je moguće otvoreno biti bradata žena, bez odricanja od javnog posla i intimnih veza. Nisam ni pomišljala da bih mogla da se ne obrijem.

Da li danas imaš problema zbog toga?

Pošto puštam bradu tek nešto više od godinu dana, još nisam navikla da se nosim sa izrugivanjem, podsmehom, čak ni „diskretnim" slikanjem. Priznajem, nije lako.

Kako reaguješ na sve to?

Ja sam obično u „okreni drugi obraz" fazonu, bila sam ubeđena da se strpljenjem i obrazovanjem može nadmašiti sva neobaveštenost i protivljenje. Ali, vremenom sam shvatila da nema leka kad su ljudi namerno neobavešteni, kad ne žele da odstupe od onog što im je poznato jer je lakše i udobnije sa podsmehom odbaciti ono što se ne razume.

Realno, moj izgled me čini otuđenom. Činjenica da me nije lako definisati, da se ne kajem i ne krijem to što sam, da hoću više od života, da čak tražim da me poštuju kao i svakog drugog – to neke ljude ume da razbesni. Ali upravo to što nemam stida ni srama ja najviše volim kod sebe. Jeste već stari kliše, ali „ne hraniti trolove" je sve korisnije pravilo. To su tužna, usamljena bića koja žive od tuđe reakcije. Treba ih izgladneti.

Jesi li od ranije izvođačica, ili si tek ušla u nastupe i burlesku od kako si prihvatila imidž „bradate žene"?

Nastupam tek od 14. juna 2014., tada sam prvi put izašla na binu sa Wreckless Freeks. Od tada sam počela da pevam operu uživo, da pričam javno, i na kraju burleska. U srednjoj sam pevala u horu, znači bila sam spremna – ali nisam nastupala do skoro.

Da li te brada inspiriše kad nastupaš?

Brada me je svakako promovisala. Sa dvadesetak godina bila sam povučena i užasno nesigurna, nisam mislila da nečim umem dovoljno dobro da se bavim. Samopouzdanje, brada, i javni nastupi su nekako došli u paketu. Kad sam uspela da izađem u javnost neobrijana, ništa drugo me više nije plašilo.

Brada je u neku ruku osnova moje scenske persone, koja i nije toliko drugačija od moje prave ličnosti. Pre nego što me neko čuje kako pevam ili vidi kako se skidam, prvo se sretnu sa ženom koju ne plaše polne norme. Brada šalje dosta jaku poruku.

Da li si nekad predmet fetišizacije, kao deo grupe cirkuskih zabavljača?

„Zabavljači" može, ali „cirkus" sugeriše da nastupamo pod šatrama sa dresiranim životinjama i sve to. „Frik šou" je fraza koju volim, ali je za mnoge i dalje pežorativna – kao da smo u kavezima a ljudi dolaze da nas vide i bace nam poneki novčić. Frik je reč koja je povratila snagu, i ja je obožavam, ali razumem da se mnogi ne slažu i poštujem to. Slično kao što neki aktivisti hoće da vrate u prihvatljivu upotrebu atribut „debelo", a mene eto ta reč još uvek boli.

Dakle da, fetišizacija definitivno postoji. Čudno je to, kao suprotnost trolovima – intenzivna ljubav umesto intenzivne mržnje – ali za mene su dve strane iste medalje u pitanju: ljudi se isključivo fokusiraju na jednu stranu moje ličnosti, ignorišu činjenicu da sam višedimenzionalna kompleksna osoba kao i bilo ko drugi. Svakako mi stižu razne jezive poruke od fetišista.

A što se tiče tezgi, nekad sam se plašila da ću posao moći da nađem samo na osnovu tog faktora iznenađenja, i kad sam počinjala sa Wreckless Freeks i kasnije u solo karijeri. Ali ispostavilo se da ljudima ta jedna stvar brzo dosadi, dakle moraš nešto još da ponudiš. Moji izvođački talenti su ono što im drži pažnju. Dakle, mislim da zbog toga još uvek mogu da nađem posao, zbog cele tačke a ne samo ono kao „jao vidi kakva je".

Da li ti je maljavost uticala na intimne odnose kao što si očekivala?

Naprotiv, upravo me je jedna romantična veza ubedila da mogu da pustim bradu. Kad sam se doselila u Sijetl i živela sa dečkom, našla sam se u potpuno nepoznatom scenariju: u progresivnom gradu, radim od kuće, živim sa čovekom koji zna i prihvata moju maljavost. Jasno mi je stavio do znanja da nema potrebe da se brijem zbog njega, pa sam prosto prestala. Posle je usledilo još nekoliko ljubavnika. Sa njim sam još u vezi, ali nismo ekskluzivni.

Jedini problem je što ljude češće inspirišem nego što ih privlačim. To što sam drugačija osoba koja ljudima širi vidike nekako me čini aseksualnom u njihovim očima, iako je to vrlo daleko od istine. Ali neću da se žalim na „samo prijateljstva" kao neki, znači prihvatam sve kao deo svog identiteta. U svakom slučaju, dečko sa kojim sam u vezi poslednje dve godine je divan, nemam na šta da se požalim.

Da li je puštanje brade bilo deo tvog rodnog izražavanja?

Nezgodno je to sa „rodnim izražavanjem". Pošto sam inače prilično „ženskasta", mnogi misle da je moja brada pokušaj rušenja rodnih normativa, da tako stupam u kontakt sa svojom muškom stranom ličnosti. Razumem te pretpostavke, mada me nerviraju jer sugerišu da je brada deo muške prirode po definiciji. Ali nije.

Telesne dlake – sve dlake – nemaju rod. Možemo da im pripisujemo određena svojstva, neki ljudi se osećaju više muževno ili ženstveno sa manje ili više kose, ali to su sve lični izrazi, ništa objektivno. Moja brada je izrazito ženstvena jer sam ja izrazito ženstvena. Ne rušim toliko norme koliko širim definiciju ženstvenosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu