Teret krivice starijeg brata

Moja majka je dugo vremena držala jednu fotografiju na frižideru. Snimljena je tokom proslave devetog rođendana mog brata Krisa. On, ja i naša dva brata, Čejs i Luk, tek smo se vratili iz bioskopa gde smo gledali filmsku adaptaciju nesumnjivo rasističkog filma "U ormanu". Moja braća su nasmejana na slici, srećni i puni dečije energije i veselja zbog rođendanskog slavlja. Ja stojim malo dalje od njih, prekrštenih ruku, napućivši se prezrivo da pokažem kako više nisam klinac. Jer, bez obzira što je mom bratu bio rođendan, navijao sam da idemo da gledamo Mortal Combat - što je estetski izbor iza koga još uvek stojim - i kada je moj zahtev odbijen, uleteo sam u tantrum uvređenog princa.

Ova fotografija me proganja jer pokazuje suštinu onoga kakav sam najstariji brat bio. Postoji i amaterski snimak brata i mene (četiri i pet godina)u kadi. Ja prizivam majku: "Pogledaj me, pogledaj me"! Tek što sam naučio kako da pokvasim kosu nagnuvši se unapred, umesto onog groznog potapanja unazad i želeo dam da ovo otkriće bude zabeleženo za istoriju. I tako moja mama snima kako ja trijumfalno kvasim glavu na novootkriveni način, ali kako sam ustajao, slučajno sam zveknuo glavom o slavinu u kadi, što je dovelo do moje potpune traume od bilo kakvih vodenih avantura, i vesele zbunjenosti mog brata. U oba slučaja, vidim sopstvene mane kao najstarijeg brata. Vidim malog kmezavog narcisa, opsednutog samim sobom, koji stalno zahteva pažnju za sebe na račun mog brata - neka roditelji obrate pažnju na ovaj deo teksta. Moja braća i ja smo rođeni relativno blizu jedan drugom: ja 1986, Kris 1987, Čejs 1988, i Luk, poslednji 1990. Naše ličnosti su se razvijale na osnovu onog prethodnog: ja uvek tražim pažnju, Kris je hladan kao špricer, kuvar i fenomenalan muzičar koji voli i koji je kao sama fank muzika; Čejs je ozbiljan, tih, uvek razmišlja, zanatlija koji emocije iskazuje rukama, a Luk je, naravno, beba, obožavan i mažen i možda najmanje strašljiv od svih nas ili bar jedini koji uživa u snoubourdingu.

Postoji ideal velikog brata u mojoj glavi kome se nikad nisam ni približio. Savršeni, sveprisutni i sveznajući kul burazer koji je prvi dobio dozvolu pa na kvarno vozi mlađu braću na žurke, upoznaje ih sa neviđenom novom muzikom i najvažnije, njihov je tihi zaštitnik koji ih nadgleda u hodnicima škole i kod kuće. Bandane su ključni deo garderobe tog starijeg brata iz snova.

Možda baš zbog naše bliskosti po godinama, nikad nisam delovao kao stariji brat. Dobio sam dozvolu tek posle Krisa i Čejsa, i nikako nisam bio kul kao njih dvojica. Kad sam prvi put probao alkohol, tek sam krenuo u srednju školu, a moj brat Kris i njegov ortak su već na kvarno pijuckali rum iz flaše u frižideru. Ophrvan pred-tinejdžerskim strahom da nešto ne propustim, čuveni FOMO, nekako sam pokušavao da se probijem ka odraslima. Pre nego što sam probao alkohol, sećam se da je ortak mog brata rekao: "Mislio sam da tvoj burazer ne pije". Bio bih uvređen tom pretpostavkom strejtaštva, ali sam bio prezauzet ispijanjem vode da izbrišem ukus tog đavolskog pića, ali i činjenice da nisam nikakva propalica i buntovnik.

Nisam ni bio neki zaštitnik: zaštita je bila potrebnija meni više nego ostalima. "Veliki brat" deo našeg odnosa zasnovan je samo na godinama, jer su sva moja braća mnogo krupnija od mene, mišićavi i veći u poređenju sa mojom mršavošću i telom nalik na kostur. Sve je to postalo jasno poslednje godine mog života kod kuće. Moj brat Čejs i ja smo se malo pokoškali. Ubrzo je postalo sasvim jasno da tuča sa braćom više nije dolazila u obzir jer me je Čejs bacio na zemlju i, besan kao ris, nadneo nad mene sa namerom da me pretvori u prašinu. Prebijanja me je spasio Kris, koji je uleteo u frku i nokautirao Čejsa, sklonivši ga tako sa mene.

Kao i kod ostalih, intenzivne tuče nisu bile ništa neobično tokom detinjstva. Ponekad, međutim, nasilje je imalo oštriji, nimalo prikriveni duh koji je mogao da dovede do dubljih problema. Jednom je Kris završio u bolnici jer ga je Čejs ubo u desno uvo mačem, oružjem neke figurice - što je, ako razmatramo dečije tuče, stvarno super. Sećam se kako se Luk tukao tokom hokejaške utakmice na ulici, besno mlatarajući štapom ka svakom ko bi bio dovoljno blesav da mu se probliži. Sećam se da sam, vođen mračnim besom, napao Krisa dok je spavao.

Sve je to čudno. Ne mogu uopšte da se setim šta je izazivalo te izlive besa. Kakvo je to bilo zezanje ili ruganje koje bi dovelo do toga da izgubimo nerve, samo je taj nasilnički dah besa ostao u sećanju. Sećam se još jednog čina nasilja koje mi se čini povezanim. Tokom jednog od njegovih ludačkih pokušaja da nas disciplinuje, naš otac nas je sve tukao tankim štapom. Udarac štapom nije najgora uspomena. Najgore je bilo što smo morali da stanemo u red i svako je dobio batine štapom. Bio sam poslednji u redu i gledao sam šta se dešava mojoj braći dok sam stajao u tišini, okupan strahom od udarca.

Tu je ukorenjen moj osećaj da sam izdao braću. Nikad ih nisam zaštitio od oca. Naš otac je bio navučen na kokain i takav je roditelj i bio. Nestao bi na nekoliko dana, držao bi nam manične monologe o ciljevima i snovima koje treba da imamo, na primer, pokušavajući da nas motiviše da napravimo dečački bend kao braća - što je po meni vrhunac kokainskog očevanja. Besneo bi na nas, prazneći tako frustracije zbog sopstvenih grešaka i propusta.

Nikad se nisam usprotivio ocu. Ostao sam u tom redu za batine, poštujući njegova naređenja i njegova ludila dok sam u tišini gledao kako moja braća pate. Još je gore što sam otišao. Fizički. Otišao sam na studije sa 19 godina, ali sam emotivno napustio braću još pre toga. Moja braća i ja smo bili veoma bliski tokom detinjstva. Kris i ja smo delili sobu i blejali bismo sa mojim ortacima, ponekad zajedno crtali stripove. Svi bismo se zajedno igrali. Kad sam krenuo u srednju školu, povukao sam se i odvojio i od braće i od porodice. Provodio sam što više vremena sa ortacima i izbegavao kuću što sam više mogao. Ostavio sam ih da se sami snalaze, odvojivši se u sopstvene brige i sebičnost.

Govorili su mi da to nije ništa neobično. Nešto stariji prijatelji su mi pričali o sličnim iskustvima sa svojom braćom, o odvajanju koje se postepeno popravlja kako adolescencija ostaje u pozadini. Terapeut mi kaže da ne treba da se stidim što sam napustio dom i otpočeo novi život. Mislim da su svi oni u pravu. Braća i ja danas pričamo mnogo više i češće nego pre deset godina, i jaz između nas se smanjuje, mada je moj osećaj krivice još uvek prisutan.

Osećam to i kad razgovaramo, u tome koliko je teško i neobično kad kažemo "volim te" jedni drugima. Kada se ta rečenica izgovori, isto je kao da pokušavamo neki komplikovani pozdrav rukom koji niko od nas ne poznaje u potpunosti. Razlog nije što se ne volimo, već zato što je ta tišina uneta disciplinom toliko duboko usađena. Naša sposobnost da iznesemo naša osećanja i ono što nam smeta je ozbiljno oštećena zlostavljanjem i posledičnim nagonom za samoodržanje. Zato klizamo po površini naših osećanja besmislenim ćaskanjem, povremeno ga malo opustivši uz pomoć par piva, da bismo razgovarali o tome koliko nam je život sjeban.

Ipak, pokušavamo. I ja još uvek pokušavam. Krim podseća mene, neorganizovanog, da je vreme da ga posetim i vidim njegove klince. Čejs i ja izađemo zajedno i počinjemo polako da pričamo o našim strahovima i nadama. I u svakom od tih trenutaka otkrivam sa olakšanjem da je ono što nas je nekad vezivalo još uvek tu, da veze nisu izbrisane, nisu izgubljene, već su samo zapuštene i obrasle u korov te, iako raščišćavanje zahteva mnogo posla, prolaženje kroz njih i obnavljanje, čak i u tišini, uvek vredi, kao neko ne toliko zanimljivo, ali neverovatno korisno putovanje. A na tim putovanjima saznajem da, kada se radi o porodici, krivica postaje potpuno beskorisno osećanje. Ona je duh prošlosti koje još uvek visi tu negde, nad kojom niko nema kontrole i dokle god dišemo, cilj da postanem dobar veliki brat nikad nije van dometa.

I zato kažem mojoj braći Krisu, Čejsu i Luku: "Volim vas sada i zauvek."

Pratite Jordana Foisyja na Tviteru.

Glavna fotografija: autor

Još na VICE.com

Imati mnogo mlađeg brata je savršen izgovor za sve

Da li bismo bili manje sjebani da su nam se roditelji ranije razveli

Kako je kad na internetu pronađeš 17 braće i sestara od istog davaoca sperme

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu