knjige

I izbeglice žele da se zaljube, baš kao i svi ostali

Fantastični novi roman Mošina Hamida je bolno aktuelna priča o ljubavi u prinudnoj migraciji.

pisao Zaina Arafat
12 Mart 2017, 7:00am

„Čovekov nagon da pokušava da živi normalan život, čak u najizuzetnije bizarnim uslovima tako je snažan", rekao je Mošin Hamid kada smo se našli na kafi dan pred izlazak njegovog najnovijeg romana Izlaz zapad. Tog jutra, predsednik Tramp je doneo revidiranu zabranu putovanja, zabranjujući ulazak u zemlju državljanima šest zemalja, time dovodeći u pitanju budućnost pojedinaca kao što su oni iz Hamidovog romana, koji su i sami izbeglice u tranzitu. Pisac četiri romana, koji je možda najpoznatiji po svom romanu iz 2007, Nevoljni fundamentalista, Hamid je veliki deo svog života proveo između Pakistana, SAD i UK. „Bilo da su u zatvorskom logoru, u ratom pogođenom području, ili u Americi gde su se upravo odigrali ludački izbori, ljudi i dalje pokušavaju da žive svoje živote".

Na prijemu povodom izlaska njegove knjige koji se održao veče ranije, Hamid je govorio o opasnostima političke nostalgije i od političara koji obećavaju bolju budućnost vraćanjem na staro. Hamid je nazdravio ljudima kao što su Nađa i Said, koji su dva glavna lika njegovog romana, i koji su pobegli iz svoje ratom zahvaćene zemlje i krenuli u potragu za boljim životom.

Izlaz zapad je pre svega ljubavna priča dvoje mladih ljudi, Nađe i Saida, koji pokušavaju da izgrade svoju vezu dok nasilje vreba u pozadini u njihovom nenavedenom gradu i zemlji. Hamid kaže da je radnja smešetna u Lahor, u Pakistanu, gde je proveo deo detinjstva i gde živi i danas, ali bi to takođe moglo da posluži kao matrica za brojne ratom razorene zemlje u Jugoistočnoj Aziji, ili na Bliskom istoku. Iako se drži Nađinog i Saidovog iskustva, roman priča širu priču o pojedincima koji žive u ratnim zonama, o izbeglicama i njihovom kretanju, o ljudima u tranzitu, a to smo po Hamidovom mišljenju svi mi, na jedan ili na drugi način.

„Ponekad dođe do terorističkog napada, i ljudi neko vreme izbegavaju da odlaze u restorane, prate decu u školu, i svi su uplašeni. A onda, posle nedelju dana, ljudi nastave da žive svoje živote".

Said i Nađa se upoznaju na času menadžmenta u večernjoj školi. Said živi sa roditeljima, i blizak je sa njima. Nađa je otuđena od svoje porodice i živi sama, što je u njihovoj zemlji neuobičajeno za neudatu ženu. Ona se ne moli. Vozi motor i nosi crno. Kasnije saznajemo zašto: „Da se muškarci ne bi zajebavali sa mnom".

Dok njihovo udvaranje traje, nasilje postaje deo njihovog svakodnevnog života. Rat postaje sve intimnije iskustvo: prvo gine Saidov brat od strica, a onda i njegova bivša devojka. Bivši studenti se pridružuju borcima. Berza je zauzeta i napadači drže taoce. Teško je znati da li su ljudi nestali zato što su ubijeni, ili zato što su pobegli. Nađa i Said su pod stalnom prismotrom dronova i helikoptera. Oblasti oko njih zauzimaju militantne snage, i postaje sve nebezbednije kretati se po kraju. Ali ipak, oni su istrajni u naporima da budu zajedno.

„Ponekad dođe do terorističkog napada, i ljudi neko vreme izbegavaju da odlaze u restorane, prate decu u školu, i svi su uplašeni. A onda, posle nedelju dana, ljudi nastave da žive svoje živote."

Na uverljiv i odgovarajući način, tenzije oko Nađe i Saida imaju dramski efekat na njihov romantični odnos. Zbog toga što često ne mogu da se vide zbog brige za bezbednost, ili da čak i razgovaraju i komuniciraju preko interneta zato što je mreža pala, njihova međusobna privlačnost se još više pojačava. „Na neki način, romansa se ispoljava kada je okolnosti ograničavaju", kaže Hamid. „Ne moraš da igraš one igre koje inače svi igramo u našim ljubavnim životima i time se ograničavamo".

Mnoge od tih igara omogućuju naši telefoni i društvene mreže. Hamid ne preza od toga da u priči koristi savremene naprave i aplikacije; radije se odlučuje za to da istraži emocionalnu stranu tehnologije i to kako telefoni i internet u takvim okolnostima dobijaju emotivni naboj. Mešanje tehnologije i emocija nije novost u Hamidovom radu. U njegovom romanu iz 2013, Kako postati truli bogataš u Aziji u razvoju, junak romana kao mlad dečak prodaje piratske dividijeve. Zaljubljuje se u ženu koja radi u kozmetičkom salonu koji se nalazi odmah pored, dok joj svake večeri donosi dividijeve. Dividijeve koji joj pomažu da nauči nešto o zapadu na koji želi da pobegne. U ovoj razmeni, tehnologija dobija emotivni naboj.

Hamid u Izlazu zapad nastavlja da istražuje emotivnu komponentu tehnologije. Dok Evropa i bogatije zemlje podižu ograde i brane, a ulazak normalnim kanalima kao što je dobijanje vize postaje sve više nemoguć, Nađa i Said nailaze na magična vrata koja su portal do različitih mesta. „Vrata opisuju emotivnu stvarnost našeg trenutnog naučnog i tehnološkog trenutka, i predstavljaju emocionalnu realnost uticaja tehnologije na nas", kaže Hamid. „Mi već živimo u svetu u kome u velikoj meri doživljavamo svesnost i prolaznost preko pravougaonih portala, bilo da je u pitanju ekran telefona ili kompjuter, ili vrata aviona".

Pored toga, ovim efikasnim vratima, Hamid zaobilazi preteranu pažnju koja se posvećuje procesu migracije kao takve. „Tako je lako fokusirati se na putovanje", objašnjava on. „Zaboravljamo da je to samo sićušan deo iskustva. Veliki deo čini život koji si živeo ranije, i život koji ćeš živeti posle toga".

Nađin i Saidov život u domovini se okončava razarajućom rečenicom: „Kada emigriramo, ubijamo one koje ostavljamo za sobom". Oboje imaju želju da odu, ali drugačiji odnos prema toma kako to da učine, i različite stavove o prolaznosti. Nađa je na neki način već jednom emigrirala, unutar sopstvenog grada. Da bi bila ono što jeste, morala je da napusti svoju porodicu, tako da je već odstranila neke ljude iz svog života. Said želi da putuje i vidi svet, ali je zastrašen time što se događa u njegovoj zemlji, i ne želi da izgubi svoju porodicu.

„Kada emigiriraš, dolazi do oslobađanja", kaže mi Hamid. „Oslobođen si od stvari koje voliš i od onih koje ne voliš". I dok Said pronalazi zemljake sa kojima se povezuje u inostranstvu, Nađa je otvorena za druge zajednice. Said će se uvek osvrtati na ono što je izgubio. Nađa je sklonija tome da gleda napred. Trajektorija njihovih iskustava u svetu je manje simbolična za tradicionalnu paradigmu istok susreće zapad, već više za pojedince koji se susreću sa različitim ljudima, različitim pejsažima i nailaze na nove, nijansirane reakcije.

„Ako možemo da vidimo kako se sami krećemo, i vidimo kako se drugi kreću, onda bismo možda mogli manje da se plašimo jedni drugih."

Likovi takođe odslikavaju različite stavove o religiji. Dok Nađi nije potreban duhovni i religijski oslonac, religiozni rituali su veoma važni za Saida. Oni mu pomažu da se nosi s gubitkom. Hamidu je veoma važno da ima narativ u kojem nereligijsko stanovište (Nađino), i iskrena religiozna praksa, za razliku od one ispolitizovane (Saidova) nalaze zajednički jezik. „Danas u svetu isuviše često vidimo sukob te dve strane", kaže on, „Ali nijedno ne može da pobedi ono drugo, i moraju da koegzistiraju".

Izlaz zapad se ne osvrće samo na uticaj migracija na pojedince koji su fizički u tranzitu, na izbeglice i emigrante, već i na ljude koji nikada nisu napustili svoj dom, ljude koji žive u zemljama koje primaju izbeglice, i različite porodice koje stižu u različite gradove. Kroz vinjete koje daju uvid u svest takvih pojedinaca, ovaj roman pokušava da razluči šta migracije predstavljaju za sve nas. Nisu samo Saidova i Nađina iskustva legitimna", kaže Hamid. „Ima 7 milijardi različitih iskustava toga šta je migracija. Ubacio sam to da bi proširio vidike romana i predstavio različita iskustva i rekao da su sva ona emocionalno iskrena". Hamid od čitaoca traži da istraži da li je i sam u emigraciji. Nismo li svi? Ako je tako, zašto se prema tome ophodimo kao prema nečemu što nas deli? „Ako možemo da vidimo kako se sami krećemo, i vidimo kako se drugi kreću, onda bismo možda mogli manje da se plašimo jedni drugih".

Ako postoji jedna konstanta u životima ovih emigranata, to je nesigurnost, dok Nađa i Said nastavljaju potragu za boljim životom, čuvajući svoju vezu, iako njihov odnos menja karakter. Kako roman odmiče, deo onoga što želi da evocira je osećaj da ne treba da se opiremo prolaznosti, već da je prihvatimo i usvojimo, iako stvari mogu da se promene i promeniće se, i iako je gubitak neminovan. „Realnost je takva da je smisao ljudskog iskustva samo u prolaznosti", kaže Hamid. „S toga moramo umetnički, kulturološki i politički da nanovo otkrivamo lepotu".