DROGE

Možete da zavisite od droga a da niste zavisnik

Možda je u pitanju trivijalna akademska distinkcija, ali zavisnost nije isto što i kad zavisite od nečega, a kad zavisite od nečega to nije nužno problem.

pisao Maia Szalavitz
07 Januar 2017, 7:00am

Lisa Stokes/Getty Images

Kad sam gostovala u jednoj radio emisiji u maju ove godine, jedan slušalac koji se javio poslužio je kao savršen primer za ogroman problem koji nastaje zbog toga kako govorimo o zavisnosti u Americi, problem koji ima ozbiljne posledice po pacijente u bolovima, ljude sa zavisnošću i bebe rođene izložene drogama.

"Kris iz Hjustona" rekao je da šest ili sedam godina uzima opioide protiv bolova, a oni su mu omogućili da funkcioniše, uprkos hroničnom bolu, na nečemu što je opisao kao "radno veoma intenzivan posao". Međutim, ako ne uzima svoje pilule, Kris pati od simptoma krize odvikavanja. Zabrinut, postavio je pitanje da li ga to čini "zavisnikom".

To pitanje je od ogromne važnosti po Krisovo zdravlje — pa i njegovu slobodu ili čak slobodu njegovog lekara. Takođe ima značajne posledice po javnu politiku prema drogama. Pogrešan odgovor bukvalno može da smesti ljude u zatvor. A opet je zbunjenost povodom toga kako okarakterisati Krisovo iskustvo široko raprostranjeno u društvu i pojavljuje se svuda, od skorašnje ankete u Vašington Postu do lekarskih ordinacija širom zemlje.

Prema onome kako ja vidim zavisnost — a Nacionalni institut za zloupotrebu droga i najnovija verzija psihijatrijskog dijagnostičkog priručnika, DSM5, slažu se sa mnom — Kris se ne kvalifikuje kao takav ukoliko je tačno opisao svoju situaciju. Ono što on opisuje da mu se dešava je fizička zavisnost, prirodna posledica uzimanja nekih lekova tokom određenog vremenskog perioda. Obična zavisnost, za razliku od toga, sastoji se od kompulzivnog upražnjavanja droga uprkos negativnim posledicama.

"Fizička zavisnost dešava se veoma često kod stalne izloženosti opioidima, ali prestaje posle nekoliko dana postepenog smanjenja doze opioida i prestanka uzimanja", objašnjava Nora Volkov, direktorka Nacionalnog instituta za zloupotrebu droga. "Prava zavisnost se dešava samo kod onih koji su mu podložni i to je spor proces koji, jednom kad se desi, može da potraje mesecima ili čak godinama i zahteva neprekidno lečenje."

Drugim rečima, ako vam je od lekova protiv bolova život istinski bolji i povećava vašu sposobnost da volite i radite, ono što doživljavate kad osetite simptome krize odvikavanja znači da ste zavisni, ali ne i zavisnik. Ljudi sa dijabetesom, na primer, zavise — ali nisu zavisni — od insulina; ljudi na nekim antidepresivima zavise od njih, ali nisu i zavisnici.

S druge strane, ako vam lekovi pogoršavaju život, a vi i dalje ne možete da prestanete da ih uzimate, to je već zavisnost.

To možda deluje kao trivijalna ili akademska distinkcija, ali ona oblikuje politiku i medicinske odluke koje utiču na živote ljudi kao što je Kris. Na primer, kad bi on svom lekaru rekao da je zavisnik, lekar bi imao pravnu obavezu ili da mu smanji lekove, koliko god mu pomagali u ublažavanju njegovog bola — ili da pruži neoboriv dokaz zašto mora da se nastavi lečenje njima uprkos zavisnosti.

To je zato što je, prema federalnim zakonima, ilegalno prepisati opioide ljudima koji su zavisnici — sem u dva posebna i ograničena slučaja upotrebe metadona i buprenorfina. Ako lekari smatraju da je pacijent zavisnik i nastave da mu prepisuju lekove kao što je oksikontin, DEA ili državne vlasti će im sa zadovoljstvom oduzeti dozvolu za bavljenje medicinom ili ih čak krivično goniti. U slučajevima kao što je Krisov — kada su opioidi očigledno bili korišćeni bez problema godinama i nastavljaju da imaju pozitivno dejstvo — ako mu ih uskratite, to može dovesti do agonije i invaliditeta, a ne "oporavka".

"Čak i pacijenti sami mešaju termine kad si zavistan a kad zavisnik i osećaju se krivim zbog toga, osećaju se kao da sa njima nešto nije u redu", kaže Ričard Saic, profesor i predsedavajući zajednice zdravstvenih nauka na Univerzitetu u Bostonu. "Često se prema njima ophode kao da sa njima nešto nije u redu, a sa njima je sve savršeno u redu. Sve to na kraju dovodi do radnji, politika ili smernica koje su pogrešne i bave se pogrešnim stvarima."

Veći deo ove konfuzije nastaje zbog istorijata našeg razumevanja zavisnosti i veoma loše odluke koju je odbor DSM-a doneo osamdesetih. Rane definicije zavisnosti često su je zaista doživljavale identično kao i situaciju kad ste od nečega zavisni, delom zato što fizički simptomi krize odvikavanja mogu objektivno da se izmere, a istraživači su želeli da svedu subjektivnost na najmanju moguću meru.

Ovo shvatanje zavisnosti kao proste potrebe za drogom da bi se izbegla kriza bili su zasnovani na zapažanjima o ljudima koji pate od alkoholizma ili zavisnosti od opioida. Ti ljudi obično imaju vrlo vidljive fizičke simptome krize: kriza izazvana nedostatkom opioida podrazumeva drhtanje, znojenje, povraćanje i proliv, dok kod alkohola još može biti i halucinacija i potencijalno smrtonosnih napada.

Kokain, za razliku od njih, nema tako očigledan i opipljiv sindrom krize odvikavanja: iako ljudi koji ostavljaju koku postaju nervozni i osećaju snažni poriv za drogom, obično se ne ponašaju i osećaju fizički bolesno.

Ova razlika dovela je do razvoja mišljenja da postoje dva odvojena aspekta zavisnosti: "fizička zavisnost" i "psihološka zavisnost" — ideja koja je i dan danas popularna u svesti javnosti.

U ono vreme, budući da je fizička zavisnost doživljavana kao ozbiljnija, isto je bilo i sa zavisnostima koje su imale fizičke simptome odvikavanja. U međuvremenu, droge koje su izazivale puku psihološku zavisnost nisu doživljavane kao posebno opasne: članak iz 1982. godine objavljen u Sajentifik Amerikenu šmrkanje kokaina opisao je jednako zavisnim kao jedenje čipsa.

Potom je, naravno, stigao krek, za koji nijedna osoba pri zdravoj pameti ne bi ustvrdila da ne izaziva teške oblike zavisnosti. Istraživači su revidirali svoje stavove, priznajući da je suština zavisnosti žudnja i primoranost da se nastavi sa tim bez obzira na sve — čak i kad nemate fizičke simptome pri pokušaju da se odviknete.

Nažalost, kad se odbor DSM-III zadužen za probleme zavisnosti sastao osamdesetih da ažurira svoj priručnik, nisu uspeli da postignu konsenzus o dijagnozi koja bi zvučala prikladno medicinski. Mnogi su zahtevali da definicija zavisnosti bude prosta i jasna, dok su drugi smatrali da je termin suviše osuđujući. Sa jednim glasom razlike, dijagnostička etiketa je postala "pacijent koji zavisi od supstanci."

Čak O'Brajen, profesor psihijatrije na Univerzitetu u Pensilvaniji, bio je član tog odbora. U uredničkoj reči objavljenoj 2006, godine u Američkom psihijatrijskom žurnalu, on i njegovi koautori su napisali: "Iskustvo nam je u poslednje dve decenije pokazalo da je ta odluka bila ozbiljna greška…Dobili smo konfuziju među kliničkim radnicima po pitanju razlike između onoga kad ste 'zavisni', kako je to formulisao DSM, a zapravo se radi o 'zavisnosti', i onoga kad zavisite od nekog leka kao normalne fiziološke adaptacije na njegovog stalno doziranje."

"...ako se zavisnost pravilno shvati kao kompulzivno uzimanje droge uprkos negativnim posledicama, kontrolisani tretman ne može da se doživi kao zavisnost."

Reč urednika, napisana u saradnji sa Volkovljevom iz NIDA i još jednim kolegom, zaključila je: "Jasno je da bilo kakvu štetu koja je mogla nastati usled pežorativne konotacije zavisnosti potpuno nadmašila ogromna šteta koja se sada pravi pacijentima kojima su lekovi morali biti ukinuti zato što njihovi lekari veruju da su zavisnici samo zbog toga što su zavisni."

Ali to nije i jedini problem koji je nastao usled ove zbrke. Za početak, ako se zavisnost i fizička zavisnost doživljavaju kao jedna te ista stvar, onda su kontrolisani tretmani sa buprenorfinom ili metadonom — jedini tretman za koji se zna da smanjuje smrtnost od prekomerne doze za 50 odsto ili više — zaista "zamenjivanje jedne zavisnosti drugom", kao što to kritičari često tvrde.

Ali ako se zavisnost pravilno shvati kao kompulzivno uzimanje droge uprkos negativnim posledicama, kontrolisani tretman ne može da se doživi kao zavisnost. Kontrolisani tretman, zapravo, kad je najefikasniji, zamenjuje kompulzivno traženje droge (uprkos štetnim posledicama) sa prostom fizičkom zavisnošću. To nije problem ako neko bezbedno, redovno dobija lek.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film: Lazarevac u paklu droge: Tamo venci, tamo slava

______________________________________________________________________________________________________

Tačno definisanje zavisnosti važno je i za sudbinu dece izložene drogi u materici. Tokom ere kreka, anatema protiv "navučenih" nanela je istinsku štetu: nastavnici, roditelji i zdravstveni radnici doživljavali su takozvane "bebe na kreku" kao osuđene na to da budu ili baksuzni invalidi ili psihotični kriminalci. Naravno, bebe ne mogu postati zavisnici, jer bespomoćno nedonošče ne može da juri za drogom uprkos posledicama jer čak ni ne zna da li je ono što traži droga ili da mu se promene pelene. Ali najmanje jedna studija pokazala je da je derogativno etiketiranje proizvelo više strogih reakcija odraslih i snizilo očekivanja od te dece — što je samo po sebe štetan ishod.

Štaviše, veći deo štete pripisane izloženosti kreku kod beba ispostavilo se da ima veze sa stresom i siromaštvom — i može se ispraviti brižnim, stabilnom domom.

DSM-5 je 2013. konačno izbacio grešku iz terminologije i sada se zavisnost uopšteno tumači kao "poremećaj zloupotrebe opijata, od umerenog do teškog." Nažalost, mnoge medijske kuće i državni zvaničnici i dalje tek treba da uvaže ovu suštinsku promenu. A kad ljudi koji treba da izveštavaju javnost o zavisnosti čak ni ne naglase šta taj termin tačno znači, ne pomažemo nikome. Kad ste zavisni to nije isto što i kad zavisite, a kad zavisite to nije nužno problem.

Sve dok Amerika to ne shvati, bespotrebna patnja će se samo nastaviti.

Lisa Stokes/Getty Images

Još na VICE.com

Poslednja stanica: Belinskaja ulica – Grad bez droge

Šta te čeka kada te uhvate sa drogom u Srbiji

Kako je zabavljati se sa dilerom droge u Srbiji

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu